This post is also available in: Macedonian
Отворена песма*
Александар Ристовић
Александар Ристовић (1933 -1994),српски песник, уредник Нолитове библиотеке „Моја књуга”
Једна од вредности песме свакако је и њена отвореност ка различитим тумачењима. Полазећи од конкретног доживљаја пред неком појединошћу, песник ту појединост осећа наједном као уопштеност могућих сновних појава и поступа са њом као са симболом; управо, организујући појединости, он им даје важност симбола: према томе „Грозомор” Аца Шопова је пример песничког поступка уопште, иако своју „поруку” већ апострофира самим насловом. Сада је до читаоца њено (песме) продужавање уз помоћ ланчаног система асоцијација које су зависне од његовог прошлог и даљег искуства.
За мене се овде поставља питање доследне утотребе симбола (метафоризације језика) који терете један одређен појам, продубљујући га или пролазећи поред њега, дакле, више или мање доприносећи његовој већој или мањој видљивости. Постоје унутар ове песме и они симболи који су само тренутни песнички украс или су ту да ритмички испуне целину, но и они, исто тако, који су несумњиво у улози песникове корените замисли. Доследност Шопова је у одбиру извесних језичких целина које, управо, треба да оставе утисак тежине; свакако је песникова идеја рођена из потребе да се саопшти нејасно, неодређено и несувисло стање духа који очекује своје растурање услед неких збивања који су ван његове моћи и утицаја, у тој обузетости злом, видим религиозно усхићење пророка који свој говор-језик држи као мач над главама ближњих саопштавајући им да је последње време ту и да ће живот услед неке катаклизме (а не знају јој се узроци нити циљеви) завршити у општој помирености пепела и сна. Ту је човек присутан само у свом пристајању на заједничко живљење са звери, јер наговештавање смрти уједињује супротности да би истакла своју неопорецивост као основно начело.
Песма је одређена већ првим стихом и даље поетизованье само разрађује у сликама оно што је већ речено. Иначе, симбол земље над осталима је и исцрпљује се усвој већ [нечитљиво] законитстима.
Песма Аца Шопова је камерна; она је хропац који се чује из неке удаљене куле у којој песнички глас нетрекидно увежбава своје дубоке и тобож тамне тонове. Једносмертност њене поруке чини је отвореном и омогућава читаоцу да је тумачи врло конкретним поводима.
Можда је тема смрти најприсутнија као речитост у обмани освојој сопственој сврси, нужности и обиљу. Страх што су њени елементи виђени баш у оном што је човеку блиско: камену, води, олуји, пепелу, детету, земљи (били они схваћени као елементи – метафоре сиромаштва или богатства, кретања или мировања, узлета или пада, ропства или слободе) чини да се „Грозомор” јави у још једној варијанти човекове одлуке о свом поновном и потребном искупљењу.
______________
* Књижевне новине, Београд, 01.03.1969, бр. 348, стр. 9. На истој страни налази се Шоповљева песма „Грозомор” (у преводу Сретена Перовића) и његов текст „Песник треба да пробуди речи”, као и написи „Ка прабићу песме”, Миодрага Друговца и „Симбол нашег света”, Миланке Илић, студенткиње стоматолигије.
Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима
У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових