This post is also available in: Macedonian Serbian Bosnian

Filozofija i psihologija stvaranja*

(Prilog noetici i poetici)

Радомир Ивановић, МАНУ, 2003

Radomir Ivanović

Antu Popovskom

„Зборот е единствениот клуч со кој можат да се отворат проблемите на човековата егзистенција и сите други витални проблеми на денешнината“.
А. Шопов

Filozofska refleksija ili sfinks postojanja
(prilog poetici)

Filozof po obrazovanju i autentični liričar po vokaciji Aco Šopov je tokom četiri i po decenije neposustalog, neujednačenog i inkontinuiranog književnog stvaralaštva (1937-1982) pravovremeno shvatio da su sve emanacije egzistencije, stvaranja i promišljanja o ostvarenom mnogo složenije i izazovnije od naših sposobnosti poimanja, tumačenja i razumevanja njihovih vidljivih i nevidljivih zakonitosti, bilo da je reč o „znacima života“ (drami življenja), bilo o „znacima umetnosti“ (drami stvaranja). Kao najširi krug poimanja pesnikovih filozofskih opredeljenja mogao bi se uzeti njegov odnos prema teorogonim filozofijama (kojima se insistira na teorijskoj zasnovanosti mišljenja) i patogonim filozofijama (kojima se izbegava nevidena osobenost, u želji da se izbegne „apsolutno znanje“ u korist slobodne asocijativnosti mišljenja), uz neophodnu napomenu da je Šopov i kao mislilac i kao stvaralac primat davao patogonim nad teorogonim filozofijama.

To praktično znači da je Šopovljevo globalno filozofsko opredeljenje u potpunoj saglasnosti sa mišljenjima Vladana Desnice, saopštenim u ogledu „Zapisi o umetnosti (Iskustva i refleksije)“ i Dmitrija S. Lihačova, saopštenim u ogledu „Umetnost i nauka (Misli)“, koji je posvećen epistemologiji, odnosno procesima saznavanja sveta¹. Lihačov s pravom tvrdi da postoje dva načina saznavanja sveta: 1. „smireno“ ili „čisto kontemplativno“, koje je primereno nauci, i 2. „dinamično“, koje „prati kretanje saznatog“ i koje je primereno umetnosti, jer umetnost kao ravnopravni model oblikovanja sveta (realija i idealija) uvlači onog koji saznaje u sam „akt saznanja“, budući da je umetnik slobodniji od naučnika u izboru „svog objekta saznanja“ bilo da su u pitanju „činjenice spoljašnjeg sveta“, bilo „činjenice unutrašnjeg sveta“.

Srodno filozofsko stanovište omogućilo je poligrafu Vladanu Desnici da lakonski, a u suštini veoma tačno i precizno zaključi: „Filozofi kad su uopće nešto, ustvari su samo prerušeni pjesnici“, oslanjajući se na odavno poznato Dekartovo mišljenje, zapisano u Ličnim mislima:

Može izgledati čudno što se mišljenja koja imaju težinu češće nalaze kod pesnika nego kod filozofa. To je zato što pesnici pišu sa entuzijazmom i imaginacijom, koji su klice znanja u nama, kao vatre u kremenu. Filozofi ih izvlače razumom, a pesnici ih pale svojom imaginacijom te jače sijaju².

Drugo bitno Šopovljevo filozofsko opredeljenje vidimo u njegovom odnosu prema dijadi: sistemsko – problemsko. U filozofskim, sociološkim i književnim leksikonima kategorija sistem tumači se kao: red, sastav, spajanje, sređena celina, naučna osnova, zbir principa na kojima počiva neka doktrina; dok se kategorija filozofski sistem definiše kao: skup principa i saznanja povezanih u jedinstveno filozofsko učenje (u želji da se njime izrazi „celokupan poredak sveta“). Etimologija pojma to rroblema tumači se kao: klisura, nasip, odbrana, naučni zadatak, sporno pitanje; a pojma he aporia kao: neprilika, teškoća, oskudica, siromaštvo, neizvesnost; dok se etimologija pojma theoria tumači kao: nešto što uči o stvari, o pojmu; kao blizina teorije pukoj igri, pukom posmatranju i čuđenju, daleko od svake upotrebe, koristi i ozbiljnog posla“.

Imamo li u vidu bogato, sadržajno i slojevito poetsko delo Ace Šopova, najpre bismo zaključili da u njegovom načinu pevanja i mišljenja ne postoji u svemu razrađen i definisan filozofski sistem, te prema tome ne može biti ni reči o sistematici i sistematologiji, kojima osnovnu pažnju posvećuju teorogone filozofije; a odmah potom da u njegovom delu postoje elementi sistematičnosti, odnosno vidne intencije ka elaboraciji problemskog i aporetskog, kojima osnovnu pažnju posvećuju patogone filozofije, uz napomenu da je ovaj stvaralac i mislilac više vezan za poetološku nego za filozofsku aporetiku, jer je duboko svestan činjenica da su problemi rešivi, a da su aporije apodiktički nerešive. Na takvu vrstu saznanja upuhuju njegove filozofske apoftegme poput sledeće, koja je helderlinovski intonirana:

Тука се раѓаат сите нешта и тука гаснат сами.

Uopšteno govoreći, za primat problemskog nad sistemskim Šopov se opredelio stoga što nastoji da objedini u celinu ovostranu i onostranu egzistenciju (fizičko i metafizičko), što mnoge pojave i latentni oblici (noumeni i fenomeni) lakše mogu biti otkriveni nego saznati uz pomoć procesa „estetske epifanije“ ili „probljeska duha“ (on sâm kaže: „Idam kako tvoe otkrovenie“). U pitanju su, dakle, nenadana otkrića najdubljeg smisla nastajanja, postojanja i nestajanja, u krugu koji se odvija bez zastoja kao perpetuum mobile, u krugu rađanja i umiranja (geneze i palingeneze). Kao što se vidi, „estetska epifanija“ je pretpostavljena kartezijanskoj strogosti i sistematičnosti „mapemišljenja“, jer sistem elaborirana „polja duha“, pokriva samo donde dokle se prostire, ukinuvši svaku vrstu neizvesnosti, kako s pravom tvrdi Žan Bofre u knjizi – Uvod u filozofije egzictencije (Pariz, 1971).

Traganje za skrivenim smislom pre-egzistencije, egzistencije i post-egzistencije, odnosno za smislom skrivenim u magli tajne i tajnovitosti, za koje psiholog Pol Dil tvrdi da se hrane sopstvenom supstancom i da su po svojoj prirodi nerešive, pokazuje da se smisao (kao esencija) ne može doseći, kao što ni jedna aporija ne može biti apodiktički rešena (kao kriptogram)³. Imajući u vidu sopstveno egzistencijalno, empirijsko, intelektualno, kreativno i intuitivno iskustvo i saznanje, u vreme kada sumira sve raznorodne postupke i saznanja kojima je ovladao (1982), u svim sferama duhovnih delatnosti kojima se bavio, Aco Šopov neposredno, jasno i decidno ukazuje na kompleksnost stvaralačkih i mislilačkih anagrama i kriptograma:

Моето досегашно поетско искуство ме учи дека вистинската поезија е свест за онаа скриена тајна, многузначна и до крај неодгатлива смисла на животот, понирање во оној ред на нештата што се наоѓа некаде длабоко закопан под хаотичноста на појавните облици. Тоа е предизвик за патување во неизвесноста, кон непознатото, тоа е клуч што ги отвора вратите на оној чудесен свет кој ако веќе еднаш во него се навлезе може да нѐ доближи, да ни ги објасни и да ни ги направи прифатливи суштинските прашања на времето во кое конкретно живееме, и на времето во кое животот како таков се одвива и тече. Од ова пак произлегува дека поезијата не е, ниту може да биде чисто, или само естетско доживување, дека е таа истовремено и конкретен активен однос и етички став кон битните проблеми на живот, па според тоа таа е и свест и совест во една интегрална естетска целост. [Razgovor sa Todorom Čalovskim]

Nastojeći da se domogne najdubljeg smisla, bez obzira na to koju vrstu mišljenja koristi (empirijsko, logičko, analogno, intuitivno i druga), kojim se oblastima duhovnih delatnosti bavi (od filozofije, preko estetike do poezije) i na koji način modeluje sopstvena iskustva, saznanja i predviđanja (od fenomenologije do strukturalizma), Šopov nastoji da u svom modelu oblikovanja stvarnosti izbegne zamke „lagodne ugodnosti“ koje obavezno nude pojedini estetički (opšti, posebni i komparativni), noetički (sistemski i asistemski) ili poetički modeli (opšti i posebni). To znači da se pesnik, bez ikakvih dilema, opredeljuje za integralnu viziju sveta (od iskona do kona), a u njenom okviru i za integralnu stvaralačku viziju (u svim fazama stvaralačke metamorfoze), pokazujući pri tome tri vrste duhovnosti: duh radoznalosti, duh raznolikosti i duh kreativnosti. Stoga se njegova filozofija mora definisati kao: delatna u pravom smislu reči (po devizi „Činiti i biti“), humanistička, u saglasju sa globalnim Duhom epohe (Zeitgeist) u kojoj stvara i u kojoj je čovek parmenidovski shvaćen kao mera svih stvari (postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu) i egzistencijalna filozofiju, koja ne samo što doprinosi „prilivu znanja“ nego ujedno pomaže u ovladavanju njime. To znači da je Šopov kao pristalica zakona filijacije svesrdno usvojio onaj aristotelovski koncipiran „egzistencijalni energizam“ ili, preciznije rečeno, „verbalni energizam“, s obzirom na to da sva suština našega bića prebiva u Jeziku.

