This post is also available in: Macedonian

Ацо Шопов: Песме су свуда у природи*

Уз Блажа Конеског и Славка Јаневског, Ацо Шопов, већ дуги низ година, припада најужем кругу македонске поезије. Лирика Аца Шопова одавно је прешла границе Македоније и постала својина свих југословенских књижевности. 

Песник Ацо Шопов рођен је 20. децембра 1923. године у Штипу. Основну школу и гимназију завршио је у родном месту, а Филозофски факултет у Скопју. Објавио је Песни, 1944 у Београду − ову збирку песама омладина Србије донела је као поклон омладини Македоније за њен Други конгрес, почетком 1945 године −, Со наши раце, Стихови за маката и радоста, Слеј се со тишината, Ветрот носи убаво време и Небиднина (нешто што се никада неће догодити). Ацо Шопов сада живи у Скопју и ради као директор издавачког предузећа „Македонска книга“. За време рата, као младић, у Трећој македонској ударној бригади, био је омладински руководилац.

Овај разговор са Ацом Шопов водили смо у Скопју, почетком октобра.

Моје родно место налази се на обали Брегалице − познате по брегалничкој бици − али која је за мене значајнија по обиљу својих вирова, свое разнобојног шљунка, по својим сеновитим обалама, по изванредним местима за пливање и гњурање, по изванредним могућностима за све авантуре детињства. Моје детињство било је сиромашно као и већине мојих вршњака. Био сам одличан ђак и четврти разред сам завршио са одличним успехом. Међутим, у оно време, да би се неко уписао у гимназију морао је полагати пријемни испит, а за то се плаћала велика такса. Отац није имао новац, тако да сам поново морао ићи у четврти разред, иако сам га завршио са одличним успехом.

Мајка ми је била учителица… не могу заборавити када је она усред града бацила бомбу на турске главешине… био је то први атентат у нашем граду. Моја мајка, Костадинка Шопова, и сама је писала песме. Мој брат и сада чува њену збирку у рукопису. Прва сазнања о поезији потичу од ње. Она ми је, сада то поуздано знам, улила љубав за поезију, без које је немогуће истрајати.

Били су дивни наши летњи одмори. Продавао сам кикирики, кракере и семенке на утакмицама и другим народним свечаностима. Новац од таквих послова омогућио ми је упис у гимназију.

Гимназијски дани…? 

Младост, машта, нада − оно што је вечно у сваком човеку.

Када бисте на пустом острву морали остати годину дана, које бисте књиге понели, без којих би Вам било најтеже? 

Временску машину од Велса, јер ће ми она омогућити да за ту годину дана пропутујем у прошлост и будућност. Још ако би ми се омогућило да имам филм „Тачно у подне“ са Гари Купером, онда боравак на острву уопште не би био тежак.

Који Вам се дечји писац посебно допада? 

Нарочито ми се допада књига Плави чуперак Мирослава Антића. Мислим да је то модерни прилаз деци, дечјој психологији, проблемима. Та књига излази из оквира наше традиционалне поезије за децу. Такође сматрам да у ту групу модерне литературе за децу спада и књига Црни и жолти Славка Јаневског.

Ваша река? 

Радика − најлепша река на свету!

Ваш сликар? 

Шагал, дивни Шагал.

Деца? 

Сва деца света. “КАД БИ СВИ ЉУДИ НА СВЕТУ, БАШ КАО СВА ДЕЦА НА СВЕТУ…“

_________________
* Разговор који води Бранислав Петровић објављен је у дечјем листу Кекец, 16.11.1967, стр. 6. Лист се налази у Фонду Ацо Шопов, у Архиву МАНУ, Кутија 7.