Очи

На рукама те свиту носисмо три дана,
срчани ти поглед бол и туга смлави,
и свака ми капља из твојих рана
капаше у срце као жар крвави.

Другови бијаху уморни и гладни,
прегорелих грла, свијених рамена,
тупим болом роне по очима хладним,
жалећ што у њима већ нема пламена.

Али ја сам знао букнуће свим жаром
и борци под њима множиће се, цваће
у ледена јутра грејаће ко сунце
и никада неће престати да зраче.

Последње вечери, у планинском селу,
гдје борци беху у распалом оделу,
док пликови пале стопала им тешка,
намрштена чела - потуљени, мразни
ко њихове пушке укочени, празни
и нечујно, глуво, ко понорна река
текао је шапат од ува до ува:

„Сјутра, друже, зором, страшан бој нас чека,
а нас је премало — тек неколко људи..

И кад као игла уши ти прободе -
продрма ти снагу и озрачи тугу,
широким, слободним, олујним очима
подивљале муње од ноћи отима!

Ко онда, ко онда, другарице, памтиш,
у ледено вече сред прољећа рана,
где је нашу младост а и прву радост
косила погано од куршума слана,
а ти збора чело ко тигрица скочи
и ноћ те прихвати крвава и црна -
просипљући пламен кроз осветне очи
ти растопи зачас та челична зрна...

И тада! И тада – у посљедње вече...
Ја нећу да мислим што је даље било!
Памтим само кад се од бола изви,
опроштајни шапат смрзну се на усни,
ал светљаху очи под вјеђама густим!

С њиховим пламеном и заклетвом светом,
у заседу кренух са читавом четом.

А јутром кад барут чела нам напраши
ти у редовима већ не беше нашим,
ал освету свету борци у жуч точе,
и видех! о, видех, када бој започе.
Све је твоја слика вихором опила -
ко јелене брзе и лаке ко птица.

А твоје очи искриле су гњевно
уз њихова знојна, распаљена лица...

На рукама те свиту носисмо три дана,
срчани ти поглед бол и туга смлави,
и свака ми капља из твојих рана
капаше у срце као жар крвави.