This post is also available in: Macedonian Serbian Bosnian

O Aci Šopovu

Srpski književnik Draško Ređep (1935-2019) na Struškim večerima poezije, 1969. godine.  ©Dušan Gjorgon

Draško Ređep

Aco Šopov, jedan od reprezentativnih pesnika makedonskog jezika, nalazi se u situaciji da, u malome, čitavu genezu makedonske poezije promatra kao svoj vlastiti slučaj. Odista, „od prve zbirke stihova Pesni (1944), do poslednje Nebidnina (1963), lirska ekspresija Aca Šopova prolazi dugu evolutivnu putanju koja je gotovo istovetna sa putevima posleratne makedonske poezije“ (M. Đurčinov).

Ta ekspresija je proticala, najpre, u znaku egzaltiranog, probuđenog nacionalnog romantizma i zapaljenih partizanskih dana, da bi se – osobito u trenucima pojave knjige Stihovi za makata i radosta (1952) – vratila svom intimnom svetu kao jednom novom, otvorenom prostoru svojih mogućnosti, i da bi u svojoj poslednjoj fazi izraziti, već ranije osvedočen smilsao za intenzitet neposrednog doživljaja opervazila čilom misaonom akcijom u vezi sa prolaznošću, tim vetrom bez domovine alli i bez strasti. I kao što su Blaže Koneski i Slavko Janevski, pesnici iste generacije, nastojali da svoj pesnički izraz ostvaruju u znaku „mnogobrojnih reminiscencija u kojima odjekuju tamne strasti paganskog slovenstva, blistaju duhovni idiogrami vizantijskih uticaja i našeg poluanonimnog srednjoveklovlja, ocrtavaju se dostojanstveni znaci otpora i nemirenja pred najezdama i osvajačima“ (M. Đurčinov), pa im se na tom planu svesrdno i nadahnuto pridružuju predstavnici nekolikih narednih generacija, – tako isto i Aco Šopov, duž čitave transverzale svoje lirike u poslednjih dvadeset i pet godina, bez prekida računa s tim tamnim porivima svesti koju, tako magično, pronosi u biću „ona teška jedna krv dole“.

Njegova poezija večito je, bez obzira na modne obzire pojedinih književnih sezona, tragala „za jednom običnom reči, još nepronađenom“, reči koja ce u isti mah biti i „reč rađanja i reč lelekanja“. Malena ali značajna i unekoliko programska stranica lirike Aca Šopova pod naslovom „Pesma”, zahteva od poezije da se podsmehuje prolaznosti i, takođe, da u isti mah, bude i ostane „živo vreme između četiri zida“. Iako postavljeni na velikoj međusobnoj udaljenosti, trenuci lirike ovog južnog pesnika koji nije objavljivao mnogo i često, ali je objavljivao neke presudne signale svog shvatanja života i pesništva, nahode se u jednoj liniji: toliko je samerljiva i unekoliko komplementarna ta tiha i večito u uglu nekog stiha naznačena misao o upečatljivosti bola, o ponosu tragizma koji je naselio ovo prolazno i zaboravno vreme.

Čini se da je upravo to izuzetno a veoma postojano osećanje za autentičnost i neiscrpnu izvornost vlastitog doživljaja liriku Aca Šopova u mnogim opasnim i opakim vremenima naše posleratne poezije odvodilo u pravcu kompletnog i snažnog pesničkog senzibiliteta. I kada je nastojao da se, čitav, uklopi u veliku horsku kompoziciju naše poezije obnove i izgradnje, i kada je – očevidno nesamerljivo prema prirodi svoga talenta – govorio grlato i estradno u ime mnoštva, i kada je sentimentalno razboljen govorio o takozvanim malim stvarima naše lirike pedesetih godina, i kada je bivao meditativan i kada je ostajao ispovedno melanholičan nod grumenom detinjstva i mladosti razlistale u jednom „partizanskom proleću“, Aco Šopov nije napuštao zonu neposrednosti, zonu svog ličnog doživljaja, tako da je autentičan zvuk mnogih njegovih stihova dugovao upravo nevarljivom utisku da on peva ono što ga, kao liričara, ispunjava do vrha, da on to upravo tako oseća i da dnevničku trasu svojih ispovesti ne napušta nikako.

