This post is also available in: Macedonian Serbian Bosnian

Kao most između dva brega*

Miodrag Drugovac

“Ja sam lađa, osuđena na juriš u nepoznato”

Aco Šopov

Između tereta sveta koji je i njegov teret i tereta sebe koji je i teret sveta, ili bi trebalo da bude, pesnik se kao ličnost kosmičke dimenzije nikad ne dvoumi: on je toliko urastao u te terete i toliko su ti tereti urasli u njegov intimni mikrokosmos, da je još samo pitanje trenutka njihovog stapanja i pretvaranja u jedno “duhovno” biće, koje će se u svom natamošnjem praktičnom delovanju sve više afirmisati kao jedno biće, kao jedan organizam, kao jedan život, kao jedna stvarnost… Ali je dvojnost tereta u tom organizmu više nego očigledna. Ona je očigledna čak i kad je slabo manifestna, čak i kad je – logikom stvaralačkog čina, u dobrih pesnika – prepoznatljiva samo po nekim svojim obrisima, recimo onim koji su izraz mentalno-intelektualne osobenosti izvesnog stvaraoca.

Pesnikova istina rezultira iz jedinstvene prirode tog dvojnog tereta. Bolje rečeno, ona rezultira iz te dvojnosti i izraz je te dvojnosti bez obzira da li se u strukturi toga izraza bore za “prevlast” jedan ili drugi od navedenih tereta. Ako se bore, postoji i opravdana bojazan da će jedan od njih pobediti, a to je obično Pirova pobeda i to je obično trenutak kad se strukturalne determinante dela, oslanjajući se na uprošćeni zbir iskustava, validno pojednostavljuju i osiromašuju, iako nas iskustvo savremene (moderne) poezije može lako uputiti na sasvim drukčije zaključke.

Kad-tad pesnik će morati da u samom sebi uspostavi most između tih njegovih tereta kao most između dva brega, koji podjednako dominiraju vidokrugom njegovih emocionalno-refleksivnih ozarenja. U slučaju pesnika Aca Šopova taj je most ne samo uspostavljen, nego se na primerima njegove poetske introspekcije ukazuje kao izvanredno uočljiva samonegacija sui generis, s obzirom i na uspostavljeni kontinuitet dijalektičkih povezanosti i izukrštanih odnosa egzistencija ovih dvaju tereta, pa se često puta ne zna je li pesnikovo “ja” u potci ovih stihova izraz jedne biološki odredljive ličnosti ili, naprotiv, izraz šireg auditorijuma, onog tereta sveta, u čije ime pesnik ostvaruje svoju umetničku korespodenciju sa vremenom.

To je jedan od mogućih pristupa ovoj poeziji, ovom, u stvari, savesno načinjenom izboru iz dosadašnjeg poetskog opusa ovog rasnog makedonskog pesnika. Njegov sastavljač Sreten Perović se i kao prevodilac uzvinuo do razine izvorne lepote poezije Aca Šopova, prišavši stvaralački karakterističnim osobenostima makedonskog književnog jezika i ne manje stvaralački intervenišući svuda tamo gde se takva intervencija pokazala nužnom logikom ovih osobenosti.

