Песник нове осећајности

Одласком Аце Шопова са животне и књижевне сцене македонска култура, књижевност и посебно поезија остају без једног од својих најзначајнијих и најнадахнутијих неимара.

Рат је још беснео на тлу југословенске земље када је у Београду, децембра 1944, у издању УСАОЈ-а, изашла на македонском језику прва песничка збирка новог и слободног македонског песништва, Песме, тада 21-годишњег партизана − борца и младог песника Аце Шопова.

Од тог тренутка, све до своје преране смрти, свим дaмaрима свог изузетног поетског бића, Ацо Шопов је себе уграђивао у токове нове македонске поезије, у оне који су пресудно утицали да се она, први пут у својој историји, слободно и неспутано, журно и задихано развија, мења и преображава, стремећи кa новим и неслућеним могућностима свог језика и израза.

У Аци Шопову, стога, треба видети не само песника танане осећајности, већ и личност која је својим песничким продорима и надрастањима била дубоко сагласна, са живом и бурном еволуцијом читавог новог македонског песништва. Огласивши се као један од најангажованијих представника поетске естраде првих послератних година (Песме, 1944, Пруга младости 1946.), заједно са Славком Јаневским, Шопов већ почетком 50-тих година постаје један од најистакнутијих протагониста такозване интимне лирике (Стихови о муци и радости 1952, Сједини се са тишином, 1955.), да песничком књигом Ништавило (1963) отпочне с ткањем своје нове, вероватно најдрагоценије, линије прегнантно и модерно заснованог рефлексивног лиризма, која је убрзо надрасла оквире интимистичког и постала комплементарна с модерним токовима македонске поезије. Тежња ка сублимираном егзистенцијалном искуству, ка неосимболизму и сложеној оркестрираној метафорици − постају током последњих 20 година главна обележја новог Шоповљевог песништва, од Ништавила, према Посматрачу у пепео из 1970, све до Песама црној жени из 1976.

Лиризам, сензибилност, устрептала осећајност остају и надаље битна обележја. Шоповљевог песничког рукописа, чак и онда када се у њему пробијају нова тематска и мотивска закорачења, када се шире пукотине тамне и дубоке свести о пролазности и крхкости постојања. У широком поетском срцу Аце Шопова било је заиста много топлих лирских струја које су знале да задрхте и да се огласе и онда када је у вихору ратовања испевао осећајне стихове о рањеној партизанки, и када је касније, у тренуцима животних клонућа исписивао сетне и меланхоличне реченице о људској усамљености и очају, и онда када су у његовим писмама одзвањала шира, општија предања и историјска искуства сопственог тла, и онда када се, током последње деценије његовог живота, отимала његова нова песма о лепотама и немирној судбини црне Африке.

Песник постојаног и продуктивног надахнућа, у чијем ће пространом опусу и пред најригорознијим антологичарем стајати широке и драгоцене могућности избора, Ацо Шопов је био један од најмаркантнијих неимара македонског новог песништва.

Смрћу Аце Шопова нова македонска поезија остала је без свог најнепосреднијег и најсензибилнијег песника.