Treba sa pažnjom čitati davne stihove Aca Šopova o partizanskom proleću, o sreći i o gori, o buntovnoj pesmi, pa videti kako su zapahnuti jednom razdraganom, čilom svešću o slobodarskom osećanju i jednom jeziku kojim se, prvi put slobodno, kazuje razvijena zastava zavičajne ljubavi i pokazuje makedonski stih izgovaran visokim grlom. Treba videti koliko je lične neporočne strasti uneto u naivne ali zvučne stihove njegove o danima budućim, i treba takođe slutiti koliko je ljubavi investirano u stih koji u pesmi „So naši race“ kazuje, gotovo tepajući: „vo krajot naš roden“, pa tek onda vrednovati estetskim kriterijima sve što je ovaj pesnik ostavio iza sebe.

Kao što već biva, antologičari se mahom, sa razlozima književnim, mašaju najradije poslednje faze pesnikove, ostavljajući daleko po strani sve ono što je on ispisivao u osvit prazničnog posleratnog dana makedonske poezije. Ali upravo je taj osvit putokazan i dovoljno jasno govori o tome da je i svaki hipokoristik („teško ropstvo ne se trpi, druške“) i svaki uzvik, i svako tepanje, i svaka poenta te rane lirike Ace Šopova u malome rani književni progovor makedonskog književnog i jezičkog izraza. „Drugarko moja, drugarko mila“, to nije jednostavna, emotivna relacija jedne pesme posvećene ljubavi, već je u isti mah živa potreba jednog svežeg jezičkog elementa, njegov zahtev da se poigra, da se pokaže, da se identifikuje sa nacionalnim osećanjem, da se afirmiše najzad. Jedna pesnička misija stopljena je, bez ostataka, sa sudbinom nacije, a jedan pesnik po prevashodstvu lirski, čitav svoj format aplicira na tle jedne nacije nanovo rođene, nanovo viđene.

„Pesnik treba da probudi reči“, napisao je nedavno u komentaru za poznatu pesmu „Grozomor“ Aco Šopov. „Reč je o reči“, veli on. U jednoj drugoj pesmi koja se zove „Rađanje riječi“ on napominje da „riječ se tamom udvaja“ i da „sljepočnice lomi“. Očevidno, reč kao čin, kao buktinja, umnogome opsedantno dejstvuje u prostorima poezije Aca Šopova. Poput poljskog pesnika Zbignjeva Bjenjkovskog, i Šopov zapravo svojom lirikom ispisuje jednu naočitu „Odu rečniku“ i može da kaže za sve te reči, zaboravljene i uticajne, prećutane i uzvikivane, kako su „snonosne i spasonosne, neodložnije i doslovnije, dovedene do očajanja i onemele od uživanja, izvedene iz ravnoteže“. Treba, međutim, napomenuti i ovde kako Šopov nije eksperimentator koji slepo, nemerljivo osluškuje šum vlastitih reči i novih spojeva, već kako večito računa sa balansom, sa smernom a uspravnom ravnotežom, sa unutrašnjom korespondencijom stvari i zvukova.

U vrtložnim vremenima savremenosti, Šopov nije pesnik koji se dečački razdragano veseli ili pak – onemeo od strave i užasa – čudi, već je pre svega tihi zaverenik reči koja je magična i koja, još, jedina, sve može. Verujući u trenutke, verujući, rekao bih, u inspiraciju kao u fokus senzibiliteta i pameti koji nailazi i hitro prolazi, on računa sa presecima, sa tajnim a važnim spojevima smisla i podneblja, ličnosti i bola. „U tom trenutku sakupljaju se sve stvari i sve iščezavaju“, veli on, takođe u komentaru uz „Grozomor“. Zapravo, verujući u moć reči, on veruje u tajnu, u divnu, sanovitu nejasnost ovog sveta kome se suprotstavlja geometrijska shema racionalnog poimanja, ali i politkoumnost bukvalizma. Ponesen na način starinskih liričara, ali vidovit i nemiran na način izrazito moderan, nedefinisan, neetiketiran, ovaj pesnik nije svoj lirski svod sačinio na materiji poabanih stvari i pojmova, već se čitav predao jednom novom, višeznačnom, uzrujanom, neimenovanom utisku.