Trima navedenim vrstama filozofije Šopov najpre želi da opiše, kada već ne može kategorijalno da definiše, tri vrste bića: (a) čoveka kao prirodno biće, (b) čoveka kao društveno biće i (v) čoveka kao stvaralačko biće, prethodno usvojivši eliotovsku podelu na ,,duh koji stvara“ i „dušu koja pati“. Imajući u vidu imanentnu složenost i evidentnu dijalektičnost svake Šopovljeve pesničke slike i poetske ideje (prva pripada ejdetskom, a druga logičko-diskurzivnom načinu mišljenja), estetičar Georgi Stardelov, nesumnjivo jedan od najboljih poznavalaca i tumača Šopovljevog umetničkog korpusa, o tome piše na vispren i prihvatljiv način, u prilogu „Nurkanje vo dlabinite na bitieto“, koji predstavlja pogovor knjizi Gledač vo pepelta (1970):

Наспроти она што е толку катадневно доминантно во нашата современа поезија, поетот да го доживуваме нурнат де во еден де во друг нему дивергентен свет, денес да биде она што утре ќе биде негова спротивност, некоја случајна еволуција или метаморфоза која нема ниту филозофски ниту пак свој естетски резон – Ацо Шопов ја сфаќа својата мена и својата поетска еволуција како непрестајно навраќање на Истото. Единственоста на неговото поетско искуство доаѓа од единственоста на неговата поетска инспирација која, ако ја сведеме на еден единствен поим, тогаш тоа е трагизмот, како основен праелемент на неговото поетско искуство, како супстанцијална димензија на неговиот поетски свет (стр. 47)⁴.

Na filozofiju kao inspirativni podsticaj Šopov upućuje čitaoca tako što ovu vrstu duhovne delatnosti smatra prvotnom, funkcionalnom i obuhvatnom delatnošću, neophodnim naporom duha koji je inicijantan i koji tokom procesa inicijacije uspeva u naporu (Miler tim povodom piše: „Napor duha u svemu uspeva“). Usmerenje napora stvaralačkog i analitičkog duha ilustrativno pokazuju dva vodeća stvaralačka principa antičke estetike: entelehija (kao princip usmerenosti ka cilju) i sinergija (kao princip istovremene ili naizmenične upotrebe različitih vrsta energije: fizičke, emotivne, intelektualne, kreativne i intuitivne). Eliotovski shvaćen „duh koji stvara“ i „duša koja pati“ u Šopovljevom načinu mišljenja i pevanja služe kao sinonimi za odnos racionalističke i emocionalističke estetike, u naporu da se koliko-toliko približimo filozofski i estetički neostvarivom idealu – da se svet vidljivih i nevidljivih procesa i pojava protumači „bez ostatka“, a kako bi rekao Đ. Lukač.

Koliko je nama poznato, u ovom radu se po prvi put ističe potpuno Šopovljevo slaganje sa mišljenjima filozofa Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna, kao i estetičara Benedeta Kročea, osobito kada se radi o naizgled lakonskom formulisanju najteže shvatljivih filozofskih i estetičkih kategorija (jedno od njih je da slika širi, a pojam produbljuje smisao književnog diskursa). Sa Hajdegerom Šopova vezuju istovetna stanovišta o pevanju (kao „prvom osnovu“) i mišljenju (kao „poslednjem računanju“), dok ga sa Vitgenštajnom vezuje istovetnost premisa posvećenih teoriji saznanja, odnosno epistemologiji i “epistemološkim metaforama“, kao i „epistemološkim preprekama“ (da ne spominjemo „psihološke“ i „ideološke prepreke“). Vitgenštajn s punim uverenjem tvrdi: „Mi osećamo da i kad se odgovori na sva moguća naučna pitanja, naši životni problemi još nisu ni dodirnuti“, odnosno: „O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati“. Dijalektiku postojanja, stvaranja i mišljenja na najneposredniji način Šopov je elaborirao indikativno naslovljenom pesmom „Promenata” koja neposredovano potvrđuje njegova osnovna filozofska i psihološka, kao i estetička i poetička opredeljenja, ukazujući na značaj igre u filozofiji i psihologiji stvaranja:

Она личи на измама тешка.
Безобзирно, дрско во крвта заронува.
Денес што е за подбив и смешка
Со утрешна смисла в миг го озаконува.

Игро мудра, само таква биди,
Разгрни се сета богато надарена
И секогаш во животот иди
Од несекидневноста чиста и озарена.

Се што гасне се в зеница сјае.
Преминот е тихо, светло насмевнување.
Дај природо, мојот живот да е
Далеку од секо штуро примирување.

U Šopovljevom poetskom opusu najčešće srećemo poeteme (kao saznanje saopšteno književnim diskursom), zatim miteme (kao saznanje saopšteno mitološkim diskursom), dok se najređe sreću filozofeme (kao saznanje saopšteno filozofskim diskursom). Kada je reč o mitološkoj sferi, Šopov najčešće koristi Orfički miš (najreprezentativnije pokazan ciklusom pesama „Molitvi na moeto telo“, sastavljenom od 12 pesama, ili poemom, sastavljenom od 213 stihova); zatim Prometejski mit (najreprezentativnije pokazan pesmom „Ljubovta na ognot“), a veoma često koristi i Antajski mit (najreprezentativnije pokazan pesmom „Avgust“), s obzirom na to da pesnik pripada arealu mediteranske kulture u da je u njemu vodeća vrsta filozofije – panteizam ili osobena filozofija prirode.

U mitološkoj sferi sučeljena su dva stvaraoca: Priroda kao veliki demijurg (deus absconditus) i Čovek kao mali demijurg (deus revelatus). U sve tri vrste mita (Orfičkom, Prometejskom i Antajskom) Šopov je u podjednakoj meri rukovođen tuđim i sopstvenim apoftegmama, od kojih bismo ovom prilikom naveli samo nekoliko, da njima pokažemo opseg značenja i snagu radijacije:

  • Само во длабочините со мудра промисленост;
  • Сѐ што гасне сѐ в зеница сјае;
  • Водата сѐ ќе сознае, водата сѐ ќе сони;
  • Зар вреди она што мислиш да вреди?

i druge, koje su ponekad saopštene u retkim i još ređe spominjanim i analiziranim pesmama (kao što je slučaj sa lirskom minijaturom „Oči i oranici“, građenom na binarnoj opoziciji: čulnom i logičkom saznavanju sveta).

Međutim, osim monada i dijada, Šopov ponekad, svesno i nesvesno, upotrebljava trijade, u pokušaju da umno zasvodi elaboriranu tematiku i problematiku. Jedna od vodećih je: Bidnina – Da-bidnina i Ne-bidnina. Ona besumnje predstavlja najvažnije ideografsko čvorište/središte pesnikovog načina pevanja i mišljenja, glavnu sintagmatsku i paradigmatsku osu, osnovnu „matičnu ćeliju“ kojom se re-aktuelizuju i re-problematizuju, odnosno re-afirmišu i re-tekstualizuju sve premise i svi upotrebljeni prosedei ovog tematsko-motivskog kruga⁶. Poema „Nebidnina“, preuzeta iz istoimene zbirke (1963), predstavlja amblematični znak i Šopovljeve poezije i savremene makedonske poezije ove provenijencije, kao eminentan probljesak stvaralačkog duha. Osim semantičke/semiološke složenosti, ona je zanimljiva i podatna i kada je u pitanju analiza morfološkog sklopa, budući da se može čitati u dva ključa: a) kao ciklus od pet, arapskim brojevima obeleženih pesama, ili b) kao poema, lirsko-epska tvorevina sastavljena od 93 stiha, čija međusobna korespondencija je neponovljiva u ovom poetskom opusu. Varijabilnost izbora modela čitanja (od kojih su najprimereniji „ciklični model“ ili „reverzibilni model“) neposredno upućuje na varijabilnost značenja pojedinih strukturnih elemenata ili slojeva koja, opet, upućuju na zakonitost opalizacije ili opalescencije.

