This post is also available in: Macedonian French German Croatian Bosnian

Сасвим налик на све обале

Ова обала
сасвим налик на све обале.
Овај камен на обали.

Како да отпутујем?
Ова обала,
овај камен на обали
на чијим раменима од врелог сјећања
вријеме ураста као арабеска,
а мрак на крововима камена на обали,
одакле треба да отпутујем
научи ме,
научи ме,
научи ме,
научи ме како да отпутујем.

Научи ме с вечери кад се враћам у овај град,
у овај град који носим као xњеб под пазухом,
када сви путеви и сва раскршћа
с прекланим грлима умени
завијају као чопор за продужавањем,
када повратак траје тако дуго
да престајем вјеровати да ћу се вратити,
кад се праг један равна с висином мог чела
и тек убљеску ударца схватам да је то праг
овог камена
овог камена на обали
што личи свим обалама
с којим морам да отпутујем,
а не знам,
не знам,
не знам,
не знам како да отпутујем.
Камен се отвара. Улазим. Свјетлост.

II

С једном камом зарива ми се у груди.
С другом ме удара у тјеме.
Уланчен, заборављен и слијеп од свјетлости
падам ничице. У ништа. Ни земља ни вријеме.
Полако се освјешћујем.
Желим да се освијестим.
Свјетлост се као јутарња магла диже.
Бије у сљепоочнице неки страшан зов,
нешто туђе и наше.
Свим пипцима воље претресам
и сазнајем – лежим уз онај ров
који зовемо љубав,
који зовемо разумијевање.
Ров је дубок и празан.
Ти нијеси ту.
Свеједно. Марија, Душанка или Леда.
Ти нијеси ту.
Твоје плаво око са дна рова ме гледа.
Ти нијеси ту.
Стопало твоје у рову лежи.
На модром трагу твоји прсти.
Запрепашћено привиђење у рову
од овог чуда се крсти.
Ти нијеси ту.
Твоје срце у дну рова режи.
Ти си умени без мене.
И ја.
Ти си ишчезла.
Твоји путеви газе преко моје ледине.
Ти си ишчезла.
Твој јасен трепери у мени.
Твоја мисао урезује ми боре.
Ти си ишчезла.
Ти одлазиш да би остала ту.
Твоје срце у рову куца на дну.

Не, нема одласка с ове обале,
с овог камена на обали
сасвим налик на све обале.
Не, нема одласка,
нема, нема.
Благо нас у наручје узима свјетлост камена.

Ацо ШоповПредвечерје, Титоград, Графички завод, 1966. Превео Сретен Перовић

Sasvim nalik na sve obale

I

Ova obala
sasvim nalik na sve obale.
Ovaj kamen na obali.

Kako da otputujem?

Ova obala,
ovaj kamen na obali
na čijim ramenima od vrelog sjećanja
vrijeme se kao arabeska uglobljuje,
a mrak na krovu čuva crna ptica,
s ove obale,
s ovog kamena na obali,
s kojeg treba da otputujem
nauči me,
nauči me,
nauči me,
nauči me kako da otputujem.

Nauči me naveče kada se vraćam u ovaj grad,
u ovaj grad, koji nosim kao hljeb pod pazuhom,
kada svi putovi i sva raskršća
s preklanim grlima u meni
zavijaju kao čopor za svojim produžetkom,
kada vraćanje traje tako dugo
da prestajem vjerovati u svoj povratak,
kad se jedan prag izravnjava s visinom moga čela
i tek u blijesku udara shvaćam da je to prag
ovog kamena,
ovog kamena na obali
što je sasvim nalik na sve obale,
s kojih moram da otputujem,
a ne znam,
ne znam,
ne znam,
ne znam,
ne znam kako da otputujem.
Kamen se otvara. Ulazim. Svjetlost.

II

S jednom kamom mi se zariva u grudi.
S drugom me udara u tjeme.
Okovan, zarobljen i slijep od svjetlosti
padam ničice. U ništa. Ni zemlja ni vrijeme.
Polako se osvješćujem.
Hoću da se osvijestim.
Svjetlost se kao magla jutarnja diže.
Bije u sljepočnicu bat strašnoga zova,
nešto ne naše i naše.
Sa svima pipcima volje pretražujem
i doznajem – ležim pokraj onog rova
koji zovemo ljubav,
koji zovemo razumijevanje.
Rov je dubok i prazan.
Ti nisi ovdje.
Svejedno. Marija, Dušanka ili Leda.
Ti nisi ovdje.
Tvoje plavo oko sa dna me rova gleda.
Ti nisi ovdje.
Tvoja stopala u rovu leže.
I modri trag ko tvoji prsti.
Zapanjujuća sablast u rovu
ovome čudu se krsti.
Ti nisi ovdje.
Tvoje srce u dnu rova kuca.
Ti nisi otišla.
Tvoj jasen treperi u meni.
Tvoja misao brazda mi bore.
Tvoji puti gaze preko moje ledine.
Ti si u meni bez mene.
I ja.
Ti si otišla.
Ti si otišla.
Ti odlaziš da bi ostala tu.
Tvoje srce u dnu rova kuca.

Ne, nema odlaska s ove obale,
s ovog kamena na obali,
sasvim sličnog svima obalama.
Ne, nema odlaska.
Ne, nema, sada
Svjetlost me kamena snažnim zagrljajem svlada.

Aco ŠopovPoslijeratni makedonski pjesnici: antologija, Skopje, Kočo Racin, 1960, Preveo Branko Karakaš.