„Svakako je pesnikova ideja rođena iz potrebe da se saopšti nejasno, neodređeno i nesuvislo stanje duha koji očekuje svoje rasturanje usled nekih zbivanja koja su van njegove moći i uticaja“ (A. Ristović). Velika sposobnost usredsređenosti na predmet, na tu tobože neuhvatljivu, fluidnu, lirsku temu pesme javlja se ovde pred čitaocem tako često kao nastojanje da se dosegne srž sama, bitnost kao takva, nevidljiva orbita stvari i sudbina. Onaj čuveni, večiti „zlatan krug vremena“, nije samo naslov jedne pesme ovoga pesnika, već se istovremeno javlja i kao simbolično određenje čitavog sklopa njegovog pesništva koje nastoji da u krugu jedne celine, u ponovljenoj strofi, u istovetinom zvuku koji se javlja na početku i na kraju pesme progovori ne o potrebi discipline izraza, već o zaokupljenosti temom, pa dakle neminovno i o nemogućnosti da se digresijama ili pak tangentnim oznakama iskupi pesnička sudbina koju on nastoji da doživi celovitu i u dosluhu sa relevantnim obrisima vremena sadašnjeg .

Jedini vetar njegovog pesništva koji nema domovine, to je onaj kome možda je ime dobrota. Taj blagi dah oproštaja i nežnosti zapravo zapahnjuje čitavo ovo pesništvo koje ne prestaje da traje zagledano u „odlutalo vreme“. Dekorativno ukrašeno večitim i neugasivim čežnjama za daljinama, u sašaptavanju sa travama koje ima izvesne panteističke akcente, dozivajući „ponoćno sunce“ u zenitu sivoje tajanstvenosti i nepojamnog, večito uspravnog stabla noći koje stasa sve više i upornije pred pesnikovim čulima, tepajući vetrovima, čas crnim, čas razvigorcima koji se dočekuju radosno i čilo, usred avgusta kao usred najbogatije, najzrelije oaze juga i leta, ovo pesništvo traje pod presudnim „mačem tišine“, i sa tom svojom sudbinоm, okrenutom ćutanju i živom nemiru bića, traje neizmireno ali dostojanstveno.

Bez žalopojke, kad i bez uzvika, pesma Aca Šopova stoji pred nama kao nespokojna zavera ćutanja, sva od precrtavanja i od sublimisanih tonova. Njegova lirska strofa „U tišini“ sva je satkana od tog velikog i prevelikog poverenja u moć i ambivalentnost tišine: „Аko nosiš nešto neizrečeno, nešto što te pritiska i peče, sahrani ga u duboku tišinu, tišina da mu smisao doreče“. Njegovo nebo, to je pre svega „nebo tišine“, i to nije jedino dosetka njegove imaginacije, već jedini univerzalni svod ovog pesništva koje ne voli gromku frazu ali izmiče takođe i iz domena filozofstvujuščih rešenja. Prolaznost je za njega katkad jedino promena, ta njegova sveta i neprikosnovena imenica, a tišina katkad identifikovana sa skamenjenim mirom na jezeru, sa jezerskim spokojem. Divlje ćutanje mora za njega je takođe samo predeo u kome on neutešno i večito traga za svojim glasom, za okamenjenom situacijom jednog sveta koji nije njegov ali bi njegov mogao postati.

