This post is also available in: Macedonian Serbian Bosnian

Aco Šopov: Jedan profil makedonske literature*

Nije mi namera, a to ne bih ni želeo ni mogao učiniti iz više razloga, da u ovom kratkom informativnom članku, posvećenom razmišljanjima o savremenoj makedonskoj literaturi, izlažem takva shvatanja koja ne bi mogla biti vremenom korigovana, dopunjena ili sasvim izmenjena, a još manje da donosim apodiktičke sudove kakvih ima na pretek u našoj tekućoj literarnoj kritici. Neka poslednja reč ostane budućem nepristrasnom i strogom sudiji čijoj pronicljivosti neće umaći mnoge činjenice kojih mi, savremenici, možda nismo ni svesni.

Obično se razmišljanjima o ovoj našoj literaturi pridružuju atributi mladosti, što nije uvek adekvatno zrelom, oplemenjenom stvaralačkom činu. Ali pošto ovi atributi mogu označavati i vreme nastajanja kao i vreme procvata i ostvarivanja viših umetničkih vrednosti, to nam oni sami sobom ne mogu niša određenije objasniti. Ako se misli na period slobodnog razvitka koji, u najboljem smislu ove reči, traje skoro dve decenije, onda se savremena makedonska literatura zaista može nazvati mladom, bez ikakvih prizvuka uvredljive blakonaklonosti. Pri tom se, istini za volju, ne sme prenebregavati činjenica njenog ranijeg razvoja, tog vidljivog svedočanstva kulture i svesti. Ali pošto je ovde reč o jednoj savremenoj literaturi, čijem potpunom razumevanju možemo prići samo u jednoj istorijskoj perspektivi, mogu ovaj uvod završiti upućivanjem na izvesne istorijske paralele koje će svakako biti višestruko interesantne, pa i poučne.

***

Savremena makedonska poezija vezana je za ime pesnika Koče Racina. U tehničkom pogledu stih ovog pesnika rodio se iz narodnog melosa. Ali pošto je bio pravi pesnik, Kočo Racin je u svoj svet poezije uneo jedan isključivo savremeni senzibilitet i snagom svog talenta uzdigao ga do granica orginalne i autentične pesničke vizije. Njegova nevelika i jedina zbirka pesama, nazvana Beli migri, koja se pre dvadeset i tri godina prvi put pojavila u Zagrebu, nije do današnjeg dana ništa izgubila u svojim osnovnim vrednostima.

Nije nimalo slučajno što sam na prvom mestu stavio pesnika Racina. Od ovog proleterskog pesnika koji je sanjao i dozivao bela jutra i pao u obrisima njihovih svitanja, odvaja nas relativno mala vremenska udaljenost, a ova literatura, koju je on neobično zadužio, doživela je u tom kratkom razdoblju svoju izuzetnu evoluciju. Zar je potrebno napomenuti da je u tom razdoblju nastao prvi makedonski roman i da je obljavljeno više od dvesta orginalnih dela poezije i proze. Ali to su samo spoljni, fizički pokazatelji. Mnogo je značajnija ona unutrašna razvojna linija makedonske umetničke reči, linija sazrevanja izraza i književnog jezika koji je postao oruđem najsmelijih književnih zahvata i poniranja u najtananija ljudska osećanja i misli. Mnogo su značajniji prodori u nove prostore koje je nastanila ova umetnička reč, kao i novo prilaženje umetničkim temama i problemima, koje svaki autor, prema prirodi svog stvaralačkog temperamenta, postavlja i rešava. Tematski registar je veoma širok, a neka, pa i najgrublja klasifikacija u okviru ovog napisa je gotovo nemoguća.

Teme revolucije privlače posebnu pažnju. Njima se obraćaju kako oni pisci koji su bili učesnici u revoluciji, tako a oni iz mlađih generacija, koji dane borbe i okupacije nose u mutnom sećanju ili su ih gledali očima jednog zabranjenog detinjstva.

Interesantna je sama po sebi, a istovremeno i znak umetničke zrelosti, činjenica da su neki književni prvenci jednom delu pisaca poslužili kao povod za stvaranje dela mnogo složenije kompozicije i mnogo većeg formata. U tom pogledu naročito se ističe književnik Slavko Janevski koji svoja bogata iskustva i saznanja koristi na razradu nekih svojih ranijih radova. Tako je nastao njegov novi roman I bol i bes kao nesumljivo umetničko svedočanstvo o ljudima i dogadjajima iz borbe i revolucije.

***

Svojim najvišim dometima savremena makedonska literatura uzdigla se do onih dostignuća koja pretstavljaju opštojugoslovenske književne vrednosti i uklopila se u tokove najvitalnijih književnih zbivanja.

Ali ovaj skicirani profil makedonske literature bio bi nepotpun kada ne bi sadržao i one neotpornosti koje često kao tamna sena padaju preko njenih površina. Jedan od njenih problema mogo bi se izraziti konstatacijom da postoji veliki broj autora a da još uvek nema dovoljno izrazitih individualnosti, posebnih stvaralačkih ličnosti. Pod ovim ne podrazumevam nedostatak izuzetno obdarenih, izuzetno talentovanih pisaca, ne mislim na “velike” i “male”. Mislim da ne postoje dovoljno takvih tekstova čiji bi se autori, u moru reči, mogli otkriti u dodiru s njihovim tekstovima a ne potpisima. A to znači da su povođenje i slepi uticaj još uvek dečje bolesti ove literature, gledane u celini.

________________
* Mašinopis iz arhivske građe Fonda Aco Šopov u Makedonskoj akademiji nauke i umetnosti: АШ К3 АЕ47.  Prema podatcima sadržanim u članku, tekst je napisan 1964 godine.

Drugi intervjui i članci A. Šopova