This post is also available in: Macedonian Croatian Bosnian

Ацо Шопов о превођењу југословенских литература*

Било би најидеалније када би сваки наш читалац, ма где се налазио, у Сежани или у Ђевђелији, у Суботици или на Цетињу могао да прати развитак југословенске литературе на оном језику на коме се она ствара, када за њега не би постојале често несавладјиве тешкоће, нарочито ако је реч о делима написаним на словеначком или македонском књижевном језику.

Ове тешкоће су још веће када су у питању дела написана на језицима националних мањина. Динамика нашег живота, све тешње повезивање појединих наших крајева разним видовима економске и друштвене делатности омогућава и олакшава, без икакве принуде са стране, усвајање појединих књижевних језика, јер то усвајање извире из самих потреба нашег друштвеног кретања и нашáг социјалистичког развитка. Данас је велики број оних читалаца који се служе изворном литературом, те им преводи нису потребни да би били у току књижевних и културних збивања у појединим нашим републикама.

Али још увек остаје отворено питање најшире читалачке публике, а самим тим и питање међурепубличке сарадње свакодневно се намеће у овом или оном облику. Можда у данашњој фази развитка наше литературе, с обзиром на њен велики успон и њене резултате несумњиве вредности, питање медјурепубличке сарадње постаје актуелније и захтева дубље и систематскије прилажење и решавање.

Шта и како преводити? Које критеријуме примењивати у избору књижевних дела? Да ли ти критериуми могу бити једнаки и једнако примењивани за све националне литературе, за македонску, као за српскохрватску, за словеначку као за македонску? Да ли је могућан један општи критеријум? Да ли не постоје неки разглози који га онемогућавају? Ова и слична питања намећу се сама по себи.

Класична дела југословенске литературе не претстављају проблем. Уколико је реч о преводима на македонском књижевном језику, она су углавном преведена, разуме се, са већим или мањем успехом. Али овде не говоримо о квалитету тих превода. Први преводи су се појавили, учињен је први корак. То не искључује потребу за новим, бољим и аутентичним преводима, као што је то случај у свим литературама.

Тешкоће искрсавају када се обратимо савременој југословенској литератури. Шта из ње преводити? И да ли уопште треба преводити? Неки постављају и ово друго питање, сматрајући преводјење из савремене југословенске литературе непотребним, јер, наводно, они који се интересују за њу могу је читати у оригиналу. Медјутим, сви нас разлози упућују на богатији избор и интензивни преводилачки рад из савремене југословенске литературе. Број читалаца који се служе оригиналном литературом је ограничен, а књижевна дела нису само њима намењена.

Осим тога питање развитка сваког књижевног језика и сваке културе у најужој је вези са питањем преводјења, јер је тешко замислити да књижевна остварења једног народа могу постати својина другог народа на било који други начин. То је пут који води јединству и све већем прожимању југословенске литературе. Зашто да се Крележин Аретеј или Андрићева Травничка хроника или Ћосићеви Корени или Божићеви Неисплакани као и многа друга књижевна остварења не појаве на свим језицима наших народа?

Свако књижевно дело које носи несумњиву вредност не сме незаслужено остати у границама оног књижевног језика на чијем је подручју поникло. У складу са квантитативним и квалитативним порастом књижевне продукције потребно је издвојати и преводити она дела која проширују и обогаћују општојугисловенски књижевни фонд.
_________________
* Овај текст Аца Шопова објављен је под насловом „Шта да преводимо“ у београдском листу Политика, 01.05.1960, стр. 2. Оригинални машинопис текста налази се у Фонду Ацо Шопов, у Архиву Македонске академије науке и уметности:  АШ К3 АЕ91.

Други разговори и чланци А. Шопова