Sa genološkog stanovišta posmatrano, od tri vrste procesa hibridizacije (kultura, jezika i žanrova), o kojima nadahnuto piše M. M. Bahtin, za našu analizu najzanimljiviji je proces „hibridizacije žanrova“, jer žanr, kao što s pravom tvrde S. S. Averincev i K. Giljen, ima „sopstvenu volju“, ponekad snažnije ispoljenu od „volje autora“. U traganju za sopstvenim „filozofskim dubinama“ ili „riznicom jezika i misli“, Šopov je uspeo da kao „samorazumljivo polazište“ pokaže primeran i primeren, logičan i prirodan način objedinjavanja filozofema, mitema i poetema, pri čemu globalni simbol Bidnina pripada prvoj, globalni simbol Nebidnina drugoj, a globalni simbol Dabidnina trećem žanru. Tu skrivenu zakonitost najpreciznije je do danas definisao G. Stardelov, s obzirom na to da se radi o centralnom ideografskom središtu, koje se godinama i decenijama opire svakoj vrsti kategorijalne definicije, budući da on pripada i filozofskoj i poetološkoj aporetici⁷.

Neodgonetljivi globalni simbol Nebidnina sâm po sebi je dovoljan kao indikator Šopovljeve epistemologije ili epistemološke metafore, kako bi rekao U. Eko. Pri tome imamo na umu cilj ili sistem ciljeva koje pesnik želi da ostvari poemom. Na jednoj strani je telos (svrhovitost), a na drugoj ergon (efekat), odnosno na jednoj strani je logos, a na drugoj poesis. Radi se, kao što bi rekao Kroče, o dvema vrstama saznanja, dve forme ljudske spoznaje: intuitivnoj i logičkoj, pri čemu se prva ostvaruje fantizijom, a druga intelektom; prvom se spoznaje pojedinačno, a drugom univerzalno. Radi se, kao što tvrdi Kroče, o spoznaji pojedinih činjenica i njihovih odnosa, koje rešenjem uvećavaju krug saznanja, ali istovremeno, po nekom nepoznatom mehanizmu, uvećavaju i krug nesaznanog.

Ukoliko je trenutak da prenesemo diskusiju iz teorijske u primenjenu ravan, na područje Šopovljevih mentalnih i sinestetičkih pesničkih slika, kao i uski krug dominantnih poetskih ideja njima elaboriranih, koje generiraju iz pesme u pesmu, iz ciklusa u ciklus, iz zbirke u zbirku, iz faze u fazu, zaključili bismo da je Šopov dosledno ostajao pri opredeljenju da suština bića stvaranja i dalje više prebiva u pitanju nego u odgovoru. Na taj način on daje prednost latentnoj nad konkretnom energijom poetskog govora, intencionalnom nad lingvističkim lukom, a to znači da svim svojim tvoračkim silama nastojao da „stvaralačke konvencije“ novom „upotrebom jezika“ prevlada u korist „stvaralačkih invencija“ (tom cilju često služi i upotreba interogativnog modela poetskog govora). Na tu premisu intencionalnog luka ukazuje reprezentativna poema „Nebidnina“ kojom je, van svake sumnje, pesnik ostvario najdublju refleksivnost i kojom je pokušao da reši nerešivi Sfinks postojanja, bilo da je u pitanju njena paradigmatika, bilo njena sintagmatika.

Kao primer „objedinjavajućih načela“ ili „jedinstvo pesnikovih intencija“, refleksivna poema „Nebidnina“ na začuđujuće lak način objedinjava nizove diskurzivnih i nediskurzivnih činjenica, ukazuje na nedostatke doksologije i aksiologije, na čitav niz deskriptivnih i spekulativnih zahteva, kako je sličnim povodom zapisao U. Eko⁸. Kao najlirskiji i najmisaoniji makedonski pesnik, Šopov je svojom poezijom uspeo da ostvari i „uticajnu estetiku“ i „uticajnu poetiku“, bez obzira na to što je u početnim fazama stvaralačke metamorfoze istovremeno bio kuđen i hvaljen. U poslednjim fazama očigledno je došlo do interakcije filozofske i lirske refleksivnosti, koja je davala poseban kolorit i težinu ovakvom načinu pevanja i mišljenja mada je, istini za volju, ponekad veoma teško ove dve vrste refleksija međusobno odeliti.

Na kraju, neophodno je zaključiti da je Šopov i kao mislilac i kao stvaralac poeziju tumačio i stvarao kao „pokret bića“, a to znači da se stvaralački subjekt javlja u funkciji һomo viatora. Pesnik upravo tim povodom kaže: „Poetot e večen patnik i neumoren istražuvač“, a to praktično znači da se on javlja kao kenetovski shvaćen „nomadski duh“ koji luta neotkrivenim „poljima duha“, poput bajkovitog junaka. U prvoj poetskoj celini (1) pesnik ispisuje distih kojim iskazuje subjektivno saznanje:

Патував долго, патував цела вечност
Од тебе до мојата небиднина,

da bi u završnoj, petoj celini poeme (5) ovo saznanje saopštio kao intersubjektivno saznanje i na taj način ga plasirao kao poetski ideologem sa izdignutim značenjem:

Патував долго, патував цела вечност
Од нас до нашата небиднина.

Nova iskustva i saznanja osposobila su ga da čitavu raspravu o nadahnuću i transcendenciji stvaralačkog duha podigne do neslućenih, univerzalnih visina, kao što to čini u slojevitoj pesmi „Ljubovta na ognot“, ne slučajno posvećenoj intimnom prijatelju i makedonskom poligrafu Slavku Janevskom:

Песната се стопи како лажно злато.
Подолг е од животот до човека патот.

Time je rasprava o saznavanju i tumačenju sveta inventivno zasvođena, u vidu kompozicionog prstena.

U ključu novih, moderno zasnovanih alternativnih ili hermeneutičkih interpretacija, tako primerenih poetskoj prirodi Šopovljevih pesama, globalni simbol Nebidnina trebalo bi tumačiti i kao pokušaj da se na filozofskom planu dosegne esencija ili apsolutno saznanje, na što ga obavezuje stepen i vrsta darovitosti koje poseduje. Činjenica da je taj ideal neostvariv ne lišava stvaraoca i mislioca novih pokušaja i novih stvaralačkih napora i avantura, jer se ostvareno delo, ukoliko je autentično, mora tumačiti kao Veliki znak (Semeion mega), kako kaže J. Kristeva; mora se tumačiti u kontekstu „dometa kulturnog modela“, kako kaže U. Eko, usprotivivši se „divljanju teorija“; i, na kraju, ono se mora uzeti kao „mišljenje teksta“, kako kaže H. G. Gadamer, jer delo pripada Sreći (Hedone), a ona pripada Bezgraničnom (Aperion). Čitavim poetskim opusom, dakle, A. Šopov se na inventivan i delotvoran način uključio u dešifrovanje i „šifre bića“ i „šifre poezije“.

Lirska refleksija ili sfinks stvaranja
(prilog poetici)

Predloženi način problematizacije i tematizacije Šopovljevih pesama i poema bez posrednika pokazuje kako u prvom tematskom krugu, posvećenom filozofskoj refleksiji, dominantnu poetsku ideju predstavlja – panteizam, dok u drugom tematskom krugu, posvećenom lirskoj refleksiji, dominantnu poetsku ideju predstavlja – pankalizam. S tim u vezi neophodno je zaključiti da je Šopov eminentan predstavnik apolonijske linije u savremenoj makedonskoj književnosti, u istoj meri u kojoj je Blaže Koneski eminentan predstavnik dionizijske linije. Književni analitičari koji su se seriozno bavili proučavanjem Šopovljevog poetskog opusa saglasni su u tome da postoje četiri faze njegove stvaralačke metamorfoze: I (1937-1950), II (1951-1963), III (1964-1976) i IV (1977-1982), da njima pesnik prilaa različitim stilskim formacijama i kompleksima, tj. da se njima pokazuje sukcesivan razvoj i rast njegovih intelektualni kreativnih i intuitivnih sposobnosti. Svu sumu znanja i umenja analitičari su pronašli u zbirkama poezije koje pripadaju drugoj (Nebidnina, 1963) i trećoj fazi stvaralačke metamorfoze (Gledač vo pepelta, 1970, i Pesna na crnata žena, 1976)¹⁰.