Pažljiv posmatrač i isto tako pažljiv hroničar svog ustreptalog, ali prikriveno burnog i utišanim damarima ispunjenog bića, Šopov je kao pesnik od poezije takozvanih malih stvari uspevao da stvara predele koji kliktavo plove ovim svodovima tišine kao akcentovani, prevažni trenuci sopstvene koncentracije koja je i pesnička i veoma lična, veoma zaokupljena sobom i svojim takozvanim malim doživljajima. Nešto što napominje otprve na mladićstvo jednog pesnika, nešto što neodoljivo podseća na jug, na predeo zagledan bez prekida u Aldebaran, tu magičnu južnu zvezdu ne samo Vlade Uroševića nego i čitave makedonske poezije, nešto što govori o naglašeno intenzivnom i razbuktalom uživljavanju u svet naoko nepomičan i večan, mesto koje se voli, kraj koji se ne zaboravlja, razdraganost koja je sveopšta, tišina u koju se sve sliva i koja je, kao površina njegovog jezera, „modre tuge puna“, to nije samo predeo ovog pesništva, već njegova prvostepena, maštovita, jedina stvarnost. U čuvenoj pesmi Aca Šopova „Lov na jezeru“ javlja se, u živoj i simboličnoj poetskoj slici, „uspravljeni kormoran pretećeg kljuna“. Ta vertikala njegove pesme, kako ja vidim, stasa – poput onih njegovih davnih karijatida ili kamenog bola kome je tesno u nizini i u horizontali ravnodušnosti – visoko gore, iznad prizemne rezignacije sveta i svetla, zagonetna i visokog glasa.

U najvećoj meri knjiga Nebidnina (1963) Aca Šopova afirmiše upravo taj njegov čist, nenatrunjen, odista inspirisan pesnički izraz, naklonjen briskantnim, spontanim, lirskim trenucima. U uvodnom ciklusu ove knjige nalazi se jedna pesma, uostalom ovde već i citirana, čiji naslov nije samo veoma karakterističan nego i veoma važan za razumevanje najnovije, najzrelije pesničke faze ovog liričara. To je pesma „Molitva za jednu običnu no još nepronađenu reč“. Ona insistira na čednosti, na pronalasku, na jednom otkriću koje bi omogućilo razmicanje okvira, kojim bi se odmaglilo onamo kamo nestrpljiva radoznalost zove bez prekida. Ona, uostalom kao i još mnogi trenuci ove knjige, voli neočekivano, tu naglu promenu koja iznenađuje i koja se otima postojećim okvirima. Taman vrtlog bića koji se, vrlo simptomatično, javlja u ovoj knjizi u nekoliko navrata, svedoči pre svega o zagonetki koja se zove telo, koja je bezmalo identifikovana sa tajnom bića. Sa tihim no upečatljivim asocijacijama o zavičajnom ritmu – “domorodski ritam”, kaže Aco Šopov – i sa poimanjem zrelosti godina koje prolaze, ostavljajući nas tamne i nepojamne, ova lirika nastoji da upamti, ali takođe nastoji i da se zabrine nad tim nemuštim, neprestanim vrtlogom tela i prolaznosti, bića u vremenu koje protice neumitno i odveć brzo.

Oseća se da je pesnik u dramatičnom drhtaju doživeo te svoje “Molitve” kojima se obraća svom pamćenju i svojoj mašti. Pod naletima crnog vetra prolaznosti, pod naletima godina, uvek postavite na jednom mestu odveć znanom, on voli da tepa toj čudnoj, dalekoj tajni bića, koju je Rastko Petrović dozivao u svojim telesnim, temperamentnim pretragama bića, i koju Dušan Matić sluti u svojim tobože nonšalantnim lirskim referencijama. Poslednja “Molitva” u prvom ciklusu ove knjige upravo napadno sluti taj crni, tmurni oblačni vetar nevremena i povija se pred njim, sva bolna, sva u tajanstvenom drhtaju usamljenosti.

