Три претставника нове македонске књижевности

Томе Момировски

Са првим послератним данима почиње да се развија и цвета млада македонска књижевност. Сведоци смо једног брзог рашћења нове књижевне културе која је одавно премашила оквире фолклора, хронике, народне песме.

Данас можемо са задовољством констатовати да је у току ових девет година млада македонска књижевност прерасла границе републике и претставила се читаоцима осталих република. Јавила су се нова имена, странице ове културе све се више богате. Многи од њих су надрасли ранију књижевност, што је нормално у свестраним материјалним и осталим условима слободног уметничког стварања.

Један од најпопуларнијих, најталентованијих и веома продуктивних македонских књижевняка везан за овај период је Славко Јаневски.

У почетку њега привлачи искључиво поезија, а касније се одаје и прози. Писао је дечију поезију, лирске песме до елгетија и поема. За кратко време формира се у правог песника. Он има широку и богату фразу, разноврстан ритам, стих крепак, звучан, металан. Никада конвенционалан, немиран и темпераментан у погледу песничке форме. Он у нашој књижевности значи велики напредак.

У поезији Јаневског карактеристична је изразита градација. То се огледа у поређењу циклуса Крвава низа (1944) са последњим циклусом „разбојничких песама“ (1954). После Крваве низе, која је књижевна оптужба за злочине фашизма, објавио је неколико збирки песама: Песни, Егејска барутна бајка, Лирика и неколико дечијих књига: Пионери и пионерки, бубачки и шумски зверки, Милиони џинови и т. д.

Ка прози је приступио са извесном сигурношћу.

Оно што га је нагло учинило прозаиком је Улица, повест о беспризорнима која је прокрчила пут првом нашем роману Село зад седум јасени.* Ово је роман о два македонска села у оном првом мукотрпном раздобљу социјалистичког преображаја села, када су расли први изданци удруживања и савременијег привређивања. Са пуно уметничке инвентије дати су људи ова два вековно завађена села због међе; са свим патријархалним схватањима, страстима, желљама, борбом са животом и самим собом. Оно што је најлепше у роману поред стила, језика и осталих спољних квалитета је унутрашњи склоп личности и њихових карактера.

Још од првих дана бави се приповетком. Написао је неколико десетина прича. Пише и бајке за децу. Најлеша међу њима је Шећерна бајка. Завршава збирку прича Клонови и људи.

Ацо Шопов је исто тако један од истакнутих песника. Нашао је себе на овом једином книжевном роду. Није правио покушаје на осталима.

Почео је још у партизанима са родољубивим песмама. Његово родољубље је дубоко у његовом срцу, у пуној сагласности са његовим стихом. Његови стихови одишу патриотизмом без „фраза“, дискретно, са атрибутима развијене зреле мисли нашег савременог човека. У погледу песничке форме, он је међу онима са техником строго ритмичком и класичном. Његова „поетска лира нема много жица“, али он је довољно суптилан, емотиван и толико распеван да је близак савременим композицијама и романсама. Он није хладан, са механичким геометриским прорачуном. Његова лирска поезија остаје топла и непосредна, чак и онда кад саму себе понавља.

Досада је издао неколико збирки песама: Песни, Пруга на младоста, На Грамос, Стихови за маката и радоста.

У недавном интервјуу са већим бројем књижевника изјавио је да ће издати збирку песама Есенски минијатури. Очекујемо са уверењем да ће са њом Шопов учинити још један корак напред у свом песничком стварању.

У овом плодном развитку савремене македонске књижевности, у доба полета, синтезе и непосредног стварања мало њих се бави једним тако прозаичним, аналитичким и посредним радом као што је критика. Најмаркантнија личност која се од првих година рађања послератне књижевности јавља у есеистици снагом свога критичког израза је Димитар Митрев.

Његова је заслуга у томе што скоро све творевине оних који се јављају на литерарном пољу, почетника и оних који остављају јасне трагове − подвргава озбиљној разради, повлачећи њихове квалитете, помажући им у будућем стваралаштву. У већини случајева доследан, откривао је даровитост и нападао лоше примере.

Често је био једини у књижевној критици, па зато понекад лично у незавидном положају да потсеца крила дилетантизму. То је наша књижевност носила и носи као бујица камење са водом. Са правим уметничким осећањем, књижевним укусом и књижевним образовањем, сигуран, са искреном љубављу помагао је изданке македонске књижевности.

Данас се јављају и нова имена на есеистичком пољу. Али поред тога, Димитар Митрев остаје доследaн критичар и његово поверење није пољуљано.

Од 1945 године сарађује у часопису Нов ден и осталим књижевним едицијама. Данас је одговорни уредник часописа Современост и његов редовни сарадник. У току ове године излази његова прва књига у којој ће бити први пут објављен низ есеја о песнику Николи Вапцарову, његовом искреном и добром пријатељу. Ови есеји видливије ће претставити песника Пиринске Македоније, који је стекао велику популарност Моторним песмама.**

_________
* Роман ће изаћи на српском језику у издању „Просвете“.
** Борба и Политика објавиле су неколико прича, песама и рецензија ових и неколико других књижевника, а можда то није довољно да се македонска књижевност претстави југословенском читаоцу.
_________________
Оригинални наслов чланка је „Три претставника нове македонске књижевности“. Објављен је у листу Омладина, 14.04.1954.