Poezija na tlu tog modernog čovekovog senzibiliteta

Nasuprot, neomeđen i šarolik, svet Aca Šopova se začudo nameće upravo svojom duhovnom homogenošću i autonomijom svoje poetske vizije. Ta je vizija doživljavala krize i metamorfoze uslovljene tokovima životne dijalektike. Ta je vizija morala pretrpeti uticaj duhovnih klima našeg vremena, onih klima koje su redovno u stopu pratile razne literarne inovacije – a da se, ipak, ničim nije mogao da naruši unutrašnji sklad estetsko-etičkih odnosa u еmotivno-refleksivnim centrumima poetskog „ja“ ovog pesnika. I, interesantno: skoro da smo isprovocirali jedan očigledan paradoks: jedna takva senzitivna priroda, jedna takva rafinovana poetska žica, kao plašeći se iznenadnih eksperimentalnih treptaja u sebi samoj, zagovornički se klonila iskušenja (avanture!) – u formalnim činovima svog poetskog vjeruju, onda kad je njegov izraz s pravom naslućivao verbalnu, morfološko-semantičku revoluciju avangardističkog tipa i jednu nadasve akademsku, estetiziranu stvarnost svog pesničkog sveta! Ali ovaj neizbežni utisak iritira i neizbežnost sumnje u objektivnu opravdanost jednog takvog, za bit ove poezije odveć relevantnog, zaključka. Jer, ako se pesnik oglušio o one verbalne, čisto formalne inovacije koje su ga i te kako zapljuskivale sa sviju strana, a on napokon ostao „nem“ pred njihovim artističkim, opsenarskim konstantama, je li istina da se oglušio o ono stvarno novo i stvarno moderno što se takvim legitimiralo u samom društvu, u naslagama društvene svesti, u vizijama čoveka današnjice, a preko toga ili upravo od toga, od toga tla, sa tla tih monumenata životne zbilje, inauguriralo u zdanja društvene nadgradnje i njene superstrukture – kao njihov prirodni i neizbežni rezonans?

Uostalom, čime se dokazuje novo i moderno u poeziji naših savremenika? Jezičkim novitetima? Formalnim egzibicijama u stilu raznih “izama” na pretek? Artističkim ekstravagantnostima dadaističkog smera? Podsvesnim u nadrealizmu s osloncima na psihoanalitičku teoriju Zigmunda Frojda? Ili? Ili …?

Ili je to novo i to moderno upravo ona strukturalna zasićenost refleksima modernog čovekovog senzibiliteta, svih onih stanja njegove svesti i duše, njegovih saznanja o dijalektičkom poreklu neurotsko-traumatskih duhovnih iščašenja i sve narcisoidnije preokupiranosti bolećivim oblicima svojih psihičko-intelektualnih horizonata? Sa izuzetkom malog broja pesama, lirika Aca Šopova svoja osnovna ishodišta nalazi na tlu tog modernog čovekovog senzibiliteta i njegov je izraz i samo otelovljenje njegovih kompleksa. Ako pesnik kaže (u pesmi „Druga molitva moga tijela“):

Ovo tijelo što leži ko most između dva brijega,
tijelo što od osvita tvojih želja živi i strada
biće i sjutra kao što je sada
samo od ljutih strijela više s dva biljega,
to tijelo što leži ko most između dva brijega.

– to je u procesu životnih osvedočenja jedna visoka tačka lične, vrlo elementarne spoznaje izvesne nemoći i krhkosti, sleda prolaznosti i neprekidnog menjanja, promene, ali nikako proizvoljne konstatacije samo o svojoj ličnoj promeni i prolaznosti, jer će svaki iole dobronamerni čitalac s izvesnim čitalačkim iskustvom odmah u gustom sazvežđu ovih stihova  – istina moći da pronađe neku svoju zvezdu – istinu, a pronašavši je, pored svega drugog, doživi nužno potrebno estetsko zadovoljstvo. Ovaj svoj stav bržebolje ću dokazati prvom strofom pesme „Treća molitva moga tijela“. Pesnik se pita (a pitao se, pita se i pitaće se svak drugi na njegovom mestu):

Što si: djevojka, žena, majka? Što si
ti što bdiš pred ovim hramom u kojem se tišinom liječi
tijelo moje molitveno što kleči.
Svjetlost li, mrak li tvoj mu dolazak nosi?
Što si: djevojka, žena, majka, što si?

