Непостојање

1.
Путовах дуго, путовах читаву вјечност
од себе до твог непостојања.
Путовах кроз пожаре, кроз рушевине,
кроз згаришта.

По жези, по суши, по тами.
Храних се хљебом твоје љепоте,
пијах из грла твоје пјесме.

Не гледај ове тамне бразде
што парају мој лик –
поклони ми их лице земље.
Не гледај ове грбе на леђима –
донесе ми их умор брда.
Погледај у ове руке
два огња,
двије ријеке,
тамно чекање.
Погледај у ове дланове –
два поља
двије суше
глуво лелекање.

Путовах дуго, путовах читаву вјечност
од тебе до мог непостојања.

2.
А све се догоди за једну ноћ,
ноћ стабла,
ноћ лишћа,
студеног рова тмину.
Падох, потонух у високу траву,
у траву и густу маховину.

Догоди се то једне ноћи
истинито и неистинито
сасвим налик старинској бајци
што је негдје у свијести закопана.
Ти однесе ме ко поплаву у глухоћи
као матица из дубоких јама.

И сам сâм,
Пред овим брдом бола и човјечности,
на цести коју не знам
завијам од псовки и изнемоглости.
Ти дође као црна вода бола
којом нас довијек заробе
преко свих проклетстава и злобе.

3.
Водо непрозирна, водо црна,
ти што откидаш сваког дана
по један изникао цвијет
од камена мога чела
и бацаш га на дно бездана
под лако сочиво свога тијела,
водо непрозирна, водо црна,
ко ти даде такав облик
за дивну и језиву бригу
што срце ми обавија
као стабло млада срна,
ко ти даде такво име
водо непрозирна, водо црна.

Ко то невидљив у мени живи
то и тајни огањ пали,
ко то разара зид крви,
ко ми слух посиви,
ко вид ми распара,
ко пласт на плашће неуморно слаже,
ко то невидљив у мени живи.

4.
Стабло што самујеш на брду,
муко у трошној земљи,
ко ти даде очи моје
што сазријевају у сну твог лишћа.
Погледу зелени, зелено узвишење,
ко нас осуди на исто бдијење.
Стабло што самујеш на брду,
муко у трошној земљи,
откуд твоје дубине у мени,
откуд ти у мојој крви.
Не Ко избриса лаком руком
све даљине,
све близине,
ко нам досуди то непостојање
да будем стабло, да будеш пјесма.

5.
Жено непозната, жено мудра,
ти што увијек пролазиш спокојна
покрај овог прозора таме,
глува за лелек,
слијепа за очај,
откуд у теби крв моја.
Жено, чувах те као тешку тајну
да те откријем само оног дана
кад се задихано крв јави
у часу страшне тишине
за посљедњу храбру ријеч,
свијетлу као висина,
оштру као мач.

Откуд у теби
крв моја, жено
Путовах дуго, путовах читаву вјечност
од нас до нашег непостојања.

Ацо Шопов, Предвечерје, 1966
Превео Сретен Перовић
Оригинална песма на македонском је први пут објављена у часопису Современост, XIII, бр. 4, 1963 а затим у збирци Небиднина, 1963