Ukoliko je naša pretpostavka tačna a književno-estetska valorizacija validna, a nadamo se da jeste, jer su višekratno proverene u teorijskoj i primenjenoj ravni tokom proteklih godina, neminovno je prethodnim zaključcima dodati i sledeći. U duhu filozofije egzistencije, čijim se zagovornikom smatrao, pesnik je dosledno ostajao pri uverenju da je on s jedne strane stvaralac, a s druge tvorevina doba; odnosno, da postoje brojni mostovi između različitih vrsta duhovnih delatnosti, između egzistencije i umetnosti, pa i između estetike i etike. Kao predstavnik integralne vizije sveta i integralne stvaralačke vizije on se prevashodno bavi „svetom kao knjigom“ (egzistencijom), a tek u drugom planu i „knjigom kao svetom“ (umetnošću). Pri tome, Šopov se bez ikakvih ograda opredelio za princip endotopije (biti unutar stvari), a tek u sekundarnom planu za prncip egzotopije (biti izvan stvari). Otuda su mu bila strana teorijska stanovišta strukturalista koji su zastupali teoriju po kojoj je svako umetničko delo u „sebe zatvorena struktura“¹¹. Rasprava o ovom pitanju postaje utoliko zanimljivija ukoliko se zna da je Šopov baštinik malarmeovski, shvaćenog simbolizma (u manjoj meri), i naročito onih koje je propagirao boskovski shvaćen neo-simbolizam (u mnogo naglašenijoj meri), na što upućuju uticaji, doticaji i podsticaji koji se mogu evidentirati u njegovom delu (Jesenjin, Lorka, Valeri, Sengor, Sezer, Boske, Miljković i drugi).

Nakon što je apologetski transponovao globalni simbol Reč kao posebni entitet u pesmi „Te spomnam li“, osobito u distihu sa nosećim značenjem:

А светот не е поголем од збор
што од секаде моќно се огласува,

on briljantno inkarnira sopstveni tvorački univerzum i sopstvenu psihologiju stvaranja u novinskom razgovoru „Pesnik treba da probudi reči“ (Književne novine, Beograd, 01.03. 1969, br. 348, str. 9):

Pesnik je u pesmi kao u ledenoj pećini, kao u nepreglednoj šumi gde mesto drveća leže ogromne, razbacane i skamenjene reči. On je taj koji treba da ih spasi smrti, da ih probudi iz skamenjenog sna, da oživi šumu, kako bi drveće počelo da hoda. Često on t o uspeva, a možda još češće stoji u njoj, u toj šumi, zbunjen i bespomoćan, uzalud pozivajući da mu priteknu u očaju ranija pesnička iskustva. Uzalud, jer je svaka pesma jedno posebno otkriće, jedno posebno pesničko saznanje koje se ne da ponoviti ako je već jednom dokučeno. I tako iz pesme u pesmu. Tek što se jedan krug zatvorio, novi treba stvoriti. i uvek jedio isto prokleto pitanje: Kako?

Kao pisac izrazite imaginacije i kontemplanije, Šopov u svojoj noetici i poetici zastupa ideju o prvorazrednom značaju fikcije, jer je ona, kako s pravom tvrdi literaturolog Sreten Marić, izvor svih naših mudrosti i jer mu ona pomaže da ostvari „čežnju za nadmoćnošću“, osobenost uz čiju pomoć uspeva da prevlada obilje „plodotvornih zabluda“ i nizove „inflacionih protivurečnosti“¹². U duhu epohe u kojoj stvara, i u produkcionom i ureceptivnom modelu, pesnik se više zalaže za proces estetizacije nego za proces socijalizacije umetnosti. To praktično znači da se istovremeno zalaže za svrhoviti proces modernizacije i radikalizacije umetničkih prosedea koji dovode do nove upotrebe jezika. U tom nastojanju najviše je došla do izraza iskonska „poetska priroda“ ovog pesnika, Zahvaljujući njoj, on je ostvario ono „poetsko nešto“ ili ,,poetski fluid“ koji se opire apodiktičkim definicijama, metodama i metodolatriji. „Poetski fluid“ je od suštinske važnosti prilikom analiziranja „unutrašnjeg profila“ pesme ili poeme.

Retko se može sresti pisac u makedonskoj, jugoslovenskoj ili balkanskoj književnosti koji svojim ostvarenjima potvrđuje kako stvaralačku samosvest tako i prisutnu kritičku svest, kao što je to Šopov. Te dve izrazito naglašene osobenosti mu pomažu da se orijentiše u čestim i naglim promenama produkcionih modela i u njima vladajućih paradigmi (od estetskog monizma do estetskog pluralizma). Trudeći se da svakoj pesničkoj formi kojom se bavio ostavi ,,lični akcent“, bez obzira na faze stvaralačke metamorfoze, Šopov u mnogo izraženijoj meri pažnju poklanja „ličnim impulsima“ (kao dominanti sopstveno produkcionog modela). Pri tom valja imati na umu prirodnu i logičku metamorfozu stvaralačkog subjekta, kao i procese generiranja književnog teksta i poetskih ideja, budući da tip stvaraoca i mislioca poput Šopova ponekad želi da pomiri nepomirljive protivurečnosti, na nekoj višoj teorijskoj ravni razmatranja (osobito kada su u pitanju istosti i raznolikosti, tj. istost u različitom, i raznolikost u istom)¹³. Prihvatajući Hajdegerovo mišljenje da:

Tek kao govoreći stvor, čovek jeste čovek,

Šopov na stvaranje gleda kao na mogućnost odbrane od otuđenosti, s jedne, odnosno kao na mogućnost očovečivanja čoveka, s druge strane. Nakon što sasvim prihvatljivo kaže: „Pitanje čovekovog postojanja tjera nas ka otkrivanju novih značenja riječi, novih sadržaja, novih asocijacija, novih suodnosa“, on neposredno svedoči i o načinu nastajanja sopstvene poetike:

А што се однесува до доследноста во градењето на сопствената поетика, неа единствено ја сфаќам како можност секогаш да се биде нов и свој, како една развојна врвица на која поетот своите нови сознанија и искуства секогаш ги соопштува на нов начин, но нов единствено за него, без да им робува на туѓи поетики. Впрочем, и секоја песна на поетот треба да носи нешто ново, зашто секоја песна колку и да го остварува континуитетот со претходните, таа е и еден посебен поетски проблем, и би рекол, еден посебен поетски свет за себе. [Razgovor sa Todorom Čalovskim]

Kao što se vidi, Šopovljev način pevanja i mišljenja nije u potpunosti lišen protivurečnosti, ali se nama čini da je mnogo važnije od ovog zaključka to što on u navedenom pasažu ističe inovaciju i samosvojnost kao osnovne premise sopstvene estetike i poetike.

Jedinstvo Šopovljevih intencija, vidljivih i nevidljivih, najbolje se pokazuje prilikom istovremene ili naizmenične egzegeze tri vrste ekovski shvaćenih intencija, kojima se nekada postiže „manje od teksta“ (Eko to naziva „analitičkim pragmatizmom“), a ponekad „više od teksta“ (Eko to naziva „analitičkim idealizmom“), ali se u oba slučaja mora pomno voditi računa o tome da se „Granice tumačenja podudaraju s pravima teksta“. U već pominjanoj knjizi Granice tumačenja (1995) Eko predlaže trijadu intencionalnih lukova: 1. intentio operis, 2. intentio auctoris i 3. intentio lectoriѕ. Kako smo se u monografiji o Šopovu pomno bavili prvim dvama lukovima preostalo nam je da u novom ključu čitanja (koji bismo nazvali „cikličnim“ ili „reverzibilnim čitanjem“) pažnju usmerimo na treći – 3. intentio lectoriѕ.

Naime, pesnikov stav prema Reči kao kosmotvornom elementu, u kome prebiva suština našeg bića, odaje apologijski odnos, bilo da su u pitanju predajne i biblijske konotacije (radi se o logotoniji kao principu stvaranja sveta), bilo projekcija moderne stvaralačke svesti (radi se o logomahiji kao osnovnoj oznaci „obnaženog postupka“). Šopov je izjednačio globalne simbole Reč i Univerzum u eksplicitnom iskazu, bez koga se ne može konstituisati njegova poetika, kao ni autopoetika, ni metapoetika:

Последниве години, поточно од Небиднина па наваму, сѐ повеќе ме привлекува проблемот на зборот, сфатен како универзален поим кој ги содржи во себе и сите други поими: земјата, љубовта, татковината. Во врска со ова веќе реков дека поетот е тој кој ја оживува онаа шума од зборови, прави дрвјето да чекорат и како глужд врз глужд да ги става зборовите замелушени од своите многубројни смрти на нивното вистинско место. Да се најде вистински збор, тоа значи да се најде вистински поетски пристап кон оние теми што ги мачат сите поети и современици. [Razgovor sa Todorom Čalovskim]

Složenost odnosa predloženog para: Čitalac – Autor nama se čini suštestvenim, jer je već rečeno da je Šopov prihvatio bahtinovsku tezu o dijalogičnosti Reči i svakog drugog, verebalnog i neverbalnog iskaza. Stoga ovaj pesnik smatra da u Govoru ne postoji ništa što ne bi bilo upućeno nekome, budući da ništa ne može nastati iz ništa (ex nihilo). Uzmemo li za primer čitavu skalu naratora i čitalaca koje Eko preporučuje u svojoj knjizi (,,osim naratora i onoga kome je naracija namenjena, imamo i semiotičke naratore, ekstrafiktivne naratore, subjekte iskazanog iskazivanja, fokalizatore, glasove, metanaratore, a uz to još i virtuelne čitaoce, idealne čitaoce, uzorne čitaoce, superčitaoce, projektovane čitaoce, obaveštene čitaoce, arhičitaoce, implicitne čitaoce, metačitaoce i tako redom“, str. 16)¹⁴, nama se čini da presudnu vrstu predstavlja „virtuelni čitalac“, bilo da je u pitanju filozofska, bilo lirska refleksija, sakupljene u tematskom krugu pesama i poema koje se bave autorefleksijom (krugu „programskih pesama“, kako ih je nazivala starija teorija književnosti)¹⁵.