– gde su najednom kao pokidane veze razuma i osećanja i gde se kao pred strahotnim sunovratom u nepoznato, a pred nepoznatim, ište razgon sumnji i tajni, straha i bola, gorke neizvesnosti i još gorče gorčine pred tajanstvenim obličjem (možda) nekakve imaginarne spoznaje ljubavnog dodira i oslobođenja od njega! Ište se, u stvari, mir usred haosa tako vidljivih, skoro opipljivih osvedočenja, usred vira nemira zbog nemogućnosti da se odgonetne tajna „što si?“ Šopov je slikar-pesnik. Slika je njegovo jedno od najmoćnijih oružja u postupku poetske transponacije (čak i) čulnih doživljaja stvarnosti – one realne i one stvarnosti u samom sebi. No, iako nose obeležja figurativnosti, njegove se slike ne javljaju u prvih mah, skrećući pažnju na sebe znacima „s površine“ panoa; Šopovljeve slike su nenametljive i možemo ih naći u onim dubinskim naslagama njegove simbolike, uvek pothranjivane metaforičkim i personifikacijskim elemantom svog izraza. Ima u toj njegovoj slici nečeg tamnog, zagonetnog, tajanstvenog, pa i galaktičnog, ruševnog, brojgelovskog. Za demonstraciju ovog stava neka nam posluži druga strofa pesme „Treća molitva moga tijela“:

Zaustavljena spokojem tamnim, šta si
ti pred tijelom tim čiji glas zavijanjem goni
vjetar što nebom luta i putanje tajne gasi
žedno oteta glasa što u vijavici zvoni?
Zaustavljena spokojem tamnim, šta si?

– gde nas prvi deo prvog stiha „Zaustavljena spokojem tamnim“ mora da zaintrigira da se i sami najposle zapitamo: šta si ti pred „tijelom tim“ – devojka, žena, majka? – svetlost ili mrak? – ljubav ili omraza? – pobeda ili poraz? – dakle, u svakom slučaju nešto zamislivo, ali čiju ćemo interpretaciju morati da oslobodimo nekih čisto erotskih ekvivalenata kakvi nam se, inače, mogu da nametnu u prvom dodiru sa ovom pesmom (i uopšte sa pesmama ovog ciklusa). A to je, pretpostavljamo, žena „zaustavljena spokojem tamnim“, kao zidom ravnodušnosti, nekakve usiljene i teške ljubavne ignorancije, pred kojom kao da ne pomaže ni onaj glas što „zavijanjem goni – vjetar što nebom luta i putanje gasi“, žena „imena okićenog POBJEDAMA“ (u trećoj strofi iste pesme), žena – kao sudbina i otelovljenje Lepog, kao blistava metafora života i rezervat sumnji i poraza, padova i izgubljenosti i tsl., – a kad se pesnik počne baviti i tim pitanjima životne mnogoznačnosti, njegove kaleidoskopske šarenolikosti, on prestaje biti pesnik „romantične inspiracije“ ili „klasične inspiracije“ (time ne želim da kažem da ne postoje elementi za kategorizaciju pesnika po ovoj šemi) – on je, jednom rečju, pesnik našeg vremena, pesnik modernog senzibiliteta, moderan pesnik, pesnik koji emotivno iskustvo obogaćuje intelektualnim iskustvom, a ova dva iskustva – kao dva lična iskustva – objektivizira filozofskim iskustvom, ako to već nije učinjeno stvaralačkom sintezom onih prvih dvaju iskustava.

Kritičko je pitanje kakav je suodnos između ovih iskustava, čija je uloga dominantnija, kojeg se iskustva pesnik više a kojeg manje drži u oblikovanom procesu njihovih suštinskih determinanata i sl., – i to je, rekao bih, zbir opštih pitanja koja bi se mogla postaviti svakom pesniku i svakoj poeziji. Ako sa zbirom tih pitanja izađemo pred lice ove, Šopovljeve poezije, u nama bi se vrlo jasno i nedvosmisleno formirao jedan neophodan zaključak: da je po svom prevashodstvu to poezija koja energiju postanja crpe iz emotivnog iskustva, ali nikako ni jednog trenutka ne zanemaruje energiju i onog drugog svog normalnog izvora. Drugim rečima, između emotivnosti i intelektualnosti postoji proporcionalan sklad odnosa u strukturi pesme i sasvim je irelevantno da li je u ostvarivanju te proporcije bio veći učinak jednog a manji učinak drugog iskustva. Veći odnosno manji učinak jednog ili drugog iskustva zavisiće i od ontoloških specifičnosti samog pesnika, njegove prirode, njegovog senzibiliteta, pa i shvatanja svog kreativnog čina, odnosno shvatanja prirode i funkcije poezije ili prirode i funkcije Lepog. No, da li će pesma živeti i disati ako u njoj prevagne racionalno, intelektualno iskustvo? Šopov je i na to pitanje pružio odgovor opredeljenjem koje smo nešto ranije pokušali skicirati.

