Spomenik Vere Jocić u Skoplju. Autor: Vida Jociќ

Oči

Na rukama te svitu nosismo tri dana,
srčani ti pogled bol i tuga smlavi,
i svaka mi kaplja iz tvojih rana
kapaše u srce kao žar krvavi.

Drugovi bijahu umorni i gladni,
pregorelih grla, svijenih ramena,
tupim bolom rone po očima hladnim,
žaleć što u njima već nema plamena.

Ali ja sam znao buknuće svim žarom
i borci pod njima množiće se, cvaće
u ledena jutra grejaće ko sunce
i nikada neće prestati da zrače.

Poslednje večeri, u planinskom selu,
gdje borci behu u raspalom odelu,
dok plikovi pale stopala im teška,
namrštena čela – potuljeni, mrazni
ko njihove puške ukočeni, prazni
i nečujno, gluvo, ko ponorna reka
tekao je šapat od uva do uva:

„Sjutra, druže, zorom, strašan boj nas čeka,
a nas je premalo — tsk nekolko ljudi..
I kad kao igla uši ti probode –
prodrma ti snagu i ozrači tugu,
širokim, slobodnim, olujnim očima
podivljale munje od noći otima!

Ko onda, ko onda, drugarice, pamtiš,
u ledeno veče sred proljeća rana,
gde je našu mladost a i prvu radost
kosila pogano od kuršuma slana,
a ti zbora čelo ko tigrica skoči
i noć te prihvati krvava i crna –
prosipljući plamen kroz osvetne oči
ti rastopi začas ta čelična zrna…

I tada! I tada – u posljednje veče…
Ja neću da mislim što je dalje bilo!
Pamtim samo kad se od bola izvi,
oproštajni šapat smrznu se na usni,
al svetljahu oči pod vjeđama gustim!
S njihovim plamenom i zakletvom svetom,
u zasedu krenuh sa čitavom četom.

A jutrom kad barut čela nam napraši
ti u redovima već ne beše našim,
al osvetu svetu borci u žuč toče,
i videh! o, videh, kada boj započe.

Sve je tvoja slika vihorom opila –
ko jelene brze i lake ko ptica.
A tvoje oči iskrile su gnjevno
uz njihova znojna, raspaljena lica…

Na rukama te svitu nosismo tri dana,
srčani ti pogled bol i tuga smlavi,
i svaka mi kaplja iz tvojih rana
kapaše u srce kao žar krvavi.

Aco Šopov, Sa našim rukama, 1950
Prevod: Sreten Perović,
Pesma „Oči“, posvećena Veri Jocić (1923-1944), je prvi put objavljena posle rata, u časopisu Nov den, br. 1−2, 1946.