Globalni simboli Reč i Pesma često se uzimaju u sinonimnom značenju, budući da se u njima filtriraju, ukrštaju i integrišu sve vrste iskustava i saznanja, odnosno da oni garantuju umotvoru: autentičnost, smislenost i trajnost. Te vrste „objedinjavajućih načela“ ili „jedinstva intencija“ pokazuju umotvori poput „Pesme“, u kojoj stvaranje (poesis) predstavlja istovremeno i smisao postojanja i životnu misiju, te je stoga navodimo u celini:

Биди земја неподатлива и тврда.
Биди нема статуа на столот.
Потсмевни се на мимолетноста. И грда
Израсни од каменот на болот.

Биди небо. Биди синоcт моја. Ѕвезди снопје.
Живо време во четири ѕида.
Забоди се непогрешно в срце. Како копје.
И потпри ме ко каријатида.

Osim mnogih drugih osobenosti, ovom prilikom bismo hteli da istaknemo činjenicu da se mnogi Šopovljevi stihovi mogu tumačiti i kao vid polemike sa kritičarima, koji su u izvesnim fazama imali negatorski odnos i prema njegovoj poeziji i prema njegovoj filozofiji i psihologiji stvaranja, a njihov broj nije mali ni beznačajan.

Svedočeći o stvaranju kao „iskonskoj drami“, Šopov svedoči o svevladajućoj dijalektici u živoj i neživoj prirodi, u pojavnim i skrivenim emanacijama procesa i pojava, u predelima koji pripadaju egzistencijalnoj i stvaralačkoj mistici i metafizici, u kojoj se jednače svesno i nesvesno¹⁶. Obnavljanje Orfičkog mita zasniva se na reinkarnaciji tri postojeća antiteta koji u njegovoj poetskoj viziji poprimaju nova svojstva: Reči, Telu i Krvi. O prvom je već bilo dovoljno reči, odrugom smo pisali u nedavno saopštenom ogledu „Poet i profet Aco Šopov“, a o trećem ćemo govoriti sa stanovište nove argumentacije. Šopov, naime, tvrdi da stvaranje predstavlja „pokret bića“, što znači da se Reč javlja kao oblik energije; Telo kao medijator između materije i energije; a Krv kao oznaka vidljivih i nevidljivih, životvornih i životodavnih, dijalektičkih, dinamičnih i dramatičnih procesa.

Objava Reči u pesmi „Raѓanje na zborot“, koja otelotvoruje zakonitost logogonije, izjednačena je sa rađanjem materije, ali i uz napomenu da taj proces (rađanja i preporađanja) uveliko premašuje zdravorazumsko poimanje i stvarnosti i umetničke stvarnosti. Uopšteno rečeno, pesnik virtuelnom čitaocu sugeriše misao da svaki fizički akt stvaranja neminovno prate nizovi metafizičkih procesa, te ono što ne može da se opiše može poezijom (zahvaljujući sposobnosti transcendencije bića) da se sugeriše, što se vidi po središnjem delu ove pesme:

Зборот се двои од темнина.
Модар јаглен му гори во утробата.
О ти што постоиш зашто не постоиш
небото го лулаш
земјата ја вртиш.
О ти што постоиш зашто не постоиш
земјата јачи под камени плочници.
Иде замелушен од своите смрти
зборот што ги крши сите слепоочници,

pri čemu bismo izdvojili najpre tipičnu filozofsku:

О ти што постоиш зашто не постоиш,

a zatim i tipično lirsku refleksiju:

зборот што ги крши сите слепоочници,

čija „gustina značenja“ upućuje na neizrecivost Reči. Time je pesnik postigao najdubljy aytorefleksivnost, u pokušaju da reši Sfinks stvaranja.

Kao što se vidi, doista se radi o kosmotvornom elementu i redu kosmotvornih procesa na koje stvaralac više upućuje asocijativnim nego događajnim nizovima. U Šopovljevoj viziji svet postoji kao datost (mikrokosmos), potom kao latencija (makrokosmos), dok orfejski i prometejski raspet stvaralac predstavlja duh koji stvara, osmišljava i radijacionom snagom funkcionalno povezuje sva dostupna saznanja o svetu (mezokosmos), kao most ili luk koji spaja ta dva sveta. Već retorikom naslova zbirke Gledač vo pepelta (1970) i istoimenom pesmom (,,Gledač vo pepelta“), Šopov svedoči o procesima re-inkarnacije ili palingeneze, budući da stvaranje i nakon ostvarenog ne prestaje da biva „iskonska drama“ (u receptivnom modelu). U tu svrhu on je retorikom naslova obnovio Orfički mit, a u njegovom okviru re-afirmisao Mit o ptici Feniks, koja se rađa iz sopstvenog pepela, o čemu svedoči uvodni katren navedene pesme:

Изгасни песно во огнот што го запали сама.
Прска зборот и исчезнува во пепел од кремен.
Гледачу во пепелта, ја препозна ли во неа исконската драма
што доаѓа од дното на овој извор темен.

Još jednim primerom potvrđeno je da Šopova više interesuje proces stvaranja (koji u mitološkoj ravni simbolizije hromi Hefest) nego ostvareno (koji u mitološkoj ravni simbolizuje prelepi Apolon). To znači da pesnik nastoji da kao „biće u pokretu“ ostvari novo, autentično „delo u pokretu“, odnosno dela koja pri svakoj novoj recepciji pružaju nov doživljaj, kao da je biće poezije i sâmo bajkovito biće, koje se transformiše iz oblika u oblik, iz značenja u značenje, iz mogućnosti u mogućnost. „Delo u pokretu“ tako jednovremeno biva i elemenat postojećeg (realija) i elemenat novostvorenog ili mogućeg sveta (idealija).

O takvoj vrsti „umetničke proizvodnje“ i recepcije zanimljivo piše Umberto Eko:

Umjetnost, više nego da saznaje svijet, proizvodi komplemente svijeta, autonomne oblike koji se nadovezuju na one postojeće, pokazujući vlastite zakone i lični život. Ipak, svaki umjetnički oblik može da se cijeni, ako ne kao zamjena naučnog saznanja, a ono kao epistemološka metafora: to će reći da, u svakom stoljeću, način na koji se umjetnički oblici izgrađuju održava – u širem smislu, poput sličnosti, metaforizacije, kritike rješenja koncepcije u figuri, način na koji nauka ili, pak, kultura epohe vide stvarnost“ (стр. 47).

Hipotetično govoreći, na kraju stvaralačke odiseje mogao se Šopov-autor obratiti Šopovu-virtuelnom čitaocu kao sastvaraocu. Na tu mogućnost upućuje nas činjenica da je pesnik na zanimljiv način estetski objektivno vrednovao sopstveno delo, trudeći se tom prilikom da prema njemu zauzme neophodnu kritičku distancu. Budući da je pesma „svest o egzistenciji“, ali i „svest o sebi“ (Miljković istim povodom tvrdi da je poezija „sredstvo dokazivanja i otkrivanja bića“), to postaje održiva i prihvatljiva njegova sugestija da se u pesmi krije pesnikova duhovna biografija“, odnosno da poezija predstavlja „pobedu pesme nad pesnikom“. Ipak, Šopov ne teži, poput francuskih simbolista, da se predstavi kao „čist liričar“ (mada on to jeste), koji stvara „čistu poeziju“ (mada to postiže najuspelijim pesmama), jer su njegove ambicije mnogo više – da se kao nerazlučni i neophodni deo integriše u sve sfere materijalnog i duhovnog sveta, kako postojećeg tako i sveta pretpostavki.

U tom svetlu zanimljivo je posmatrati estetički, poetički i noetički model koji nam nudi stvaralac i mislilac; na osnovu koga možemo zaviriti u njegovu stvaralačku radionicu. Izdvojivši desetak pesama kao najreprezentativnije, on je hteo da ukaže na desetak bitnih premisa navedenih modela („Grozomor“, „Avgust“, „Crno sonce“, „Ima dolu edna krv“, „Gledač vo pepelta”. „Molitva za eden običen no ušte nepronajden zbor“, „Osma molitva na moeto telo ili koj će ja smisli taa ljubov“, „Nevreme“ i „Oči”). Među njima, kao poetski ѕresіfіsim i kreativni orijentir, nalazi se značenjski bogata pesma „Dolgo doaѓanje na ognot“ (1-8), koju on predstavlja kao sumu dotadašnji iskustava i saznanja (1970). Objavljena kao finalni deo istoimenog ciklusa (u koji ulaze još i pesme: „Noќta na ognot“, „Povlekuvanje na ognot“ i „Ljubovta na ognot“), u svojstvu završne kadence, ova pesma posredno upućuje na značaj zakona aleatornosti s jedne, kao i na značaj zakonitosti opalescencije ili opalizacije značenja, s druge strane, čime se na još jednom planu autor potvrđuje kao baštinik grčke filozofije i estetike.

