This post is also available in: Macedonian

Ацо Шопов: Победу ће однети они који докажу да су стварни носиоци новог*

Покрај многих значајних објава, као што су: изложбе ликовних уметникa, премијера опере „Риголето“, први македонски роман Село иза седам јасенова од С. Јаневског итд., ових дана у културном животу Скопља један проблем заслужује особиту пажњу. О њему се већ дуже времена дискутује јавно и у приватним круговима, он је предмет разговора  међу књижевницима, ликовним и позоришним уметницима, као и многим другим јавним и културним радницима. То је проблем одређивања битних елемената уметничког критеријума, или другим речима проблем утврђивања естетске вредности једног уметничког дела.

Ради се наиме о следећем: многа схватања и многи уметнички „принципи“ мање-више пренешени механички и примењени a priori из совјетске назови-естетике, као и многа уверења која су настала на бази недовољног уметничког и животног искуства доживела су очигледан слом, јер је сама животна пракса демантовала и разголитила […]** сву њихову бесмисленост, неодрживост и лаж. Тиме је, може се рећи, завршена етапа заблуда и таковог сликања наше стварности када је за многе људе један од најважнијих елемената утврђивања вредности неког уметничког дела била прелазна заставица ка слици која приказује градилиште или петокраку на капи бригадира или сунцем обасјана поља и сеоска задружничка идила… на папиру нашег песника или прозаисте.

Настала је етапа тражења новог израза којим ће се уметнички обележити дух нашег времена, дубина и сложеност наших друштвених збивања, психолошка расположења нашег човека. Тако су поникле многобројне теорије о новоме чији аутори ватрено и са искреним уверењем настоје да им изборе право на живот. Али није редак случај да је то „ново“ уствари одјек далеке прошлости или већ одавно једва живи у уметностима других народа, па се сада „открива“ и препоручује као једини развојни пут нашег уметничког живота и врши негативан утицај на један део писаца-почетника и младих уметника.

Носиоци ових теорија врше фронталан напад скоро на сва наша уметничка достигнућа и негирају све и свакога, осим себе. Ако „открију“ Бодлера у издању загребачке „Зоре“**, или посете неке иностране уметничке галерије, они одушевљено кличу и прихватају стране ауторе као узоре нашег уметничког развитка […]*** њихови стихови трпе утицај Пушкина или Јесенина, али њихове уметничке реализације не прелазе оквире натуралистичког сликања. За ове уметнике карактеристичан је раскорак између дела и речи, њихове теорије висе у ваздуху ничим непотврђене. Осим тога они испољавају неприкосновено право последњег суда и последње оцене. По њиховом уверењу, нико осим њих неможе утврдити праву вредност неке позоришне представе или уметничке слике. Ова монополистичка тенденција најчешће изражава страх од критике, страх од борбе мишљења.

Међутим, добар део уметника пошао је путем сопственог израза. Лутања нису искључена. Има их и сигурно ће их још увек бити. Али једно је очигледно: борба се све више распламсава, перспективе су јасније, циљеви – ближи. Победу ће однети они који не само на речима него пре свега и у првом реду на делу покажу да су стварни носиоци новог.
_______________________

* Препис рукописа из Фонда Ацо Шопов, Архив МАНУ: АШ К3 АЕ62
**1952., загребачка „Зора“ објављује Цвјетови зла: избор пјесама, у преводу Анте Јуревића и других.
*** нечитљива реч