This post is also available in: Macedonian
Ка прабићу песме*
Миодраг Друговац (1928-1995), македонски књижевни критичар
Миодраг Друговац
Некад су песници певали песму; данас песма пева песника. У тој њеној песми, у песми песме, препознаје песник своју судбину а реч свој корен. У ствари, песник и реч траже један другога, а то је већ процес колико дуг и пун искушења, толико у бити револуционаран. Кад се песник и реч најзад сусретну, они постану једно или се сасвим разићу, заувек. Јер, мудрост је у томе тражити и наћи праву реч; и обратно: сусрести пpaвor песника. То је пут трновит; то је процес пун магле тајанства. Ту бусoле поетика и радари знања, и кад помажу, никад не помажу довољно. Јер хаос Нeпознатог једино оплемењује сложена, суптилна осећајност. Душа.
То је „Грозомор” Аце Шопова. Вишесмислена, али са кохезијом смисаоних јединица у себи, од којих свака има своју семантичко-гносолошку структуру, ова песма фосфоресцира низ себисвојствених катарактичких стања песника и његове речи, оне чежњом засиећене речи, за којом се још трага, која се дубоко наслућује интуицијом језика, флуидом његове телеолошке неминовности. Она, та реч, значи шта значи, а увек значи више од ТОГА (Андре Жид). Бдење је са провалама облака у себи, понорница са yшћем у бескрају, усталасан имагинарни зденац на пропланку, ћук птице у пролеће, лик жене, корак детета, огроман камен, ожиљак, земља отрова смртоносно укусних, дивљи ујед у крви, пепeo сна, сан и пепео… Грозомор!
Песма је, дакле, лирска инвокација те увек и свуда тражене и очекиване речи. Али, она је и повод да се означе границе њеног сопственог прабића. Другим речима, ако је она ватра, са небодерним пламеном уврх себе као бића у трајању, као дела, њену онтолошку суштину занима сопствена порођајна искра — онај њен први услов настанка и постојања у свету говора који је некад био хаос. И она кључа у себи док не искључа истину о своме пореклу. У свом естетском принципу она садржи бескрајну, недокучиву жудњу за стварањем путем проналажења себе из честица не Аполоновог сјаја, него Хефестове ватре — стваралачке, грозничаве, грозоморне, стравичне, а ипак лепе и сасвим људске. Она се сва тетура од пијанства неког тајног злата у себи, иако су јој облици прозодије познати, иако се њене пронађене речи некако сваки час саплићу и преплићу и као да истрчавају једна из друге, претапајући се и увек изнова постајући онај, како је то магистрално записао Растко Петровић, „најужи отвор на огромном левку” у коме се плету нити једне нове хармоније и једне нове стварности, живота, судбине.
Тежи се овде извесном имагинативном рударењу без мере, једном у ствари неспокојном себеразвлачењу све до оних заумних честица у стању привидне анархије, али без које је немогућ било какав пут ка хармонији и каузалном устројству њене естетске суштине. Тражи се, дакле, истинска реч, тражи се предак песме, њена искра, њен услов, међутим то није све што се тражи, јер кад би се само то тражило, песма би у крајњем исходу ствари изгубила свој примарни смисао и једино, евентуално, била предмет других, друкчијих, лингвистичких и њима сродних вредности у процесу самоистраживања. Бавећи се проблемом свог порекла, песма „Грозомор” истовремено иницира проблем своје уметничке судбине као постојеће стварности, као резултата оних честица чији каузалитет овог пута опредмећује својим трајањем. Она је метафора тога трајања на чијем је једном полу прошлост, а на другом полу њена данашња, хармонизована, еманципована стварност. Јер, она је из хаоса постала облик. Она је из његовог бесмисла (или бар привидног бесмисла) постала смисао, уствари, рећи ћемо, хаотични бесмисао дијалектички је отворио процес сопствене еманципације, процес осмишљавања себе и онај дубокопонорни рад чула коначно извео из анонимности, при чему се рад остварио као дело, у томе се делу присутност продужене Хефестове руке са наковња — послужимо ли се овом још од Маркса прослућеном симболиком — вреднује високом оценом дијалектичке закономерности, отварајући „вентиле” и за нека друга, друкчија, критичка наслућивања. Тако је између акције речи (акције језика) и акције песме (акције уметничког дела) постављен мост сталне, ничим нарушене, комуникације у оба смера, с тим што тек из једне такве стваралачке комуникације происходи читаочев естетски доживљај дела. У томе је, дакле, естетска поента и те комуникације и читаочеве перцепције (славо)лука вредности односне песме.
Ипак, да ли је песмом „Грозомор” Ацо Шопов на подручју искључивог иницирања онтолошких проблема песме, или је то подручје много више вишезначније, можда и недокучивије?
______________
* Овај одломак из текста „Уметник песме Ацо Шопов” објављен је у часопису Књижевне новине, Београд, 01.03.1969, бр. 348, стр. 9. На истој страни налази се Шоповљева песма „Грозомор” (у преводу Сретена Перовића) и његов текст „Песник треба да пробуди речи”, као и написи „Отворена песма”, Александра Ристовића, и „Симбол нашег света”, Миланке Илић, студенткиње стоматолигије.
Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима
У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових