Дрво на брегу

Од давнина расте то дрво на сухој хриди без воде
С гранама раскриљеним ко птица занета летом.
Са свог високог и усијаног одра сунце жари
Али у њему жуборе сви сокови света.

Шуморе му гране лети и зими кад пада снег,
А свет га види или не види.
Салећу га ветрови дивљи и утваре мрачне,
Засењује тврдо и попуцало тле а бистри му поглед
Суше и сишу корење земно змијска гнезда
Оно се пркосно зелени и расте, расте и зелени.

Љубави моја, сретох те на овом брегу ко путника што рани
Дадох ти све што могу, а све је било јаловина.
Под дрветом смо се љубили и расли; суша нам беше хладовина.
Ми сада одлазимо а дрво опстаје и остаје.