Молитве мог тела

Циклус „Молитве мог тела“ од Аца Шопова објављен је у збирци Небиднина (1963). „Молитве Аца Шопова нису само еротска или филозофска поетизација љубави. Могло би се рећи да се у њиховом богатом подтексту осећа и цела једна људска и поетска драма“, пише Душко Наневски у поговору издања из 1970. и 1974. године ове књиге, под насловом „Лирика црне небиднине“.

Елизабета Шелева, пак, у раду „Поетика тела у стваралаштву Аца Шопова“, привлачи пажњу чињеница да „телесност или ‘аргумент тела’ истовремено представља врхунски поетолошки именитељ овог Шоповог поетског циклуса“, али да „није реч о трауматичном историјском телу, нити о расцепљеном геополитичком телу, већ о архетипском, онтолошком, пра-телу постојања и креације.“

А ево шта Шопов каже о „Молитвама“, у једном разговору са Тамаром Арсовском за Радио Скопље 1968. године:

„Молитве мог тела садрже идеју дугог и бескрајног путовања до љубави и тражења новог смисла речи, којим то путовање неће изгледати бесциљно и неоствариво, па макар нас то тражење упутило на реч која личи на ‘обично дрво’ или ‘на дланове угљенисане и пра-родитељски голе’, као што је речено у првој молитви.

Из ове идеје проистичу и структура и композициона изградња циклуса са „Молитвама“. Свака молитва представља за себе одређену целину, одвојену поетску транспозицију, али да би се у потпуности разумела, тражи своје уклапање са другим. Молитве извиру једна из друге, уливају се једна у другу; оне, бар мени, личе на низ водопада испод којих не можемо одједном да станемо, али док стојимо испод једног – у његовом шуму осећамо шум другог, шум осталих.

Молитве нису ни поема, ни неки други, из уџбеника познат дужи поетски спев, оне су једноставно молитве тела, песма љубави.“