This post is also available in: Macedonian French Spanish English Croatian Bosnian Hungarian Italian Arabic

Грозомор

Ту се рађају сами и сви се гасе у нешто.
Огроман камен. Ожиљак: Немушти разговор.
Прољеће му је мајка и маћеха зла и вјешта,
пепео сна, сан пепела. Грозомор.

Пију га суше, црне га кише циједе,
дан мраком га гомила, пласт уз пласт,
а над његовом кором у кичми се разреде
кошчате сјенке – дивље месо и страст.

Ту пиште олује и тамно привиђење гре,
ту је први злочин, гријех, казна и пријекор горак.
Ту и човјек и звјер у једној јазбини спê
и дијете креће свој незапочети корак.

Над њим расте хљеб коријена опора и дубока,
па зато је сух, и сладак, и пече као пламен.
Пјесмо, ако те додирне испосник уморна ока,
прими га да ти буде по расту раван и стамен.

О ружо у грлу, о змијо грозд у усни,
дивљи свраб у крви са собом што се спори,
о земљо отрова смртоносно укусних,
камен у пламену се ваља. Гори. Гори. Гори.

Ту се сви рађају и ту се гасе сами.
Огроман камен. Ожиљак. Нејасан разговор.
Прољеће му је мајка и маћеха што мами.
Пепео сна, сан и пепео. Грозомор.

Ацо Шопов, Предвечерје, Титоград, Графички завод, 1966. Превео Сретен Перовић

Grozomor

Tu se rađaju sama i gasnu obličja sva.
Ogromni kamen. Ožiljak. Nemušti govor.
Proljeće mu je majka i maćeha vješta i zla.
Pepeo sna, san pepela. Grozomor.

Piju ga suše, crne ga cijede kiše,
dan mu noć naslaže, plast na plast,
a po kori mu se kroz kičmu razrediše
okoščale sjenke divljeg mesa i strast.

Tu vrište oluje i tamne se utvare viju,
tu prvi je zločin i grijeh i prijekor i kazna.
Tu i zvijer i čovjek u jednoj jazbini spiju
i dijete svoj neprohodali korak u hodu sazna.

Po njemu raste hljeb iz korijena gorka i duboka,
pa zato je suv, i sladak, i kao plamen peče.
Pjesmo, ako te dirne neki isposnik umorna oka
primi ga da te kroz to razgaranje doreče.

O ružo u grlu, o zmijogrozde u usni,
divlja krvi što se sa sobom sporiš,
o zemljo otrova smrtonosno ukusnih,
valja se kamen kroz plamen. Gori. Gori. Gori.

Tu sve se rađaju stvari i gasnu na osami.
Ogromni kamen. Ožiljak. Nemušti govor.
Proljeće mu je majka i maćeha što mami,
Pepeo sna, san pepela. Grozomor.

О песми „Грозомор“

Бавећи се проблемом свог порекла, песма „Грозомор“ (а то би се могло рећи са мање или више одступања и за неке друге песме из овог, најновијег тематског циклуса), истовремено иницира проблем своје уметничке судбине као постојеће стварности, као резултата оних честица чији каузалитет овог пута опредмећује својим трајањем. Она је метафора тога трајања на чијем је једном полу прошлост, а на другом полу њена данашња, хармонизована, еманцитована стварност. Јер, она је из хаоса постала – облик. Она је из његовог бесмисла (или бар привидног бесмисла) постала смисао. У ствари, рећи ћемо, хаотични бесмисао дијалектички је отворио процес сопствене еманципације, процес осмишљавања себе и онај дубоко понорни рад чула коначно извео из анонимности, при чему се рад остварио као дело. У томе се делу присутност продужене Хефестове руке са наковња – послужимо ли се овом још од Маркса прослућеном симболиком – вреднује високом оценом дијалектичке закономерности, отварајући „вентиле“ и за нека друга, друкчија, критичка наслућивања („Небиднина”, „Дуго долажење ватре“ и др.) – Миодраг Друговац, Уметник песме, 1966.

„Изузетна, дубоко инспирисана песма која катаклизму 1963. године, катаклизму скопског земљотреса унеколико третира изнутра, потпуно алергична према дескрипцији која је, баш у вези с тим потреснин догаđајем, толико пута наилазила у сферу наше лирике и уметности уопште.”- Драшко Реѓеп, Црно сунце Аца Шопова, 1970.