Nepostojanje za Acu Šopova, ne od juče, nije ledeno otuđenje koje donose godine i odmazda za davnu mladost, već pre svega uspravna žalopojka što se to pred nama dva nepostojanja dotiču i što živimo u rascepu tih golemih planina zaborava i nepoznatih svetova budućeg vremena. Nepostojanje, to je za njega onaj sveopšti, neočekivani a neumitni vetar vremena, koji doziva Tanasije Mladenović, i to je u isti mah jedan poriv ne za mirenjem, već za nemirenjem u ovom svetu koji je neobičan i nemušt, danas kao i juče. “Staro kupuvam”, ponavlja u istoimenom ciklusu u nekoliko navrata, u hitrom ritmu Aco Šopov, i sve što se u njegovoj svakodnevici pred nama objavilo kao znak, kao trenutak čiste uverenosti i ljubavi, nepresušno je povezano sa tim starim uspomenama, koje nas nose nekamo u poznat kraj, ali uvek drukčije i uvek nove. Uznosit, ponosan mir jednog lirizma koji je dovoljno vidovit da se ne zavarava sitnim nežnostima, i dovoljan da bi se na njegovoj osnovi izgradio čitav jedan pramen svetlosti i nemira. Ima temperamenta, i ima čistog zanosa ova lirika kojom pesnik ponovo stavlja na tapet neke od svojih najintimnijih lirskih tema o prolaznosti, vremenu, nezaboravu, brzom letu crnih vihora prošlosti.

Za moje osećanje poezije jedna od najuspešnijih, sjajnih antologijskih pesama Aca Šopova svakako je pesma „Ima dole jedna krv“. Jedva da se u čitavoj lirici njegovoj, sazdanoj na jednom, na velikom talasu doživljenosti i autentične smirenosti, može pronaći nekoliko tako uzbudljivih, tako prodornih poetskih struktura kao što je ova kojom on dramatično, pomalo patetičan i prenapregnut u glasu, zahteva saznanje, ali saznanje o tamnim porivima tla i čoveka, o dubinama nepojamnim, o teškoj i tamnoj krvi koja se, dole, duboko, valja potmulo i zagonetno, vladajući nama poput ponornice, poput uzbuđenja. To je ta strašna krv ove lirike koja joj nikad i nije dopustila da se umiljato nadnosi nad horizonte lažnih poetičnosti, već je hitala za ostatkom, za tajnom. „Ima edna stara krv, crna i gola“, kazuje razmišljen, uzbuđen stih Aca Šopova, i sve što se pred njim ugiba i sagiba, kao subjekt i u isti mah sama priroda tog lirizma, javlja se ovde u svojoj neulepšanoj, poroznoj, strašnoj javi. Ne zazire ovaj pesnik od imenovanja zla i noći, ali to čini na način vlastite projekcije zla koje je sveopšte, i prolaznosti koja je svačija.

U godinama koje nailaze, očevidno, lirika Aca Šopova sve će više biti opredeljena upravo za ovaj, po mnogo čemu svež i upečatljiv vid otkrivanja sukoba, saučestvovanja u drami, ponosa u svetu koji mu se, u snoviđenjima, prikazuje zagonetnim i svetlim. Lirizam Aca Šopova, nesumnjivo, ide u red najosobenijih u bogatoj i raznorodnoj savremenoj makedonskoj poeziji. To je lirizam koji otkriva, koji se dotiče drame i bitnosti bića, sve u jednom bolnom i nostalgičnom govorenju koje je za sebe pronašlo pravu reč u mnoštvu verbalizama svake vrste. „Izazovi estrade, zamke verbalizma“ (M. Đurčinov) u prisustvu ove poezije ostali su sekundarni, a ova lirika je, među najostvarenijim u makedonskom jeziku projicirala pred nama „živa, ekstatična i neuravnotežena raspoloženja u kojima se makedonski čovek nalazio prvih godina posle oslobođenja“ (M. Durčinov), ali takođe i razmišljenju, zrelu budnost poslednjih godina bogatog stvaralačkog svog zahvata.

