Језик тишине : Маргиналије о поезији С. Раичкoвића и А. Шопoва*

Христо Георгиевски

Тишина je oдолевање, мера немоћи али и дубина у којој неумитно сазрева говор и мисао. Она је мање трошна од речи, јер долази и после њих, када се оконча њихов узлет, постајући предах или знамен судбинске неумитности. Колико може бити лицемерна, толико је и изазов који твори смисао. Сложена у суштини, она се оглашава у низу посебности: тишина историје (раскриљена као митско узначење), тишина круга (стециште смрти), тишина свакодневице (опсег прозаичности); тишина као озбиљно неспокојство белина између исписаних или неизговорених речи, форма маргине у чијем је простору могуће некакво измирење будућих речи и субјекта наднесеног над пламеном сазнања или поновног стварања.

У узорном поретку песме можемо је прихватити као неку врсту иманентног говора. Једноставнији опис је да је она превербално и поствербално искуство. С друге стране, и сам процес селекције и економије језика у равни песничких структура може се условно схватити као пут ка тишини/ћутњи.

Свесни да су песници градитељи „најстварнијег света”, света универзалних вредности, тишину − будући да говоримо о њеном „језику”, њеном бићу у поезији Стевана Раичковића и Аце Шопова − не схватамо као деструкцију, нити као потпуну антитезу говору, него као један од „слојева”, „језика” песме и део песничких судбина.

За песника Стевана Раичковића каже се да је уметнички најцелисходније „сачувао дух српске песничке традиције”. При том, да поновимо Палавестрине речи: „Три основна мотива: природа као савршенство, усамљеност као страст и тишина као благотворност”, образују његов песнички свет. Предмет о коме говоримо подразумева још једну могућност занимљивог испитивања и поређења − однос песника и песме, који је код Раичковића повремено, преструктуацијом читаве спољашње и унутрашње форме песме, остварен као дијалог, при чему уметничка порука функционише нешто другачије него у песмама уобичајеног облика и сазвучја, мада овај песник и у песмама оваквог структурног устројства (изломљена, дуалистичка структура) „уграђује” део своје интимне историје, онај слој значења и текста који га чини изразитим лиричарем. Песна-дијалог осмишљава особен вид песниковог појављивања и објављивања. У таквим песмама постаје приметнија веза између песника и песме (наглашавање антрополошког аспекта), а увећана је и њихова комуникативност.

Тишина као кондензованији симбол присутнија је у овим песмама које су мање „комуникативне”, више контемплативне, више усмерене остваривању свог бића. Тишина при том не означава само разлику (то би било упрошћавање њене функције) између говора и неговора, нити је сведена на синонимску улогу разграничавања, именовања света ствари и појава чију „поетику” постојања песник осмишљава и оживљава језиком песме.

„Језик” тишине Раичковић највише открива у рустикалном пејзажу и ту постоје значајне сродности између њега и Шопова.

Ту је тишина оквирна присутност или, када песник жели више да нагласи њену улогу у оштем доживљају, нека врста исконског слоја таквог пејзажа. Тишина иманентно „другује” са стварима и бићима. Песник открива аналогије, супстанцијалност тог света и света тишине. На једном месту, блиским приближавањем њених карактеристика са својствима појединачних предмета, он истиче да је она „сва осамљена и пуста“. Оваква одредница служи свестранијем исказивању дијалектике догађања материјалног и имагинарног света. Јер, у суштини, својим значењима тишина продубљује структуру пејзажа, а у самој песми постаје основа њеног лирског језгра. Вероватно отуда и потиче онакво њено мотивско дефинисање од стране П. Палавестре, које је тачно, али које се може прихватити само као једно својство, „фаза“ симболичког устројства тишине у поезији С. Раичковића, јер се у његовим поетским пројекцијама света и песме истичу и другачије законитости, другачије мотивске и експресивне варијације овог појма. Пре свега, тишина, као и у случају Шопова, знатно утиче на тон и читаву лирску атмосферу песме, на диференцијацију неких основних егзистенцијалних значења, а повремено она постаје семантички самосталан или доминантан елеменат у читавом слоју значења појединих песама. Истовремено, према тишини као антитези изграђује се, твори песма. Тишина је њено праисконско биће и њено крајње биће будућности.

И Шопов је лиричар снажно усмерен ка бићу тишине. У својој поезији овај песник најављује паралелни семантизам: његова песма мири оно што је објективно (предметност, постојеће и непроменљиво) са оним што је субјективно (унутарње, само биће песника). Но када се песнички немир осмисли до краја, ми уочавамо (као знак аутономности песме и њеног света) затварање круга. Довршена песма је у свом идеалном облику (степеном крајње хармонизације елемената и односа) као круг. Тада престајемо да разликујемо песму од тишине или боље речено: тишина сама проговара. У таквим случајевима, аутор напушта романтичарске представе о поезији и сугерише прaситуацију песме („У тишини“):

Ако носиш нешто неизречено,
Нешто што те притиска и пече,
Закопај га у дубоку тишину,
Тишина ћe caмa дa гa рече.

Песников напор постаје значајнији управо када се промисао бића доведе у везу са генезом песме. Тишина је, бар у овој песми, песник: она може да искаже оно што је неизрециво, неисказиво. Тиме долазимо до једне истине лапидарно обликоване: тишина-тесник није „равнодушна“ када се у њеним дубинама нађе битан садржај живота и смрти.

Међутим, песниково сливање са тишином није једноставно и није глатко. Тишина у свом постојању је временита. Ниво онтичког − који у себи садржи симбол тишине, схваћен као праслика и праситуација песме, као првобитна основа из које ће израсти поетска митологија и космогонија, или бити постигнут довољан симболички степен илустрације општељудске ситуације, није увек истоветан ни присутан као у претходној песми. Песник ће у неким песмама нагласити другачију симболику, симболику звука, гласа, хујања. Но блиско појму тишине је нестајање, трагизам песника. Када оствари песму, кључни смисао свог постојања, када се појави и објави права реч, као жућена срж живота, песник нестаје. Трагично транспоновање материјалног у нематеријално један је од облика, путева усмерења тишини. Јер, како другачије схватити синтагму угљен речи. С друге стране, и сам симбол непостојања није само егзистенцијалан, него и песнички симбол, па се нека његова битна својства остварују опречним песничким средствима као што су тишина и звук.

Шопов је песник који је брзо успоставио „компромис са модерношћу”, песник који тај компромис види у разуђивању семантичких језгара и надилажењу конкретног језичког плана симболичким… Ту се налазе основне претпоставке тишине као песничког симбола или као крајњег пута песме.

____________________
* Текст је објављен у београдском листу Књижевне Новине, 06.05.1978.

Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима

У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових