This post is also available in: Macedonian
Ацо Шопов: У сред величанствене природе − душа црног човека*
„Тај човек је истински горостас са својом непосредношћу, предусретљивошћу; поштовање и љубав према њему остаће у мени заувек”
Песник Ацо Шопов је несумљиво један од утемељивача савремене македонске поезије и један од најистакнутијих савремених македонских песника, познат љубитељима поезије у целој Југославији, па и ван ње.
„Ја сам песник откако знам за себе. Поезијом сам ушао у књижевност и стао сам јој веран до данашњег дана”, каже Шопов и тиме као да жели да сам да увод у разговор о њему и његовом делу.
Песников саговорняк у овој прилци је Драгица Спасовска.
Били сте учесник у народноослободилачком рату и са пушком на рамену борили сте се за ослобођење Македоније и Југославије од фашизма. Тада сте и почели да се појављујете као песник.
Прва етапа у мом стваралаштву је партизанска поезија. За македонски народ наша борба је била прва прилика да стекне своје национално ослобођење, па је сасвим разумљиво што смо ми, тада млади борци, испуњени ентузијазмом и борбеним надахнућем, тежили да то изразимо и кроз поезију. Моје песме из тог периода прожете су патриотским духом.
Да ли се у Вашем послератном стваралаштву донекле изгубио борбени ентузијазам, да ли сте престали да будете песник − борац?
Борба наших народа није престала са одлагањем оружја. Живот је постављао нове дилеме, нове проблеме, који су се морали решавати. Те промене су наметале и адекватан песнички израз, па се у том смислу и моје песништво развијало, проширивало и обогаћивало. Разни токови у развојном путу нашег друштва условљавати су тематску разноликост која је са своје стране тражила свој изражајни облик. Могао бих у вези са овим да наведем као пример песме из збирке Јус-универзум. Иначе конкретно о овом питању: мислим да нисам изневерио себе.
Жена као инспирација заузима једно од централних места у поезији уопште. Где је њено место у вашој поезији?
Моја основна песничка преокупација од првог дана је жена и она је моја стална инспирација. Сећам се једне од мојих првих партизанских песама посвећене жени. То је песма „Очи“, посвећена партизанки Вери Јоцић. Кад бих се сада осврнуо на моје досадашње стваралаштво, морао бих констатовати да ми је тема ове песме и сада преокупација. То је једна непрекидна нит почев од мојих првих песама, па песама о црној жени, до мог последњег стиха.
Провели сте четири године у Сенегалу као наш амбасадор. Да ли је боравак у Африци и упознавање живота њених житеља донео неке тематске или стилске промене у вашој поезији?
Свакако, мој боравак у Африци је за мене био једно посебно песничко откриће које је проширило мој песнички хоризонт, мој песнички израз. Мислим да су промене у мојим песмама посвећеним црном човеку и црној жени лако уочљиве, доста другачије од мог дотадашњег писања. То се најбоље може видети из збирке песама Црној жени у сан, која треба да изађе у издању Издавачке организације „Слобода“.
Када већ говоримо о Африци: шта је то што је на вас оставило највише трага?
Највише ме је у Африци потресла судбина људи који су на милионе били исељавани као робље са тог континента у Америку и друге делове света.
У близини Дакара постоји острво Горе на коме се налази Кућа робова. Из те куће су људи својевремено продавани и отпремани широм света. Та страшна судбина робова навела ме је да напишем и посебну поему која се налази у књизи Црној жени у сан.
У склопу те теме посебно ме је заинтригирала метисткиња − сињарка: њен живот и њена изузетна лепота. У Кући робова постоје специјални инструменти за вредновање младих девојака. Њема су мерени обем груди, струка, тежина, како би их према одговарајућим калитетима и продали и отуд транспортовали. Даља судбина тих младих жена била је потпуно неизвесна.
Африка је за нас необичан и још увек недовољно познат континент. Како сте је доживели као човек?
Црна Африка ме је очарала својим бескрајним пространствима и величином: реке огромне, саване се шире у недоглед, прашуме неограничених димензија, а усред те величанствености природе − душа афричког човека. Тај човек је истински горостас са својом непосредношћу, гостољубљем, предусретљивошћу. Моје поштовање и љубав према том човеку остаће у мени заувек.
Какве су ваше садашње тематске преокупације?
Моја садашња преокупација је моје родно место Штип. Ту је моје детињство, ту је све што човека везује за његов завичај. Мислим да ће то бити једна тематска целина, сабрана у једној збирци. Додао бих ту још да сам кроз збирку Црној жени у сан желео да откријем свет, те преко њега и домовину. Сада, у последњој књизи, откривајући своје родно место и домовину, желим да откријем свет.
_______________
* Разговор водила Драгица Спасовска. Објављен је во новогодишњем броју Борбе, 31.12.1977-01 и 02.01.1978. Краћа верзија овој разговора објављена је под насловом „Жена, до последњег стиха” у часопису Базар, Политика, бр. 336, год. XIV, 08.12.1977, стр. 12.