Ovaj pesnik je, po svemu sudeći zaista „između pečalbe i nebidnine“ (Sreten Perović), između te dve najupečatljivije kategorije jednog naciona. Prošlost apokrifna, podsvesna, još neosvojena javlja se, u prisustvu te nebidnine, kao fatum, ali i kao podsticajna imenica koja nadaleko svetli: „Starinska zvijezdo, zvijedno proroka i čuda – u stih se pretopi, u najdublju riječ potoni, dok još u krvi traje ova svjetiljka luda, ovaj podzemni oganj što vrijeme ga ne ukloni.“ Nebidnina, blagoslovena i neiznađena, to je ta sveta reč koja se dozivala u mutavim vremenim pesnikovog naroda, koja je bila fatum, ograničenje, zloslutna i opaka reč. Ta reč se sručila u liriku Aca Šopova kao sama stvarnost, gorda i visokog zvuka. Njome se ovaj pesnik, poput smernog poklonika, moli svojoj krvi, svom snu, svom vremenu, ali i vremenu svih onih koji su, poput njega, jednom bili osuđeni na nepostojanje, na tuđ govor. Nebidnina, to je – kako je već i primećeno – magična, autentično pesnikova kovanica kojom ovaj pesnik nije obogatio samo makedonsku leksiku, već pre svega pesnički doživljaj jednog savremenog, predanog istraživača.

Čini se da se u primeru lirike Aca Šopova ne isključuje ni naglašena konfesionalna komponenta, niti pak izrazito himnički lansirana melodija kvaliteta izrazito etičkih. „Skraćena staza“ makedonske književnosti u primeru obimom nevelike ali značajem izuzetne lirike Aca Šopova javlja se kao čitava jedna – baš i s književno istorijskim koncepcijama stvarana – antologija makedonskog pesničkog izraza, od dana partizanskog ratovanja do visoravni iskustva današnjih pesničkih glasova tog jezika. Ona što važi za Blaža Koneskog i za Slavka Janevskog važi, nesumnjivo, i za Aca Šopova: bez prekida ovi pesnici su učestvovali i još uvek učestvuju na pesničkom turniru bogatog plurala savremene makedonske poezije, na primeru pokazujući da su generacijske podele uslovne a da se stare, već klasične pesničke pobede uvek dokazuju jedino novim poletom.

„U savremenoj makedonskoj poeziji, veoma razuđenoj, u kojoj metaforična slika slavi jedan od svojih najvećih trijumfa u jugoslovenskim razmerama“ (P. Zorić), Aco Šopov, u svojim najboljim časovima, piše intimističku liriku koja je potpuno lišena zašećerenih, dopadljivih situacija, i koja se javlja sa svojom iskošenom vertikalom bola i vlastite projekcije zapretanih, zaboravljenih dana prošlosti. Ne obiluje ova lirika reminiscencijama na prošle dane, ne prepliću se u njoj, kao u lirici mnogobrojnih autora nekolikih generacija makedonske poezije, istorijska imena, mitovi i legende prošlosti, ali se ona neposredno oslanja na tkivo apokrifno viđenog tla vlastite prošlosti, i ono večito, neuništivo pravo na vlastitu prošlost sazdano je ne u deskripciji autentičnih događaja, zapamćenih ili u istoriji dobro upisanih, već prvenstveno kao jedna ponornica uspomena, nagona samoodržanja, na velikoj vetrometini balkanskoj. Umesto na mitove i legende, ova lirika najornije voli da ukaže na tamne virove vlastite krvi, da se stopi s njima i s njihovim uskomešanim žagorom, da od početka iskaže sudbinu i jednog naciona i jednog bića, poistovećenog sa pesnikom, u glasnom ali anonimnom mnoštvu prošlih dana. Taj nacion, i to biće, odista, večito je – pod pritiskom i u histeričnom ignorisanju susednih suvereniteta – gladovalo za nemogućim, a ona sveta i svetla nebidnina pojavljivala se kao tamni, zaklonjeni vilajet u kome je trajalo sve ono što se zove postojanje, život pun i bogat, ali nepriznat. Grozomor, čuvena reč čuvene pesme Aca Šopova, sa svojom poentom o snu i pepelu kao o odredištu konačnom i neumitno, ima svoje korene, kako ja vidi u poimanju i određivanju te iste nebidnine kojom je, jednom za svagda, najavljen crndan kao imenica ne jedino one „Tužaljke s one strane života“, već takođe i čitavog pesništva ovog pesnika juga, godina, tela i prolaznosti.

