This post is also available in: Macedonian
Жена, до последњег стиха*
Посетили смо једног од најистакнутијих савремених македонских песника Аца Шопова у његовон дому у Скопљу. Замолили смо га да нам одговори на неколико питања у вези са његовим животом.
Када сте постали песник?
Песник сам откако знам за себе, са песмама сам ступио у књижевност и остао сам им веран до данас. Прва етапа ми је партизанска поезија. Наша борба је за македонски народ била прва прилика да стекне своје национално ослобођење, па смо ми, тада млади борци, тежили да то изразимо кроз поезију. Моје песме из тог времена прожете су патриотским духом.
Где је место жене у вашој поезији?
− Моја песничка преокупација од првог дана била је жена. И остала је моја инспирација до данас. Сећам се једне од мојих првих партизанских песама посвећене жени. То је песма о партизанки Вери Јоцић − „Очи”. Кад бих се осврнуо на моје досадашње стваралаштво, морао бих констатовати да ми је тема ове песме и сада преокупација. То је непрекидна нит од мојих првих песама, кроз песме о црној жени, до мог последњег стиха.
Били сте четири године наш амбасадор у Сенегалу. Да ли је ваш боравак у Африци донео неке тематске или стилске промене у вашој поезије?
Боравак у Африци за мене је значио песничко откриће које ми је проширило песнички хоризонт, песнички израз. Промене у мојим песмама посвећеним црном човеку и жени лако су уочљиве.
Шта је на вас највише утицало у Африци?
Импресионирало ме је исељавање poбoва у Америку и дpyге делове света. У билизини Дакара постоји острво Горе, са Кућом робова. У своје време у тој кући су они продавани и из ње отпремани даље. Ти страшни догађаји инспирисали су ме да напишем поему која се налзи у књизи Црној жени у сан. У склопу те теме посебно ме је заинтересовала Метисткиња − Сињарка, њен живот и њена изузетна лепота. У кући робова постоје специјални инструменти за вредновање младе девојке. Њима се мери обим груди, струка, тежина… На тај начин је одређивана цена ропкиња. Африка ме је, иначе, очарала својим бескрајним пространствима: реке огромне, саване се шире у недоглед, прашуме неограничених димензија, а усред те величанствености природе − душа афричког човека. Тај човек је истински горостас са својом непосредношћу, гостољубљем, предусретљивошћу. Моје поштовање према том човеку остаће у мени заувек.
Бавили сте се и препевавањем. Тај део вашег рада је изузетно богат и значајан за македонску културу…
Песничко превођење или препев за мене је исто што и оригинално стваралаштво, па сам се због тога бавио и тиме. Поменуо бих Јована Јовановића Змаја, Крлежу, Крклеца, Корнеја, Сенгора… мисли да са тим нећу престати док будем могао да радим.
Jош једно питање: о чему пишете сада?
Моја садашња љубав је моје родно место Штип. Ту је моје детињство, ту је све оно што човека везује за његово детињство. Мислим да ће то бити једна тематска целина сабрана у једној збирци. Кроз збирку „Црној жени у сан“, откривајући свет желео сам да откријем домовину. Сада, у последњој књизи откривајући своје родно место у домовину, желим да откријем… свет.
___________________________
* Разговор водилa Драгица Спасовска. Објављен је у часопису Базар, Политика, бр. 336, год. XIV, 08.12.1977, стр. 12.
Дужа верзија овој разговора објављена је под насловом „Усред величанствене природе − душа црног човека” у новогодишњем броју листа Борба, 31.12.1977-01 и 02.01.1978.