This post is also available in: Macedonian

Шопов, песник жеђи за животом*

О збирци Слеј се со тишината

Димитар Митрев

Сам наслов нове збирке песама Аце Шопова делује донекле као акценат усамљености, затворености; некако превише закључано у себе. Али каква је та усамљеност, чему она води? Она никако не води изолираности себе. Најсубјективније песме у збирци, а нарочито циклус „Убавината“ којим збирка почиње, јесу потврда, најјаснија потврда о томе.

Пре свега, остајање у тишини и разговори у тишини и са тишином само су паузе у току једног бујног, једног импулсивног, виталистички преокупираног трагања за животом и живљењем. Одатле: усамљеност која је пре одмор између два путовања, између два похода у непознато. То је усамљеност за коју би најадекватнија ознака били стихови једног другог не мање изразитог суптилног лиричара − Стевана Раичковића: „Ко зна лутања, тај зна мир шта је и тиха стаза кроз плавило“. И не мање адекватан за ову збирку био би наслов означен стихом: „Судир со непознатото“, што је завршна поента песме „Кон галебот што кружи над мојата глава“.

Треба ли да будемо одређенији, наћи ћемо да је овде Шопов не толико песник живота, колико песник жеђи за животом. А то ничим не смањује животност ове поезије. Песник, и то песник жеђи за непознатим у животу, за оним што још није било укључено у песников полетни животни регистар. И још одређеније: жећ не било за чим и не љубав било за чим, него за лепим, за истинитим, ослобођеним сваке условности, за необичним и несвакидашњим. А зна се зашто: и аутору те поезије као и нама досадиле су најнеквалитетније, не само сиве и безбројне, већ и безбојне свакодневности; па зато:

Она личи на измама тешка.
Безобзирно, дрско во крвта заронува.
Денес што е за подбив и смешка,
со утрешна смисла в миг го озаконува.

Игро мудра, само таква биди,
разгрни се сета богато надарена,
и секогаш во животот иди
од несекидневноста чиста и озарена.

Сè што гасне, сè в зеница сјае.
Преминот е тихо, светло насмевнување.
Дај, природо, мојот живот да е
далеку од секо штуро примирување.
(„Промената“)

И природно је што ће се овде открити, као код сваке суптилне лирике, и једно враћање, и један однос према природи и природноме, који је витализиран преко чистог патоса једне бујне животне радости:

Не, не треба починка, не треба смирување,
сето поле пукнало од здравина,
па крвта е моја светло разденување
од таа разгаленост, од таа убавина.
(„Ах таа убавина“)

или:

Па со поглед што блика и зрачи,
потонувам до дно во модрината,
ѝ кликнувам пак на убавината:
прострелај ме со своите лачи!
(„Убавината“)

Отуда ће додир са лепим у природи и са природним и опет: као својственост сваке дубоко човечне лирике, бити ослобођење од душевних тешкоћа и душевних немира, ослобођење снагом катарзе:

Кога ти е најтешко, кога ти се чини
дека гласот ти е крик, а погледот − молење,
загледај се, нурни се во водите сини,
ај, во таа свежина, во тоа шумолење.

Ќе сетиш со длабок здив
сила и смирување.
Погледот ќе блесне жив,
жив од подмладување.
(„Кога ти е најтешко“)

И ово што је речено ту није празна екскламација, није пусти вербалитет. И нису то истргнути стихови; стихова блиских њиховој емотивној свежини, сродних њиховим виталистичким компонентама (па стихова који фиксирају истине и стања која могу бити сапутници и нашој душевности и нашем емотивном свету) срешћемо и у песми „Младост“, и у песми „Ноќта“, и у песми „Лист“. (Ово је утолико сугестивније када се зна малобројност песама које сачињавају ову најновију збирку Аце Шопова).

