This post is also available in: Macedonian

Песник нове осећајности*

Милан Ђурчинов

Смрћу Аце Шопова нова македонска поезија остала је без једног од својих најзначајних неимара

Одласком Аце Шопова са животне и књижевне сцене македонска култура, књижевност и посебно поезија остају без једног од својих најзначајнијих и најнадахнутијих неимара.

Рат је још беснео на тлу југословенске земље када је у Београду, децембра 1944, у издању УСАОЈ-а, изашла на македонском језику прва песничка збирка новог и слободног македонског песништва, Песме, тада 21-годишњег партизана − борца и младог песника Аце Шопова. Од тог тренутка, све до своје преране смрти, свим дaмaрима свог изузетног поетског бића, Ацо Шопов је себе уграђивао у токове нове македонске поезије, у оне који су пресудно утицали да се она, први пут у својој историји, слободно и неспутано, журно и задихано развија, мења и преображава, стремећи кa новим и неслућеним могућностима свог језика и израза.

У Аци Шопову, стога, треба видети не само песника танане осећајности, већ и личност која је својим песничким продорима и надрастањима била дубоко сагласна, са живом и бурном еволуцијом читавог новог македонског песништва. Огласивши се као један од најангажованијих представника поетске естраде првих послератних година − Песме, 1944. и Пруга младости, 1946. (заједно са Славком Јаневским) −, Шопов већ почетком 50-тих година постаје један од најистакнутијих протагониста такозване интимне лирике − Стихови о муци и радости, 1952, Сједини се са тишином**, 1955. −, да песничком књигом Ништавило*** (1963) отпочне с ткањем своје нове, вероватно најдрагоценије, линије прегнантно и модерно заснованог рефлексивног лиризма, која је убрзо надрасла оквире интимистичког и постала комплементарна с модерним токовима македонске поезије. Тежња ка сублимираном егзистенцијалном искуству, ка неосимболизму и сложеној оркестрираној метафорици − постају током последњих 20 година главна обележја новог Шоповљевог песништва, од Ништавила, према Посматрачу у пепео**** из 1970, све до Песама црној жени***** из 1976.

Лиризам, сензибилност, устрептала осећајност остају и надаље битна обележја. Шоповљевог песничког рукописа, чак и онда када се у њему пробијају нова тематска и мотивска закорачења, када се шире пукотине тамне и дубоке свести о пролазности и крхкости постојања. У широком поетском срцу Аце Шопова било је заиста много топлих лирских струја које су знале да задрхте и да се огласе и онда када је у вихору ратовања испевао осећајне стихове о рањеној партизанки, и када је касније, у тренуцима животних клонућа исписивао сетне и меланхоличне реченице о људској усамљености и очају, и онда када су у његовим писмама одзвањала шира, општија предања и историјска искуства сопственог тла, и онда када се, током последње деценије његовог живота, отимала његова нова песма о лепотама и немирној судбини црне Африке.

Песник постојаног и продуктивног надахнућа, у чијем ће пространом опусу и пред најригорознијим антологичарем стајати широке и драгоцене могућности избора, Ацо Шопов је био један од најмаркантнијих неимара македонског новог песништва.

Смрћу Аце Шопова нова македонска поезија остала је без свог најнепосреднијег и најсензибилнијег песника.
_____________
* Политика, Беoград, 24.04.1982. Оригиналнi наслов: „Песник нове осећајности — Смрћу Аце Шопова нова македонска поезија остала је без једног од својих најзначајних неимара“.
** Слиј се са тишином
*** Небиднина
**** Гатач у пепео
***** Песма црне жене