Budući da je ciklus „Dolgo doaѓanje na ognot“ (1-8) sastavljen od osam delova, pri čemu je broj 8 u numerologiji broj izobilja ili beskonačnosti, verovatno je on trebalo da posluži kao etimon nove zbirke, ili bar nove poeme, koja bi bila posvećena poznatom kosmotvornom elementu – vatri (uz vodu, vazduh i zemlju). Gledajući s takve, hipotetičke „tačke gledišta“, može se zaključiti da ovaj ciklus obavlja čitav niz dragocenih funkcija.. U analizi semantičkog sklopa najvažniji je proces „stvaranja sveta“ uz napor duha i tela, au analizi morfološkog sklopa odnos sadržaja i forme, budući da je ciklus rađen kao „dvočlana slika“. Ciklusom posvećenim vatri pesnik je očito demonstrirao bogato znanje i raznovrsno umeće kulturnog modela kome je pripadao, pri čemu mislimo ponovo na parove u vidu binarnih opozicija (Istok – Zapad, patrijarhalni – građanski, narativni – skriptivni model kulture).

Neparnim pesmama ovog ciklusa (1, 3, 5 i 7) dominira agnosticizam i dugi, elegični stih (jedanaesterac, dvanaesterac), dok u parnima (2, 4, 6 i 8) dominira stvaralačka igra i kratki, skokoviti stih (najkraći stih je sastavljen samo od dva sloga). Analitičaru je najzanimljiviji zadatak da utvrdi način na koji korespondiraju agnosticizam i ludizam, u semantičkoj, kao i duge i kratke, jasne i nejasne poetske forme, u morfološkoj ravni. Ono što smatramo najznačajnijim je da je već do tada pesnik ovladao najtežom – kratkom formom (lirskom minijaturom), koju pasionirano upotrebljava, sa zanosom kujundžije. Tako, na primer, lirska minijatura „Vo tišinata“ jedna je od najuspelijih, u nacionalnim i nadnacionalnim okvirima:

Ако носиш нешто неизречено,
нешто што те притиска и пече,
закопај го во длабока тишина –
тишината сама ќе го рече.

Pri tome nije na odmet napomenuti da je minijatura najpre bila sastavljena od dva katrena, ali da je pesnik bez ikakvog znaka žaljenja izostavio drugi katren i na taj način doprineo ,,zgušnjavanju značenja“. Očigledno, pesnik je ovim ciklusom nastojao da na jednom mestu ostvari ono andrićevsko „zborište suština“, a ono se može ostvariti ako pesma odiše „prozirnom jednostavnošću“ i „funkcionalnom nedovršenošću“. Na taj način pesnik ponovo brani ideju o tome da u svakoj vrsti elaborirane tematike i problematike i svakoj vrsti upotrebe stvaralačkih prosedea – čitavu raspravu bi, u Jeziku i Mišljenju, trebalo započeti iz početka.

Kada je u pitanju kompoziciona i konstrukciona shema, ciklus „Dolgo doaѓanje na ognot“, bez obzira na to da li prednost dajemo logografiji ili piktografiji, može se definisati kao obrazac izbora predmeta (u intencionalnoj fazi), nadahnute elaboracije (tokom rada) i zadovoljstva ostvarenim (nakon završetka). Sopstvenom vrstom radijacije ciklus sebi i pesmama srodne provenijencije produbljuje kontekst, proširuje nadtekst, usložnjava intertekst, a pri svemu tome, u bogatoj i neiscrpnoj interakciji konkretne i latentne energije poetskog govora, bilo verbalnom bilo grafičkom energijom, on uvek svojim „poetskim fluidom“ ostavlja i određen sloj vantekstovnih sadržaja, koji služe kao aura i koje teoretičari nazivaju papatekstom. To se najbolje vidi po završnoj kadenci prve poetske celine, u kojoj se i stvaralački i lirski subjekt interioriziraju, pokazujući se kao astralno biće, transcendirano tvoračkim moćima:

Секогаш и сегде семожен и морен,
ѕвезда е во срце и мрак е во корен.

U ostvarivanju specifičnih, šopovljevski prepoznatljivih zvučenja i značenja posebnu ulogu ima romantičarski, simbolistički ili neosimbolistički shvaćena muzikalizacija osećanja, u kojoj ritam dobija posebnu vrednost (kao oznaka postupka); odnosno ritmička i melodijska intonacija kojom se postiže „muzika sfera“ i koju su preporučivali ruski formalisti početkom prošlog veka (B. Ejhenbaum, R. Jakobson, V. B. Šklovski i drugi)¹⁷.

Na formalnom planu odnos dugih i kratkih stihova utrođenom smenom upućuje na odnos celine i detalja, uz napomenu da je u Šopovljevom načinu pevanja i mišljenja podjednako važan: a) plan proučavanja celine, b) plan proučavanja detalja (Abi Varburg je tim povodom zapisao: „Sâm dragi Bog krije se u detalju“) i v) plan interakcije celine i detalja. Šopov je potpuno saglasan sa Ujevićevim mišljenjem da se u činu pesme „nalazi saznanje svijeta“, što se dodatno može ilustrovati krugom pesama čije je ideografsko središte posvećeno – Lepoti, krugom u kome dominira pankalizam (najznačajnije su: „Ubavinata“, ne slučajno posvećena L. Ličenoskom, „Ah taa ubavina“, „Uteha“, „Vetrot nosi ubavo vreme“, „Ezero kraj manastirot“, „Noќ nad ezeroto kraj manastirot“ i druge, od kojih se izdvaja prva pesnička celina pesme „Crno sonce“ i u njoj višeslojni distih:

Црно сонце, птицо преправена во ѕвезда,
кој мисли дека те сфатил не знае што е бездна.

Lirskom refleksivnošću obiluju još i pesme „Poetot i ljubovta“ i „Kako najubavi katreni od narodnata poezija“, kao i poema „Patuvanje vo rodniot kraj – sredba so svetot“, kojima pesnik internacionalizuje tematiku i motiviku u vidu lirske bajke, koja joj a priori garantuje lepotu („Lepota je sjaj ujedinjenih transcendentalija“, kaže tim povodom Eko). U njima je pesnik ponovo uspostavio komunikaciju sa usmenim narodnim stvaralaštvom kao estetskim idealom i nepresušnim izvorom stvaralačke i mislilačke inspiracije¹⁸.

Međutim, najbogatiji je filozofskim i lirskim refleksijama do danas neprevaziđeni ciklus/poema „Molitvi na moeto telo”, u kome vrhunac pesnikovih intelektualnih, kreativnih i intuitivnih moći predstavlja uvolna pesma „Raѓanje na zborot , kao i prva, osma, deveta i deseta molitva. Njima je pesnik u velikoj meri utolio želju za savršenstvom i večnu glad za otkrićima bića sveta i bića poezije. Kao mudrac makedonskog pisma i njegov najsuptilniji liričar u XX veku Aco Šopov je svoj opus započeo čuđenjem, a završio divljenjem prema svakoj vrsti autentičnog stvaralačkog čina, u potpunosti usvojivši poetsku apoftegmu grčkog pesnika Janisa Ricosa:

Koliko je neiscrpan život, toliko je neiscrpna poezija!

__________________________
¹ O brojnim problemima i aporijama ovog tematskog kruga pisali smo opširno u monografiji – Po sunčanom satu (Poetika i estetika Vladana Desnice), ITP Zmaj – Zadužbina „Petar Kočić“, Novi Sad – Banja Luka, 2001. Uputno je videti odeljak „Riznica nagomilanih iskustava” (Zavodljivost estetičkog promišljanja), u kome je razmatran Desničin odnos prema estetici uopšte, a posebno prema estetici Benedeta Kročea, koga je naš pisac u više mahova prevodio i o kome je veoma zanimljivo pisao.

Za našu analizu značajne su i dve knjige Milivoja Solara, koje su neophodne u ovako zamišljenim istraživanjima: Književna kritika i filozofija književnosti (Školska knjiga, Zagreb, 1976) i Uvod u filozofiju književnosti (Biblioteka, Zagreb, 1978).