Па и када виталистичка вибрирања у тој − и новој и значајној − збирци стихова не би била тако јасна и тако интензивна, када тренуци тишине не би долазили као паузе и одмори за нове сусрете са непознатим, са лепим и истинитим, са несвакидашњим, када би ти тренуци били и једно статички зафиксирано стање душевног и емотивног, као што то изгледа у песми „Тишината“, сигуран сам да ће се и најтврдокорнији скептик према животном простору интиме наћи разуверен и разоружан ако не према нечему другом, сасвим сигурно према отсуству интиме која је закована и скамењена у солипсизам и солипсистичку затвореност. И не само то, већ и много више од тога. Песма „Тишината“ којом је озвучен један од најчистијих лирских тонова у поезији ове збирке, као и у целој поезији овог песника (није никаква смелост да се то тврди) јесте један дубоки, један потпуно интроспективан пробој у психолошко интиме:

Ако носиш нешто неизречено,
нешто што те притиска и пече,
закопај го во длабока тишина,
тишината сама ќе го рече.

Осетити тишину − спокојну, тешку, самотну, музички доживљену − колико пута су нам песници говорили о томе… И није случајно што толико често и толико чисто они говоре о томе. Свака богата и унутрашње расталасана душевност не једном је тражила говор тишине. И најчешће − када је наш говор заиста одјекивао у тишини, када су нам наше битке изгледале глуве, − како је то лепо рекао и како је лепо означио то стање један други наш песник. Самотно остајање у тишини, што се десило свакоме од нас, није атрофирање слуха према говору околине, него једна унутрашња потреба за катарзом ћутања, да би затим био јаснији глас говора за друге и са другима. Таква самоћа је привидна. Она се јавља и као дубоки говор кроз ћутање, као што је и сама поезија понекад једна потреба за ћутањем. Немогућа је без ћутања, као и сви дубоки говори. Па привидна је и статичност израженог стања. Оно што је дубско и интроспективно јесте интензитет, а интензитет је покрет.

А пошто смо таква стања, имали и ми, песма о тишини премашује значај субјективне исповести, добивајући тежину и размере нечега општег и баца мост између песниковот и нашег субјективно света. Због тога је та песма и један дивни лирски медаљон, најкраћи али и најлепши општељудски лирски тренутак у краткој поеми наше лирике.

И оно што је најновије у новој збирци Аце Шопова јесте потенцирана интроспективност лирског израза и заоштреност критеријума за емотивну (што ће рећи: емотивно-мисаону) концентрисаност и јединственост. А те две јасне видљиве узлазне тенденције спроведене су у поступку у једној појави најједноставнијег као тематски предмет. Па утолико значајније се открива и оно што је постигнуто: од најситнијег постићи не ретко максималну лирску сугестивност, при задржавању на једном детаљу и од једног детаља створити песму, у сбичном и свакодневном пронаћи необичне и несвакодневне лирске димензије, као лирску идеју поставити једну подробност и поставити је са целокупном и дубоком емотивном јединственошћу. То су ознаке једне ванредне стваралачке концентрисаности, то је моћ једног унутрашњег и унутрашње расталасаног лирског интензитета, па се зато јавља као никад досад код Шопова − и као моћ лирске згуснутости и синтензираности − ка суптилним, па и церебралним експресијама и опсервацијама.

Неколико примера:

Го барам својот глас во молкот див на морето,
оно се скаменува.
Во жолтата пустина на есента го барам,
она зазеленува.
Моите раце не се мои раце
(моите раце со прсти на месечина).
Моите очи не се мои очи
(моите очи, очи за далечина).
Мојот збор е тврда вилица на времето
што ‘рти по нивјето со заби на семето.
(„Го барам својот глас“)

или:

Мојата улица нема куќи високи,
ни липи, ни маслини, ни багреми зелени.
Она понекогаш на мртво дрво личи
кај случајно ќе слетаат птиците иселени.

Мојата улица е мала и безимена,
со обични радости и обични грижи,
и да нема зеници од сонцето подгорени,
не ќе може ништо по светот да ја зближи.

