This post is also available in: Macedonian French

Романтично бјекство

Обично у таквим предвечерјима
кад с гребена сусједне планине
спусти се ноћни чувар
с позлаћеним кључем о врату,
и отварајући капије
бучног шеталишта
од величанствене досаде
проспе наћве
пуне прстенастих жеља,
обично у таквим предвечерјима
кад изнова почиње
стара недовршена
свима позната препирка
између мноштва шетача
и малог шеталишта
обично у таквим предвечерјима
с угла станичне улице
гдје беспоcличе поваздан
као босоноге роде
чистачи ципела –
лупкањем четака
непознати пријатељ
позива ме да поштујем
своје грађанске дужности,
и док стојим мирно погрбљен
и гледам како савршено
влада својим занатом
и чаробно осветљава
стара своја надања,
он ми распредa тужно
давнашњу своју бајку
о некаквој дјевојци,
о некаквој уличарки,
што не знам како живјела је
горе на Трећем спрату.

Обично у таквим вечерима
слушам уобичајену бајку,
„Вјеруј, вели ми пријатељ,
то је… за невјеровање.
Поскакује као срна,
најљепша у читавој улици,
љепше је нема па нема.
Да ми је почем невјеста,
да сједи поваздан до мене –
ко би ми раван био!
Ех, тада да видиш посао –
за два дана бисмо зарадили
као за цијелу годину.
А она … вртиреп један,
врти некаквог подлаца,
стар је но богат, дарежљив,
Не жели ни да погледа,
ал доћи ће, одгојиће се,
подметнуће ми ципеле,
од змијске коже ципеле,
па – чисти ако умијеш.

Ех, проклето, пусто живљење!
Роди човјека с биљегом
баци га у прашину.

3.

Обично у таквим предвечерјима
ту исту причу слушам.
А данас када ме зовну
чегртањем четака
да дођем и да обавим
своје грађанске дужности,
мој непознати пријатељ
започе запрепашћено
о својој познаници,
о срни поскакуши,
обичном вртирепу.
Змија је, рече огорчено,
с голаћем већим од мене
одбјегла у романтику.
Сама свуче ципеле
ко што се змија свлачи
на поклон ми их остави
по нечем да је запамтим,
па загрљено одоше
без поздрава и опроштаја.
Ех, проклети, пусти животе!
Ради човјека с биљегом,
завитлај га у прашину.

Али живот је ко точак,
друга ће нека наићи,
љепша стаса и образа,
дограбићу јој ципеле
од змијске коже ципеле.

Тад не пропусти прилику!

4.

Обично у таквим вечерима
кад с гребена брда сусједног
спусти се ноћни чувар
с позлаћеним кључем о врату,
мноштво неко рони
у његовим наћвама
увећавајући бројку
прстенастих жеља.
Обично та предвечерја
носе нешто необично.

Ацо Шопов, Предвечерје, Титоград, Графички завод, 1966. Превео Сретен Перовић