² O tom zanimljivom problemu pisali smo u ogledu „Nauka i umjetnost kao oblici modelovanja stvarnosti (Prilog filozofiji nauke)“, objavljenom u knjizi – Književno oblikovanje stvarnosti (Institut za srpsku kulturu u Prištini, Leposavić, 2003, str. 173-194). Osnovnu pažnju posvetili smo dostizanju „filozofije vlastitih dubina“ (Innerlichkeitsphilosophie) i proveri održivosti hipoteza, najčešće uz karnapovski shvaćenu kategoriju potvrđivanje (confirmation) i poperovski shvaćene kategorije potkrepljivanje (coroboration) i opovrgavanje (falsifikation).

³ Videti dve značajne knjige Pola Dila: Simbolika u grčkoj mitologiji i Simbolika u Bibliji (Univerzalnost simboličnog jezika i njegovo psihološko značenje), u izdanju Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1991, kao i knjige E. Kasirera, K. Kerenjija i drugih. O tajni, Dil između ostalog piše: „Postojanje je očiglednost tajne. Kroz ukupnost postojećih fenomena tajna se ne očituje delimično, nego potpuno“, zaključivši da „objašnjena tajna“ nije ni „objašnjenje“ ni „tajna“.

⁴ Stardelov je monografiju Nebidninata (Poezijata i poetskoto iskustvo na Aco Šopov) do danas objavio u dva maha. Prvi put u izdanju „Matice makedonske“ iz Skoplja (god. 2000, str. 314), a drugi put u okviru Izabranih dela u devet knjiga (knj. VI), Turđa, Skopje, (2000, str. 292). Osim toga, vredna je pomena monografija Blaža Kitanova – Aco Šopov, život i delo (Kultura, Skopje, 1998) i magistarska teza Luke Krstića – Intimistička poezija Ace Šopova, odbranjena na Filološkom fakultetu u Skoplju (1985). Videti takođe i Spomenicu Aco Šopov, koju je izdala Makedonska akademija nauka i umetnosti, Skopje, 2002, u kojoj su svoja viđenja Šopovljeve poezije saopštili stvaraoci i kritičari – Mateja Matevski i Gane Todorovski.

⁵ Videti instruktivnu knjigu M. Hajderera – Pevanje i mišljenje, Nolit, Beograd, 1982. Ovim povodom autor saopštava jedno veoma zanimljivo mišljenje: „Pevanje i mišljenje se pokazuju kao natpis u kojem je od pamtiveka zabeleženo naše sudbinsko postojanje“.

⁶ Ovom tematskom krugu pripadaju pesme: „Vo tišina“, „Promenata”, „Go baram svojot glas“, „Preludium“, „Čudak“, „Oči i oranica”, „Pogled“, „Nebidnina (1-5)“, „Noќta na ognot“, „Zlaten krug na vremeto”, „Ozdravuvanje na bolniot“, „Baobab“ i druge, srodne provenijencije, bilo da one ovom krugu pripadaju іn extenѕo, bilo samo pojedinim strofama ili stihovima.

⁷ U već spominjanoj monografiji o Šopovu Stardelov, u vidu filozofske apoftegme ili logije, tim povodom definiše pomenuto ideografsko čvorište/središte na sledeći način: „Čovekot e, znači, toa grandiozno i neizmerno suštestvo komu mu nema kraj, koj e beskraj vo beskrajot, neopfatliv, neodgatliv ednaš zasekogaš, neobjasniv definitivno, na eden edinstven možen način. Čovekot e taa večna, taa krvava, taa dramatično konvulzivna zagatka na seto postojno, smisla što e neopfatna vo svojot seopfat, smisla što na sѐ mu dava smisla, mera na site možni meri i zatoa smisla što osmisluva sѐ. Zašto čovekot e najgolemoto čudo, najvisokata smisla na životot, no, istovremeno, i negova najgolema enigma, zašto čovekot e ne samo eden od najgolemite graditeli vo istorijata, no i eden od nejzinite najgolemi rušiteli“ (drugo izdanje, str. 20-21).

⁸ O načinu pevanja i mišljenja čuvenog italijanskog i evropskog estetičara i beletriste pisali smo u još neobjavljenom radu „Estetika i teorija tumačenja u delima Umberta Eka (Otvoreno djelo: Granice tumačenja)“, dakt. str. 34, koji će prvi put biti saopšten na naučnom skupu „Jedinstvo nauka danas (Interdisciplinarni pristup saznanju)“ i koji će biti održan na Filozofskom fakultetu u Banja Luci (7-8 novembra 2003).

⁹ Videti našu monografiju – Reč o reči (Poetika Ace Šopova), koja je jednovremeno objavljena na srpskom (Naše delo, Beograd, 1986, str. 174) i makedonskom jeziku kao Poetikata na Aco Šopov (Makedonska revija, Skopje, 1986, str. 192), u prevodu Milana Trajkova. Osim priloga, ona sadrži pet tematskih celina: „Reč i smisao” (str. 9-19). „Reč i značenje“ (str. 21–39), „Rađanje reči” (str. 41-65), „Reči na raskršću” (str. 67 92) i „Lepota reči“ (str. 93-118), kao i pogovor „Reč na kraju” (str. 119-124).

Poslednji, još neobjavljeni prilog „Poet i profet Aco Šopov“, posvećen poetskom alegorizmu i transformaciji simbola u ciklusu „Molitvi na moeto telo“, saopštili smo na Naučnoj konferenciji Međunarodnog seminara za makedonski jezik, literaturu i kulturu u Ohridu (polovinom avgusta 2003. godine).

¹⁰ Prvoj fazi pripadaju: početničke pesme pre drugog svetskog rata, izgubljena zbirka Anovi (1941), pesme nastajale tokom narodnooslobodilačke borbe, objavljene u prvencu Pesni, (1944), kao i sledeće zbirke pesama: Pruga na mladosta, zajedno sa Slavkom Janevskim (1947), Na Gramos (1950) i So naši race (1950). One su nastajale u okrilju poetike socijalnog ili socijalističkog realizma. Drugoj fazi pripadaju zbirke: Stihovi za makata i radosta (1952), Slej se so tišinata (1955), Vetrot nosi ubavo vreme (1957) i Nebidnina (1963). One nastaju u okrilju pokreta poetike estetskog pluralizma. Trećoj fazi stvaralaštva pripadaju: Gledač vo pepelta (1970) i Pesna na crnata žena (1976). Ova faza pokazuje dominaciju estetskog pluralizma i poetskog raslojavanja u makedonskoj književnosti. Četvrtoj fazi pripadaju zbirke: Jus-univerzum (1968) i Drvo na ridot (1980). One pokazuju neposredan pišćev angažman i traganje za novim komunikacionim kanalom, bilo da je u pitanju produkcioni, bilo receptivni model.

¹¹ Videti knjigu Nikole Miloševića, Filozofija strukturalizma (Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd, 1980), u kojoj su razmatrana dela Mišela Fukoa, Klod Levi-Štrosa, Žaka Deride, Lisjena Goldmana, Luja Altisera i drugih. Da se krajnosti poklapaju, pokazao je autor uvodnim („Raznolikost i istovetnost”) i završnim odeljkom knjige („Istovetnost i raznolikost“), saopštenim u vidu kompozicionog prstena. Zanimljiva je takođe i Miloševićeva knjiga Psihologija znanja (Beletra, Beograd, 1990), uglavnom posvećena psihološkim pretpostavkama Fridriha Ničea. Za našu analizu najvažniji je odeljak „Psihologija znanja“ (str. 369-421), koja uveliko proširuje ovde vođenu raspravu.

¹² Nasuprot Gadamerovoj Pohvali teorije (1996) stoji knjiga Antoana Kompanjona Demon teorije (1998), a između njih, kao pokušaj stvaranja dijade, knjiga Pola Fajerabenda Nauka i umetnost (1994) i Žan-Mari Šifera Zašto fikcija? (1999). Zalažući se za novu „kiberkulturu“ i „digitalnu revoluciju“, Šefer tvrdi da se radi o „pomaku koji će se moli porediti sa renesansom“.

¹³ Videti naš ogled „Poetski prvenac Ace Šopova i problem generiranja književnog teksta“, objavljen u knjizi Makedonske poetske vertikale (Zmaj, Novi Sad, 2003, str. 337-354), kojom su, osim Šopova, obuhvaćeni još i: Grigor S. Prličev, Kosta Racin, Slavko Janevski, Blaže Koneski i Mateja Matevski.

Na doslednost u iskazivanju osnovnih egzistencijalnih, estetičkih, poetičkih i kreativnih opredeljenja upućuje Šopov eksplicitnim iskazom (1976):

Izraziti i suštinski prelomi vo mojata poezija ne postojat. Postojat presvrtnici i etapi koi edna so druga se nadrasnuvaat i go odrazuvaat moeto poetsko sozrevanje. Vo toa poetsko sozrevanje ostanav veren na sebe si, taka što vnimatelniot čitatel može lesno da se uveri za koj poet stanuva zbor, ako čita pesna od bilo koja etapa i so kakov i da e umetnički dostrel. Mojata poetska priroda ostanuva ista vo site vidoizmenuvanja i poetski preobrazbi.