Низ мојата улица само јас поминувам
и само навечер штом се успие тишината,
она се буди плашлива и измиена,
измиена од гласот на далечината.
(„Обична улица“)

Оно што је око нас и у природи није сликарски пејзаж, није декоративно освежавање лирског звука, није помоћно средство које је само себи циљ, већ једно уплитање човековот немира у динамици обичног и природног, минијатурног и једноставног. И то ову лирику чини лириком са посебном и изразитом температуром, лириком која и од најситнијег зна да створи један потпуно сугестиван лирски штимунг:

Се откина од гранката сам, полека и несетено
и остана во воздухот да лебдее така.
Мислејќи дека е жолта пеперуга, детено
пружи по него рака.
И не се измени ни со прелив мал
на есента божилото.
Само гранката задржа скриена жал,
жал за зеленилото.
(„Лист“)

или:

Паднат на ридот, еден штрк
сонува брегови зелени.
Му се привидува дека е пак
со јатата иселени.
Во летот долг се срушил он
и никој не го закрилува.
Sемне… и мисли дека е сон
првата снегулка што го милува.
(„Штрк“)

Забележиће се и једно разностраније изношење емотивног: од спонтаних излива до луцидно-екстазних констатација преко расталасане, преко динамизиране импресионистичности. И то, и онда када мотиви изгледају једнообразни и монотони, ослобађа лирско дејство једнообразности и монотоности. И у свему томе: искреност − то најорганскије обележје ове лирике − врши своје ослобађајуће и обнављајуће дејство, чинећи спонтано сигурним и унутрашњи и спољашни ритам ове поезије.

И заиста, радостан тренутак је сусрет са тим песмама и када се осети лирска чистота и лирска снага речи, музикалност, течност стиха, јединственост лирског дејства, јасноћа метафорике, јасноћа и природност и онога што је асоцијативно, радостан тренутак је због тога што у оном обратном сусрету са распрострањеним у последње време феноменима безасоцијативне асоцијативности, метафоричног нереда, безвучности и бесмислености стиха, осећамо како таква квазимодерност рекордира да сруши веру и поверење у егзистенцију и дејство поезије у наше време; радостан тренутак је и због тога што показује да и у томе нашем времену најчистија лирска радост долази од оног стиха који не заборавља да је музика ембрион поезије и да ће лирика без осећања бити вино које не опија.

Ипак: у ономе што је редак квалитет нове лирике Аце Шопова, од најситнијег, од најобичнијег и најједноставнијег створити поезију која покреће, можемо сагледати оно што је најнеотпорније и најнеодрживије у тој збирци. И то није ни чудо: оно чиме се највише постигло, то ће аутор највише и форсирати. Али то је и најопасније, јер може да ослаби критеријум за оно што је значајно и за оно што је незначајно у обичноме и једноставноме. А код Шопова се осећа да је склон − понесен непосредним и спонтаним − да понекад направи поезију и од онога што је његово и једноставно, али је незначајно и као његово и као једноставно. Најкарактеристичније у том погледу је изражено у песми „Notre Dame“. Та песма је и најсумарнији доказ сличних неодрживости у целој збирци. А са том песмом је реализована једна стопроцентна осећајна наивност, једна екскламација подигнута и сликовита, али − празна и пуста. Зато постоји проблем контроле и дисциплинованости искренот и инспирисаног; зато постоји и проблем култивирања онога без чега лирика није лирика.

С друге стране, то указивање и изискивање није ни ради потцењивања, ни ради потискивања непосредно-спонтане компоненте која је у лирици Аце Шопова толико богата и толико значајна. И не само то: као што код неких респектујемо мисаоно-рефлексивну компоненту, тако ћемо код других респектовати спонтано-непосредну. А са њом, са овом другом, поезија у збирци Слеј се со тишината је отворена за емотивност већине читалаца. И не само за тај круг, него и срца оних који умеју да се непосредно одушевљавају поезијом, отворена су понекад управо за такву лирику. И треба ли закључивати да ће једна таква лирика стајати увек у видокругу сваког па и најригорознијег антологичара наше лирике.
_________________________
* Текст је објављен у часопису Савременик бр. 9, Београд, 1956, стр. 300-304, под насловом: „Ацо Шопов: Слеј се со тишината, Кочо Рацин, Скопје, 1955“.