This post is also available in: Macedonian French Spanish German
Очај пред тврђавом
Тврђаво, невидљиви ратници те пазе.
Порастох и падох пред тобом на метар.
Вјетар и огањ, огањ и вјетар.
За повратак нема стазе.
Од језне тишине жмарци подилазе.
Очај се само прикрада ко вук
низ суро стијење у тај грозан мук.
За повратак нема стазе.
Земља у срцу на мрве се рони,
притиска снагом, гомила се, зове:
Поравнај се са мном, с лицем груде ове.
Вјетром и огњем земља мене гони.
Равнодушна, глува за лелек и жртве,
неспособна да жали и суди
ноћ свака изнова тврђаву буди –
сунце и оне мртве.
Ацо Шопов, Предвечерје, Титоград, Графички завод, 1966. Превео Сретен Перовић