„Poslednjih godina lirska intima Aca Šopova sazreva u jedan pregnantan, sublimiran i sintetičan zvuk, koji sve šire prerasta okvire lirske konfesionalnosti“, da citiramo i poslednji put Milana Đurčinоva. Meni se čini da je ta lirska konfesionalnost imala univerzalnije značenje već i u ranim njegovim „Očima“, u kojima prvo lice јеdnine ne priča svoju priču, već dopušta da se, kao najveća tajna i prvostepena poverljivost, nadnese nad uho, u sluh, u imaginaciju svakog čitaoca. Već odavno s pesmom Aca Šopova ne odlazimo, Markosu u pohode, na Gramos, i već odavno ona to ne doziva kombajne na zavičajnim poljima. Daleko više i doslednije, ona poziva promenu, tu „igru mudru“ koja i „u žutoj pustinji jeseni“ pronalazi jedan glas koji bi se, poput Narcisa, okrenuo vlastitom odzivu i koji bi nastojao da sve uklopi u svoj svetao i visok ton. Nijansirajući tako svoja rana i impresivna iskustva mladosti i onih davnih, slavnih partizanskih dana, zastajući ponajviše pred fenomenom krvi i pred magijom nebidnine, uzdržan i reminiscentan, plahovit pokatkad kao one njegove dve bele ptice koje se pregone iznad jezera, osobenog izraza koji sve više protiče u znaku sublimacije i aforističke jednostavnosti, Aco Šopov je autentičan kao pesnik uvek onda kada u oštrom i još zaoštrenom sukobu trenutka koji slede i onih koji su nam već promakli, pronalazi jedan ugao koji dozvoljava izdvojen uspon strasti i nezaborava.

1963. godine, u uvodu za antologiju Crni bik leta Vlada Urošević je bio napisao: „Jedno veliko, užareno i južno sunce treperi u stihovima ove knjige. Punokrvno i strasno, ono boji ove pesme temperamentom koji nalazi svoj izraz u robustnosti emocije, u dramatičnosti elementarnih sudara u pejzažu, u paganstvu vizije prošlosti. Autori tih pesama, pesnici iz najmlađe generacije makedonske poezije, slede, istrajno i zaljubljeno, pasionirano i neumorno, glas kojim vibrira pod tim suncem tle sa koga potiču, taj glas koji odzvanja u oblacima podneblja, u bojama starih zografa, u zvuku narodne pesme. Kroz blesak otpora i kroz slojeve ropstva, kroz ornamentiku folklornih obreda i kroz iskustva stečena u sukobima sa prirodom, kroz naslućivanja dubokih veza i korena sa rodnim pejzažem i kroz stalna otkrivanja bliskosti sa sveobuhvatnim krugom postojanja u svetu unaokolo, vodi taj glas čiji odjek donose stihovi ove knjige.“

Zabeležena na margini razuđenih pesničkih svetova najmlađe (sada već: mlađe) generacije makedonskih pesnika, ova opaska je pre svega nastojala da distingvira, tako bar ja mislim, jednu generaciju u istorijskoj vertikali posleratne makedonske poezije, i u relacijama sa précima i, unekoliko, poslednicima. Međutim, u biti, ova opaska je – sa svom ozbiljnošću jednog razuđenog, elastičnog uda – važeća upravo za prostore makedonske moderne pesme u celini. U tim prostorima pesništvo Aca Šopova nije ekstremno zaljubljeno ni u ritual folklora, niti u narcisoidno tkivo legende, niti u istorijske znakove prošlih dana.

