This post is also available in: Macedonian Serbian Croatian

Aco Šopov: Pesnik treba da probudi reči*

Reč je o reči, o njenoj uvek objašnjavanoj i uvek neobjašnjenoj moći da nam za trenutak otškrine vrata jednog sveta čudne lepote i reda, a da nas zatim, skoro u isto vreme, ponovo vrati u život koji prividno teče svojim haotičnim tokom. U tom trenutku, kao u grozomornom kovitlanju  koje ima ukus zmijogrozda u usnama i liči na ujed u krvi, sakupljaju se sve stvari i sve isčezavaju.

Pesnik je u pesmi kao u ledenoj pećini, kao u nepreglednoj šumi gde mesto drveća leže ogromne, razbacane i skamenjene reči. On je taj koji treba da ih spasi smrti, da ih probudi iz skamenjenog sna, da oživi šumu, kako bi drveće počelo da hoda.

Često on to uspeva, a možda još češće stoji u njoj, u toj šumi, zbunjen i bespomoćan, uzalud pozivajući da mu priteknu u očaju ranija pesnička iskustva. Uzalud, jer je svaka pesma jedno posebno otkriće, jedno posebno pesničko saznanje koje se ne da ponoviti ako je već jednom dokučeno.

I tako iz pesme u pesmu. Tek što se jedan krug zatvorio, novi treba stvoriti. i uvek jedno isto prokleto pitanje: Kako?

______________
* Tekst je objavljen u časopisu Književne novine, Beograd, 01.03.1969, br. 348, str. 9. Na istoj  strani nalazi se Šopovljeva pesma „Grozomor” u prevodu Sretena Peroviћa, kao i napisi „Otvorena pesma”, Aleksandra Ristovića, „Ka prabiću pesme”, Miodraga Drugovca i „Simbol našeg sveta”, Milanke Ilić, studentkinje stomatoligije.

Originalni mašinopis teksta nalazi se u Fondu Aco Šopov, u Arhivu Makedonske akademije nauke i umetnosti: АШ К3 АЕ92