Na tu istovetnost „poetske prirode“ ili „lični akcent“ upućuju i drugi pesnikovi tekstovi. Na primer, u poetizovanom eseju „Vo pet i sedumnaeset“ on istovremeno upotrebljava književni i ideološki diskurz, pišući o katastrofalnom zemljotresu koji je pogodio Skoplje, 26 jula 1963 godine. On upotrebljava metafore i simbole iz poezije (bol, zemlja, drama, ljubav, katastrofa), da bi esej završio: „Poeti, majstori na zborot, arhitekti na čovečnosta i solidarnosta, iskovete novi zborovi razbiranje i ljubov, pomoš i bratstvo“… Očevidno, Šopov je svesrdno prigrlio Ničeovu apoftegmu: Filozof stvara saznajući, a saznaje stvarajući.

¹⁴ Veoma zanimljivo mišljenje saopštava Eko o odnosu estetike i poetike:
„Treba ovdje suptilno razlikovati teoretski i definitorni plan estetike kao filozofske discipline od operativnog i angažovanog plana poetike kao programa stvaralaštva. Estetika, podižući vrijednost jednog naročito živog zahtjeva naše epohe, otkriva mogućnost stanovitog tipa iskustva u svakom umjetničkom djelu, nezavisno od operativnih kriterija koji su bili vodeći; poetike (i praksa) djelâ u pokretu osjećaju ovu mogućnost kao specifičnu vokaciju i, povezujući se sve otvorenije i svjesnije sa uvjeravanjima i tendencijama savremene nauke, dovode do programatske aktuelnosti, do opipljive očiglednosti onu koju estetika priznaje kao opšti uslov interpretacije. Ove poetike, dakle, ukazuju na „otvorenost“ kao osnovnu mogućnost uživaoca i savremenog umjetnika. Estetika, sa svoje strane, moraće da u ovim iskustvima prizna jednu potvrdu svojih intuicija, krajnje ispunjenje određene uživalačke situacije koja može da se ostvari na raznim nivoima intenziteta“ (str. 58).

¹⁵ Lirske refleksije su najinventivnije ostvarene u tematskom krugu koji čine pesme: (,,Nekoj pee na set glas“), „Za mečtata što nema da zgine“, „Poetot i ljubovta“, „Ubavinata“, „Vo tišinata“, „Ah taa ubavina“, „Uteha“, „Pesna“, „Vetrot nosi ubavo vreme“, dvanaest pesama ciklusa/ poeme „Molitvi na moeto telo“ (in extenso), „Luzna“, „Ima dolu edna krv“, „Pesnata i godinite“, „Avgust“, „Gledač vo pepelta“, „Ezero kraj manastirot“ i „Noć nad ezeroto kraj manastirot“ koje se moraju tumačiti kao lirski diptihon, „Crno sonce“ (1-3), „Kako najubavi katreni od narodnata poezija“, „U snu crne žene“ i mnoge druge.

¹⁶ U knjizi Umjetnost kao ictina i laž bića (Matica srpska, Novi Sad, 1986) estetičar i filozof Marko Zurovac piše o estetičkim i filozofskim sistemima Karla Jaspersa, Martina Hajdegera, Žan-Pol Sartra i Moris-Merlo Pontija. Zanimljivo je autorovo mišljenje da „Govoriti znači otkriti, a otkrivati znači djelovati“. Zurovac takođe često insistira na činjenicu da nas na svim putevima istraživanja i stvaranja umetnosti neminovno prate metafizička pitanja.

¹⁷ O ruskom formalizmu pisali smo u studiji „Poetika i noetika V. B. Šklovskog u tumačenju Vuka Filipovića“ (dakt. str. 48), koja će uskoro biti objavljena u zborniku radova Instituta za srpsku kulturu u Prištini (Leposavić, 2004). Skrećemo pažnju na dva prvotna teksta Šklovskog: „Uskrsnuһe riječi“ (1914) i „Umetnost kao postupak“ (1917). Slična mišljenja o postupku kao glavnom junaku dela saopštavao je i R. Jakobson.

¹⁸ O vezi sa tradicijom zanimljivo mišljenje saopštio je Šopov: „Ne samo moja već i cijela moderna makedonska poezija, potiče iz narodne pjesničke tradicije. I sve kasnije pjesničke generacije učile su se pjesničkom kazivanju iz te veoma bogate pjesničke riznice. Na sâmom početku, ja sam bio pod direktnim uticajem narodne pjesme, bio sam bukvalno njen rob. Kasnije, što sam više rastao kao pjesnik, sve više sam se oslobađao tog direktno uticaja i postao sam ono što danas jesam, ali duboko osjećam da je i moja sadašnja pozicija suptilnim nitima vezana za jedno saznanje i jedan ton narodne poezije, koji joj daje bitno obilježje i čini je autentičnom, samoniklom, uvijek, svježom i mladom” (1978).
________________________

* Tekst je objavljen u Животот и делото на Ацо Шопов.- Скопје: МАНУ, 2005
________________________
Радомир Ивановић је аутор монографије Reč o reči: poetika Ace Šopova.— Beograd: Novo Delo, 1986.- 172 str., објавељењој на македонском под насловом Поетиката на Ацо Шопов, у издању Македонске ревије, 1986, 188 стр.

Студије Радомира Ивановића о стваралаштву A. Шопова:

  • Откривање на убавината : (запис за поезијата на Ацо Шопов). — Разгледи, 1975, XVII, 1-2, стр. 112-126.
  • Откривање лепоте, во Портрети македонских писаца.— Цетиње : Обод, 1975 (Винковци : Искра), стр. 21-32.
  • Откривање лепоте (Запис о поезији Аце Шопова). — Летопис матице српске, 1976, 152, 417, 1, стр. 110/120 [По повод Одбраните дела на Ацо Шопов, во издание на Мисла, 1976] 
  • Откривање на убавината : за поезијата на Ацо Шопов. — Портрети на македонски писатели. — Скопје : Мисла, 1979, стр. 36-48.
  • Зборот и смислата во поезијата на Ацо Шопов. —  Културен живот, 1985, год. XXX, бр. 9-10, стр. 36-40
  • Откривање лепоте – естетска опредељења Аце Шопова”.— Живот, 1986, XXXV, 3-4, стр 366-374
  • Зборот и значењето. — Трета програма Радио Скопје, 1986, бр 25
  • Поетиката на Ацо Шопов. — Трета програма Радио Скопје, 1986, бр 25, стр 237-252
  • Глобалниот систем Небиднина во поезијата на Ацо Шопов.— Развиток, 1986, XXIII, 6-7, стр. 386-393
  • Збор за зборот – Врз поезијата на Ацо Шопов.—  Нова Македонија, 17.05.1986
  • Једноставни песник тишине – педесет година од прве објављење пјесме Аце Шопова.— Борба, 12-13.07.1986
  • Poetski govor Ace Šopova. — Izraz, 1986, XXX, 1-2, str. 40-57
  • Reč i smisao u poeziji Ace Šopova.— Govor dela: studije i ogledi o makedonskoj književnosti/Radomir Ivanović. — Beograd: Novo delo, 1986, str. 106-106
  • Зборот и значењето. — Избор од поезијата/Ацо Шопов (избор и предговор: Раде Силјан).— Скопје: Македонска книга, 1987.— стр. 199-220
  • Поетскиот првенец на Ацо Шопов и проблемот на генерирање на литературниот текст“. — Дело 74, 1987, XIV, 6, стр. 511-532.
  • Љубовта, трајна преокупација —  Поетската природа на Ацо Шопов.—  Нова Македонија, 24.10.1987
  • Реч и смисао у поезији Аце Шопова.— Сознајните апекти на книжевноста / XXI и XXII Рацинови средби, Титов Велес, 1984/85.— Титов Велес: Совет на Рациновите средби,  1987.— стр. 26-40
  • Енергијата на поетскиот говор.—  Нова Македонија, 21.09.1994
  • Тишина као извор латантне енергије поетског говора: реторика тишине у делу Аце Шопова и Бранка Миљковића, Кровови, Сремски Карловци, бр.33-34, 1995
  • Поетски првенац Аце Шопова и проблем генерирања књижевног текста.—  Македонске поетске вертикале. — Нови Сад: Змај, 2003, стр. 337-354
  • Филозофија и психологија стварања Аце Шопова, in Животот и делото на Ацо Шопов.- Скопје: МАНУ, 2005
  • „Поет и профет Ацо Шопов“ (студија посвећенa поетском алегоризму и трансформацији симбола у циклусу „Молитви на моето тело“) / најављен на Научној конференцији Међународног семинара за македонски језик, литературу и културу у Охриду (половином августа 2003. године)/ да се провери

________________________

Pročitajte druge studije i kritike o stvaralaštvu Ace Šopova

U Čitaonici Lirskog doma Ace Šopova nalazi se i izbor njegovih razgovora i članaka.