Međutim, valja reći da se upravo u njemu, tako značajno spornom u pedesetim godinama opšte demokratizacije i snažnog preporoda našeg književnog života, i tako dugo vanspornom, odslikava sudbina i pokazuje karakter makedonske književne reči uopšte. To pesništvo nikada nije ispoljavalo ambicije da se lokalitetima ili specifičnim bojama uklopi u postojeće podneblje, već je računalo upravo sa bogatom skalom transpozicije kao takve. I kao što se u pesmi Slavka Janevskog „Zelena noć u aprilu“ kategorija te hlorofilne boje javlja u svoj svojoj univerzalnosti i bogatom sazvučju južnog podneblja u prolećne dane, kada je ona ista promena dominantna i namah uočljiva, ambijent javlja tek tangentno, bez ikakvih naklonosti ka fotografisanju i sitom i sitnom detaljisanju južnog, umornog tla drevne Makedonije, tako se isto u lirici Aca Šopova introvertno, u bogatom prisustvu unutrašnjih damara javlja jedan uznosit a opet veoma nenaglašen, diskretan, proosećan doziv one drevne „Tuge za jugom“ Konstantina Miladinova. Kao znak, kao steg ispod koga ovaj vojujući sanjar makedonske poezije sniva svoj veliki, nezaključeni, otvoreni pesnički san.

U mnogim, i ne jedino ranim trenucima lirika Aca Šopova napominje čistotu i jedrinu narodne poezije, tog blistavog kontinuiteta makedonske literature. Takođe, Stevan Raičković, kao pesnički sabrat, ume da se pojavi u blizini ovih stihova opervaženih osećanjem potrebe da se čovek zagnjuri u paprat mraka, pod stablom noći, među trave, u bogato hlorofilno zelenilo koje diše. Zatim, bliskost izražajna između Aca Šopova, Slavka Janevskog i Blaža Koneskog nije isključivo vršnjačka, ispisnička, generacijska. To je bliskost pionirska, istraživačka, bliskost koja pre napominje zajedničko početno stanovište u odnosu na magiju jezika, na smisao pesme, na lepotu zvuka, na istovetnost asocijacija, nego pak na rezultate koji su, kod ove trojice pesnika, pokazali različite izražajne mogućnosti i često različite vidove pesničke imaginacije.

U pesmi „Grozomor“, na kraju jednako kao i na početku, javlja se pred licem čitaoca ožiljak kao „nemuštih reči čvor“. Taj ožiljak je takoreći istovetan sa „grozomorom”, tim blistavim i strašnim simbolom lirike Aca Šopova. A zatim, u toj pesmi se poručuje i ovo i ovoliko: „Pesmo, ako neki isposnik umorni na tebi zaustavi oko primi ga da ti bude u izgaranju ravan.“ Može se, u liniji slobodne parafraze, reći da je pesma Aca Šopova, sa upečatljivim, sudbonosnim ožiljkom svog grozomora, tog svog vatrenog, neuništivog metronoma, zapravo na južnom tlu Makedonije podigla svetao i veoma osoben čador koji je, više od svega, nastojao da za tog umornog isposnika bude čista oaza sna. Maštovita i nadaleko vidljiva, ova pesma ne štrči svojim atributima u amfiteatru navijačkih strasti, ali se ponosno uzdiže iznad svoje vlastite senke kao sjajan primer makedonske moderne pesme koja, tako često, uticajno i blistavo zrači u mnogim pravcima.
________________________
* Tekst je objavljen u časopisu Život, br. 5, XVII, Sarajevo, maj 1969, str. 3-10. Tekst prati „Оsam pjesama Aca Šopova u prijevodu Vlade Uroševića i Sretena Perovića: Pesma, Lov na jezeru, Avgust, Molitva za jednu običnu ali još nepronađenu reč, Grozomor, Ljubav vatre, Postoji dole jedna krv, Nepostojanje”, str. 11-17)
Jedan insert ovog teksta objavljen je na makedonskom u časopisu Дело 74, 1982, год IX, бр. 5-6.
________________________

Drugi književni portreti A. Šopova 
O stvaralaštvu A. Šopova, na makedonskom i na drugim jezicima

U Čitaonici Lirskog doma Ace Šopova nalazi se i izbor njegovih

pesama
rukopisa
prevoda sa stranih jezika
razgovora i članaka
citata