Umjetnik pjesme

Danas smo, posle Nepostojanja, sigurni u ono već očekivano novo ruho poezije Ace Šopova, koje je neupadljivo, nenametljivo i bez senzacija reklamerske poetske svakodnevice, a ipak sve u svemu jedna poezija koja ima svoje (reklamne) kritičko-estetičke atribute − količinu najviših umetničkih vrednosti, svoju anatomiju semantičkih bogatstava, svoj lirsko-misaoni postament, svoju temperaturnu tablicu na kojoj se intonaciono-ritmičke jedinice ponašaju kao čista, nemirom naseljena, rojišta elementarne snage izraza...

Drugim rečima, Nepostojanje (Nebidnina) jedna je od onih retikih knjiga pesama kojima se rado vraćamo kad se god ukaže potreba da se povuče granična linija između vrednosti i lirskih bahanalija s oznakama importirane poetske produkcije, kad nas god skole sumnje i počnu podrivati tajne ponornice nedoumica pred beskonačnim nizom tekstova s ambicijom da budu otkrovenja, a jedva bivaju simptomatična osrednjost.

Gledano in summa, u Nepostojanju su se konflikti pesnikove unutrašnje realnosti i oni drugi, s obeležjima spoljašnje realnosti, našli spregnuti u duhu pesnikove reči, pa je ta reč prirodni izraz te čvrste spregnutosti, njen refleks i njena posledica. Valja, međutim, reći da je ovaj proces sažimanja tekao spontano i bez štete po pesnikov odnos prema percipiranoj materji iz te dvojake stvarnosti, tako da se nikad neće osetiti nesklad između tendencija unutrašnjih prostora, onih u pesniku, i tendencija realnog sveta, onih raznovrsnih realija, krupnijih i sitnijih, ali uvek značajnih, koji navalice prodiru u one prve, unutrašnje pesnikove prostore.

Ovo smatram važnim potcrtati s obzirom na to da se često događa obratno u slabih pesnika: da jedna od ovih dveju tendencija proguta onu sebi protivstavljenu, pa ako je to jedan od mogućih uzroka, onda je njegova posledica poznata: beskrvna tvorevina neinventivnog duha, često konstrukcija ili kič, a često i uglavnom sve to zajedno.

Uspeh A. Šopova kao pesnika pored ostalog je u tome što je on obe tendencije smirio u sebi, u tokovima svog postupka transponacije, pa ih privoleo na zajedničku akciju sredstvima njihove mnogoznačnosti.

Život ne tetoši nikog, a pesnike, možda, ponajmanje. Ali, porazu suprotstaviti stoicizam, suprotstaviti ga bez poze u stavu i bez izlišnih elokventnosti u dikciji, vraški je mučno u ovo naše vreme kad je životnih zavijutaka tako mnogo i kad se od pesnika traži da na tim pogibeljnim krivinama pokaže ne samo odvažnost nego i snagu razuma, ne samo snagu razuma nego i emotivni dinamizam u plimi unutrašnjeg sveta, čiju autentičnu strukturu treba iz dana u dan dokazivati rečju u kojoj će se osećati stalno kolanje krvi.

Postaviti se prema antinomičnoj strukturi samog žića, svih onih procesa u toku, nikad završenih, nikad konačnih, nikad savršenih, i to prema takvim procesima koji u svakom slučaju imaju dominantni uticaj i na razvitak poetske misli i sred kojih je, kako Šopov kaže, čovek ili pesnik „nestvainih želja stvaran svetionik“ i gde njegovo telo „leži kao most između dva brega“, te dve sudbinski prisutne i tako stvarne obale, obale „očaja, ostavljenih“ i „mira pogubljenih“ i obale onog koji je „hram golem od čekanja“, koji se tišinom leči i koji u isto vreme u samom sebi, duboko u sebi, nosi „veličanstveni poraz“ i neko „novo rađanje“ − to je bez sumnje i najteže i za pesnike Šopovljeva kova jedan od prvih imperativa, jer je to postavljanje u stvari postavljanje prema životu onakvom kakav on u suštini jeste: bez glazure bez cepidlačenja i anahronog bolećivog sentimentalizma.

Pesnik kaže: „...celog života putujemo jedan drugom / а svako skriva u sebi ono što ima“ − i mi se ne možemo oteti saznanju da se, dakle, spontani lirizam A. Šopova iz njegovih prethodnih knjiga poezije sada već uveliko obogaćuje zrncima, filozofske kontemplacije, jednog ako ne baš sasvim novog ono u svakom slučaju egzistentnijeg kvaliteta u poeziji ovog pesnika. No, ta pesnikova kontemplacija ima svoju meru, svoj vlastiti žig, svoje ja.

Primirena a očigledna, dostojanstveno aktuelna a nenametljiva, ona spontanost lirske ekspresije oseća kao svoj neotuđivi deo, kao svoje drugo ja, bez kojeg se ne bi dala ni zamisliti tako suptilna, emotivno užarena, duboka, u svojim najdubljim oknima rastreperena zamišljenost pred onim što jeste i pred onim što će biti, dok se putuje dugo i čitave večnosti od jednog do drugog nepostojanja, pa se najčešće ne zna da li je ono, nepostojanje, stvarnost privida ili privid stvarnosti, ali je to u stvari čitav lanac svakodnevnog tihog umiranja, onog tihog gašenja čovekove ličnosti iza čijeg koraka ostaju požari, ruševine, zgarišta, žege, suše, tame i svetlosti, najžešće se, dabome, odražavajući i u samom čoveku!

