Од тешке болести...

Од тешке болести тело ми се скорело
остављено на врх планине на чамовање се свело.
Над њим се час тешке магле и непрозирне гомилају
и вид мој целим светом заклањају.

Час га кише бију ко ситни шиљци новоробени
и пљуште по телу ко ударци неоплођени.
Ал одједном магле се губе и лагано разређују
и ситне кишне капи тад даље отпутују.

Сунце се рађа у земљи свога Истока
и затим стиже до земље свога Залаза.
Лице му је чисто и умивено
од најситније прашине у свемиру заштићено.

А тело моје скорело
тад се покреће весело
и сунчевим се напаја вином,
најстаријом и најчистијом сунчевином.