This post is also available in: Macedonian French Spanish English Serbian Croatian Hungarian Italian Arabic

Grozomor

Tu se rađaju sami u svi se gase u nešto.
Ogroman kamen. Ožiljak. Nemušti razgovor.
Proljeće mu je majka i maćeha zla i vješta,
pepeo sna, san pepela. Grozomor.

Piju ga suše, crne ga kiše cijede,
dan mrakom ga gomila, plast uz plast,
a nad njegovom korom u kičmi se razrede
koščate sjenke – divlje meso i strast.

Tu pište oluje i tamno priviđenje gre,
tu je prvi zločin, grijeh, kazna i prijekor gorak.
Tu i čovjek i zvjer u jednoj jazbini spe
i dijete kreće svoj nezapočeti korak.

Nad njim raste hljeb korijena opora i duboka,
pa zato je suh, i sladak, i peče kao plamen.
Pjesmo, ako te dodirne isposnik umorna oka,
primi ga da ti bude po rastu ravan i stamen.

O ružo u grlu, o zmijo grozd u usni,
divlji ujed u krvi sa sobom što se spori,
o zemljo otrova smrtonosno ukusnih,
kamen u plamenu se valja. Gori. Gori. Gori.

Tu se svi rađaju i tu se gase sami.
Ogroman kamen. Ožiljak. Nejasan razgovor.
Proljeće mu je majka i maćeha što mami.
Pepeo sna, san i pepeo. Grozomor.

Aco ŠopovGatač u pepeo, 1970
Preveo Vlada Urošević
Инспирирана од скопскиот земјотрес (јули 1963), песната за првпат е објавена во Современост, XIV, 10, 1964, а потоа во Раѓање на зборот, 1966 и во Златен круг на времето, 1969

Tu se rađaju sama i gasnu obličja sva.
Ogromni kamen. Ožiljak. Nemušti govor.
Proljeće mu je majka i maćeha vješta i zla.
Pepeo sna, san pepela. Grozomor.

 

Piju ga suše, crne ga cijede kiše,
dan mu noć naslaže, plast na plast,
a po kori mu se kroz kičmu razrediše
okoščale sjenke divljeg mesa i strast.

Tu vrište oluje i tamne se utvare viju,
tu prvi je zločin i grijeh i prijekor i kazna.
Tu i zvijer i čovjek u jednoj jazbini spiju
i dijete svoj neprohodali korak u hodu sazna.

Po njemu raste hljeb iz korijena gorka i duboka,
pa zato je suv, i sladak, i kao plamen peče.
Pjesmo, ako te dirne neki isposnik umorna oka
primi ga da te kroz to razgaranje doreče.

O ružo u grlu, o zmijogrozde u usni,
divlja krvi što se sa sobom sporiš,
o zemljo otrova smrtonosno ukusnih,
valja se kamen kroz plamen. Gori. Gori. Gori.

Tu sve se rađaju stvari i gasnu na osami.
Ogromni kamen. Ožiljak. Nemušti govor.
Proljeće mu je majka i maćeha što mami,
Pepeo sna, san pepela. Grozomor.

Aco Šopov, Dugo dolaženje ognja, 1977
Preveo Sreten Perović

Disque simultané, од Роберт Делоне

Translation in progress
За песната „Грозомор“

Занимавајќи се со проблемот на своето потекло, песната „Грозомор“ истовремено го иницира проблемот на својата уметничка судбина како постоечка стварност, како резултат на оние частички чијшто каузалитет овојпат се опредметува со своето траење. Таа е метафора на тоа траење на чијшто еден пол е минатото, а на другиот пол нејзината денешна хармонизирана, еманципирана стварност. Зашто, таа од хаосот стана – облик. Таа од неговата бесмисла (или барем привидната бесмисла) стана смисла. Всушност, ќе речеме, хаотичната бесмисла дијалектички го отворила процесот на сопствената еманципација, процесот на себеосмислувањето и онаа длабокопонорна работа на сетилата конечно ја изведе од анонимноста, при што работата се оствари како дело. Во тоа дело присутноста на продолжената Хефестова рака од наковалото – ако се послужиме со оваа уште од Маркс насетена симболика – се вреднува со висока оценка на дијалектичката закономерност, отворајќи ги вентилите и за некои други, поинакви, критички насетувања („Небиднина“, „Долго доаѓање на огнот“ и др.). – Миодраг Друговац, предовор на Златен круг на времето.

„Исклучителна, длабоко инспирирана песна, која на катаклизмата од 1963 година, катаклизмата на скопскиот земјотрес, ѝ приоѓа некако одвнатре, потполно алергична на дескриптивноста која, токму во врска со овој потресен настан, толку често се наметнуваше во сферата на нашата лирика и уметност воопшто”. – Драшко Реѓеп, „Црното сонце на Ацо Шопов”.