This post is also available in: Macedonian

У наручју света*

Милан Ђурчинов

(Поводом нове књиге стихова Аце Шопова − Песма црној жени**, у издање скопске „Мисле“, 1976)

Садашњи тренутак македонске поезије поново је у знаку песника старије генерације. Нови вал стваралачке ренесансе најављен Записима Блаже Конеског пре три године, настављен је ове године неочекиваном Перуником Матеје Матевског у којој песник изразито урбане вокације и универзалних симбола урања у свет архетипских, исконских егзистенцијалних облика, да би се најзад потврдио новом песничком књигом Аце Шопова Песма црној жени, недавно награђеном највищим македонским књижевним признањем за остварења у домену поезије − наградом Струшких вечери поезије „Браћа Миладиновци“.

Ацо Шопов, један од утемељача нове македонске поезије и њених најприсутнијих протагониста у низу њених бурних преображаја и мена, своја нова песничка казивања заснива на свом својевидном духовном и сензибилном сусрету са великим црним континентом − Африком, њеним јарким пејзажима и пре свега − са њеном вековном, до недавна тамном и нерадосном судбином. Лирски устрептали запис је то о једном дубоко проживљеном путовању кроз широка врата света и освајање нових песничких сазнања у којима се осећајно преплиће са саосећајним, естетско са хуманистичким, завичајно са светским и космополитским. Новом песничком књигом Аце Шопова доминиpa jeднo прoдуховљено осећање јединства света које чак и под нараслом плимом поетског заноса не прелази у екстазу и самозаборав, већ, напротив, изазива повратно дејство осмишљенијег и дубљег понирања у завичајно и сопствену судбину. Широко разграђеним, шаловитим прозодијским спреговима, осебујношћу и симболиком која прераста семантички оквир нешто преуско формулисаног наслова, књига Песма црној жени отвара ново поглавље у иначе богатом песничком опусу Шопова и сведочи о плодоносном сусрету наше нове поезије са просторима света из којег она излази не само узбуђена и фасцинирана, већ и унапређена високим песничким дометима.

У праву су, али само донекле, критичари када истичу да је Шопов успео да избегне испразни манир једностраног приказивања егзотике и да она није ту у предњем плану. У Песми црној жени заиста нема оне врсте егзотике која је за европског песника од романтизма преко симболизма и акмеизма, све до модерних евазиониста значила бекство у еуфорична уточишта, али је она овде ипак и те како присутна и на један својевидни начин доживљена као трептај једне свестране, сензибилне, чулно-еротске познаје Африке уз шумно сливање њених ивернажних киша, уз потмули хук древног океана и тајновите звуке исконског там-тама, уз јарке убоде крупних звезда на фону бескрајног афричког неба и неуморни ритам маслинасто-тамних тела афричких жена.

Уз густу магму упечатљивих призора о црном континенту Песма црној жени доноси прегршт примера о даљим преображајима језика и израза који су прави знак незаустављеног живота песника и поезије. Већ у почетном циклусу „Жена у ивернажу“ песник нам ставља на знање да напушта прозодијских систем пренаглашених рима и донекле анахроне интонације и да најбољим песмама овог циклуса, „Баобаб“ и „Пред расцветавањем фламбоајана“, креће ка једној новој, слободној и отвореној структури песме чија конзистентност произлази из јарке симболике али и из доследно спроведене идеје, − у првом примеру у слици вековног дрвета око кога се скупља читаво село и не могавши да га обухвати у њему препознаје „дрво живота“, „храм мртвих“, − „домовину“, у другом, − у изненадној ерупцији расцветавања богатог афричког растиња, након ветровите океанске ноћи у којој дувају пустињски ветрови и одјекују урлици жедних звери у саванама.

Други и свакако централни део књиге почиње необичном песмом „Догађај на обали језера“. То је чудна сага о шагаловски изобличеном и узнесеном коњу „са звезданом светлошћу у очима“, који, прелетевши сва мора и све океане, обишавши читав свет, долази и стрмоглављује се на обале свог језера „да се напије бистре воде, хладне и лековите“ која ће му поново удахнути силу истеклу незнаним друмовима света и вратити га у живот. На својевидан начин песник варира тему Антејевог мита што је у ствари идејна окосница читаве књиге коју аутор у једном тренутку изражава синтагмом „откривајући домовину − откривамо свет“, што ће рећи да прави песник у срцу света увек препознаје обрисе сопственог завичаја на начин који укида супротност и непомирљивост између својег и несвоjeг, генеричког и оног што обележава друге људе.

Сличан процес симултаног претапања значења карактерише у песму „Загледан у океан“, вероватно најбољу у читавој збирци. Песма почиње сликом усамљеног човека који стоји на обали загледан у немирно било огромног океана док се над њим спушта бескрајна ноћ. Пред тамним дубинама водене стихије човек стоји нeпoмичан као скамењена туга. „Океан је огроман, вели песник, човек је мали“. Али, ускоро се призор мења: из океанских дубина израњају давно потопљене галије са мноштвом девојака и младића погубљених пре много векова који се лагано примичу усамљеном човеку, машу му и „на својим длановима донесе пред њега своју тешку и недоречену судбину.“ Човек на обали оживљује од тог изненадног сусрета и ишчезава у маси новодошлих људи. Исцелитељска ноћна фантасмагорија пролази. Поново свиће јутро над океаном. Опет је на његовој обали човек који стоји и посматра његово вечито кретање. Али то није више исти, већ један нови и преображени човек који осећа, верује, зна − „да је човек огроман − а океан − мали“.

Завршни циклус књиге, можда најадекватнији њеном наслову, доноси нешто другачије стихове у којима се сензуалност лирског цртежа преплиће са трајним лајт-мотивом читавог Шоповљевог песништва (још од знамените песме „Љубав“, испеване у рату и вихору револуције, преко каснијих „Молитава о твоме телу“***, све до најновијег доба), − са исконским, култским односом према жени, са темом о неухватљивој тајни њеног присуства, о бескрајима и понорима које крије њен загонетни лик, не дозвољавајући песнику да га до краја размрси и одгонетне:

Требаше да помине половина век
за да сфатам дека си ми здравје, дека си лек
за сите мои болести неизлечиви,
за песните, за зборовите недоречени и недоречиви.
(„Молитва за сињарката − моја наречница“)

На тај начин стихови Песме црној жени прерастају оквиру контакта са једним новооткривеним светом и постају плод једног дубоког унутарњег искуства у коме се потиснута прошлост и нова сензибилна узбуђења, пространства света и домовина која се свуда у срцу носи повезују и стапају у јединствени песнички садржај који зна да се појави у свежим, продуховљеним, често изненадним и ирационалним облицима који зраче хуманошћу и топлином.

Песма црној жени је у том погледу сигурно једно од најсугестивнијих остварења Аце Шопова, а по свом комплексном и богатом доживљају и изразу и једно од најузбудљивијих књижевних сведочанстава на нашгим југословенским просторима о лепотама и немирној судбини црне Африке.
_________________________
* Политика, бр.22655, 30.10.1976, стр. 14.
** Упркос двосмислености оригиналног наслова Песна на црната жена, прикладнији превод би био Песма црне жене.
*** Оригинални наслов циклуса је „Молитви на моето тело“, односно: Молитве мога тела.