Poezija koja izmiče kategoričkim sudovima

Ovaj pokušaj skiciranja poetskog creda Aca Šapova bio bi, međutim, nepotpun bez saglasnosti etičkih atributa njegove poezije. Na ovu činjenicu skrenuo je pažnju i makedonski kritičar Georgi Stardelov, a Sreten Perović u pogovoru Predvečerja ističe tu njegovu sasvim shvatljivu interpretaciju Šopovljeve poezije kao „misaone, lirske meditacije“ i kao „ogledalo pjesnikove samootuđenosti“. Stardelov je ipak u pravu. Njegova je meditacija ipak najbliža ozarenoj istini one pesnikove meditacije. Šopova je uopšte teško odrediti. Njegova poezija izmiče kategoričkim sudovima kao što je to slučaj sa svakom iole bogatijom poezijom. Duško Nanevski se takođe približio jednoj od mogućih interpretacija, shvativši ovu poeziju u njenom implicitnom lirsko-ispovednom suštastvu. Mirko Miloradović je žustro zagrebao po površini, ali je i on oštroumno primetio da se Šopov „od rastužene i lelujave kantilene“ kasnije „zaputio u predele koji će i misaono obogatiti njegovo delo“. Sreten Perović je kvalifikovano i sažeto otkrio pesnikovu spoznaju: „pred svijetom realnosti oko nas, treba pronaći utočište, možda najprije (ako ne i jedino) u svijetu naše unutarnje realnosti. A utočište se ne može pronaći ni u smrti ni u ništavilu, ni u bjekstvu ni u nojevskom zaranjanju glave u pijesak; utočište se može pronaći u označenim snovima i prevladanom bolu. ljubavi“. Dakle, sve u svemu reč je o takvoj spoznaji koja je razuđeno prisutna u Šopovljevoj poeziji i koja upućuje na pesnikova etičko-filozofska stanovišta kojima se utemeljuje jedan nadasve dijalektičko-materijalistički pogled na svet. Ne spominjemo ga tek onako, reda radi, uzaludno. Setimo se onih tereta, tereta sebe i tereta sveta, iz čije jedinstvene prirode rezultira pesnikova istina. Taj rezultat, ta istina, proizilazi iz naučno shvaćenih uzroka i posledica u sistemu društvenih odnosa, jedinke, pesnika, čoveka i stvaraoca našeg vremena, ali i našeg neba. To se često zaboravlja, previđa ili namerno prećutkuje.

Pitanje vere u život, na primer. Konstatovana „samootuđenost“ nam ne daje pravo da je ekspliciramo kao stav, ubeđenje, filozofiju, baštinu jedne vizije. Ona je pre povod da se doobjasne neka pesnička i intelektualna meditiranja na temu čovekove otuđenosti toliko prisutne u psihološkom spektru dezintegrisanog čovečanstva našeg vremena i vlastitim instrumentima tanane intime progovori o dijalektici pevanja i življenja uprkos svemu, uprkos i svojoj spoznaji da „lijepo je lijepo i prolazi“.

Naš je zadatak samo delimično obavljen: ukazavši na neke aspekte poezije Aca Šopova, pobrinuli smo se da je sagledamo sa jedne još neosvetljene ili bar nedovoljno osvetljene strane, prepuštajući sutrašnjem trenutku drugu polovinu toga posla. Delo ovog pesnika, tako obimno i toliko povezano sa životom i našim vremenom, očekuje da bude integralnije objašnjeno i ocenjeno – ali, ko zna hoće li i tada biti rečeno sve što je bilo potrebno reći o ovoj poeziji u neprekidnom samoobnavljanju i bogaćenju!
______________________
* Tekst je objavljen u sarajevskom casopisu Život, br 6, 1966, str. 96-99, pod punim naslovom: “Kao most između dva brega. Aco Šopov: Predvečerje, Grafički zavod, Titograd, 1966”