Aspekti (samo) otuđenosti, na primer. Erotska stanja, prebogata senzualnošću, takođe. A zar se, upravo u Molitvama A. Šopova, svi ti aspekti međusobno ne prožimaju i daju nov kvalitet?

Pesnik kaže: „Ispruženo u nepovrat leži tijelo / pod ovim mačem, / pod ovim mačem tišine / zemlju čupa čelom, / na ramenu − slap mjesečine. / Gotovo, mjesečino, zauvijek gotovo! / U tvojoj prepunoj šarenoj mreži, / mreži od stradanja, / u tvojoj mreži od laži i prevare. / od pritvorstva i slatkih buncanja, / od mnogo izgubljenih nada, / već ni za koga mjesta nema, / najmanje za zaljubljene. / Boli, mjesečino, Neka boli.“

U ovoj, „Osmoj molitvi moga tela“ (čiji smo odlomak naveli prema prevodu S. Perovića u knjizi Predvečerje), akcentirana su sledeća mesta: ispruženo telo, mreža (laži, prevara, pritvorstva, slatkih buncanja), izgubljene nade, a iznad svega akcent pada na zemlju čupa čelom i nema mesta ni za koga − gde? − u ovom hirovitom, urbanom, tehniciziranome svetu, da bi se eksklamativnom završnicom prkosom istakla potreba odupiranja svemu tome: neka boli! Ill: „Daj mi, tu svetlost daj da u bunilu pijem, / jer sve ono što tamni u mome Juče / kao ozračeno Sutra ja u dubini krijem“, čime se prilično ilustrativno ističe pesnikov optimistički odnos prema damarlma sutrašnjeg dana, iako je ovaj trenutak razjedan nemirima, iako je u pesnikovim čulima prisutan bauk opasnosti, možda onaj homo technicus, neemotivan i više praktičar, ali koji je tu da znaku vremena doda jednu svoju boju i i pesniku bude indikator reakcija bez kojih je nezamislivo jedno savremeno, naše, moderno osećanje sveta.

To su, razume se, samo neki aspekti poezije A. Šopova koji se u psihologiji njegovog stiha ocrtavaju više ili manje kao izrazi unutrašnjeg pretapanja konflikata jedne složene ljudske drame, čije je trajanje neizvesno i čija je neizvesnost, data fluidnim slikama, artistički zrelo, njeno upravo najstoičkije tumačenje.

Čini mi se da je i S. Perović koncepcijski bio blizu ovog stanovišta kad je za svoj izbor Predvečerje prvenstveno izbirao one pesme A. Šopova u kojima se kao njihova osnovna psihološka karakteristika nameće ili tek naslućuje, kako gde, ovo pesnikovo moderno osećanje sveta, senzibilitet čoveka našeg vremena, njegova brojna pitanja na raskrsnicama pobeda i poraza itd.

Inače, Sreten Perović je načinio podvig dostojan poštovanja što se tiče ovog izbora i prepeva pesama, na vlastitom primeru pokazavši da uz teškoće prevodilaštvo ima i svoje čari ako mu se pristupi kao stvaralačkom činu. Međutim, mislimo da bi ovaj izbor mogao biti sve u svemu ipak odličan povod za šira i stalna upoznavanja hrvatskog i srpskog čitaoca sa onim što nam opus ovog pesnika trenutno pruža i što će nam nadalje pružati.

Aco Šopov jedna je od najmarkantnijih ličnosti suvremene makedonske književnosti. Rođen je u Štipu 1923. godine. Učestvovao je u revoluciji od 1941. godine i još u toku rata počeo pisati i objavljivati pjesme u tadašnjim partizanskim glasilima. Po oslobođenju zemlje završava Filozofskl fakultet u Skoplju, obavlja mnoge društveno-političke dužnosti, uređuje časopise Idnina, Nov den i Sovremenost, kao i književni list Horizont, zatim rukovodi Udruženjem književnika Makedonije kao njegov predsjednik i predsjednik Saveza prevodilaca Jugoslavije itd. Sada je jedan od urednika književnog časopisa Sovremenost i direktor izdavačkog poduzeća „Makedonska knjiga“ (ranije „Kočo Racin“) u Skoplju. Član je Centralnog komiteta SKM.

Prva zbirka poezije Pesme. A. Šopova objavljena je odmah poslije rata, a nako ove: S našim rukama, Na Gramosu, Stihovi o muci i radosti, Slij se s tišinom, Vjetar nosi ljepo vrijeme, Nepostojanje i Pjesme (izbor na makedonskom jeziku), kao i izbori Slij se s tišinom na slovenskom, Onaj koji vječno čeka na madžarskom (izdanje novosadskog „Foruma“), Vjetar donosi ljepo vrijeme na ruskom i Predvečerje na hrvatskosrpskom jeziku.

Njegove su pjesme ušle u antologije jugoslavenske poezije na talijanskom, poljskom, njemačkom i ruskom jeziku, a knjige pjesama Slij se s tišinom i Nepostojanje bile su nagrađene nagradama poduzeća „Kočo Racin“, odnosno Fonda „11. oktomvri“.

Aco Šopov je također poznat i kao prevodilac Zmaja, Župančiča, Krkleca, G. Viteza, Krilova, Rostanda, Shakespearea i drugih pisaca.