This post is also available in: Macedonian Slovenian Croatian Bosnian

Ацо Шопов: Љубав на језеру живота*

„Хтео сам да се борим − и борио сам се. Хтео сам да пишем − и писао сам.”
Ацо Шопов

У једно сунчано јутро, у Охриду, када је ветар наговештавао долазак сакривених киша са планина, у једној кристализацији ваздуха са бистром водом језера, срела сам се са македонским песником Ацом Шоповим, и честитала сам му на високом признању, на награди „Браће Миладинов“ коју је добио за своју последњу књигу Песма црне жене. Седили смо на лепој тераси ресторана „Летница“ и док је Шопов причао о утисцима са службовања у далеком и пријатељском Сенегалу и присећао се њиховог великог песника и вође Леополда Седара Сенгора, који је прошле године био носилац „Златног венца“ на Струшким вечерима поезије, нисам могла а да не успоредим ова два признања: то су признања песницима и народима којима песници припадају. Јер стваралаштво Аце Шопова и пут његове поезије је и пут македонске поезије.

И тада сам упитала песника Шопова сећа ли се када је написао своју прву песму, сећа ли се времена те песме.

Моја прва песма? Замислите предратни Штип. То је градић на Брегалници, паланка иза Исара и Ежовог поља, притиснута између реке и лепих висоравни Сутлака и Каваклије, спржена од сунца и врућих летњих ветрова, заборављена и забачена. Над Југославијом тада су се гомилали тешки и црни облаци фашистичке опасности, а наша земља се љуљала као грана на ветру. У Штипу ситуација све тежа и неподношљивија. Ханови су били пуни мобилисаних резервних официра. Незадовољство је било све уочљивије. Обузет овом атмосфером написао сам своју прву песму на македонском језику „Ханови“.

Нажалост, ова песма, као и многе друге слично инспирисане, пропале су касније у једној провали за време окупације.

И тако разговарајући ми смо залазили у време о којем сам давно желела нешто да сазнам.

Ваша прва песничка књига Песме изашла је 1944. године. Значи пред крај рата. Шта је значила та књига за вас тада и шта значи сада?

Моја прва књига Песме настала је у данима непосредно пред и у време народноослободилачке борбе. Још као рукопис доспела је у руке пријатеља из Београда. Затим одштампану донели су је делегати омладине Србије као поклон учесницима ИИ Конгреса НОМС Македоније, који се одржавао у Скопљу. Ова књига не само да ме је узбудила, и пријатно изненадила, она ми је отворила врата и увела ме у немирни ток поезије којим ћу дуго да путујем, да урастем и да опстојим на њеним путевима. Она и данас за мене има драж љубави за прворођенче, она је симбол братства и јединства наших народа, она ми је вечна опомена: писати поезију је тешко али и племенито и „да, пролазити кроз живот није исто што и проћи кроз пољану“.

У вашим првим песмама осећа се ритам народне поезије, а у извесном смислу и мотивска сличност. Шта за Вас значи народно стваралаштво и у коликој мери оно код једног ствараоца као извор инспирације може да има позитивну функцију?

Народно стваралаштво је непресушни извор из којег сваки песник треба да се напоји њених свежих вода, пре него што се посвети уметничком стваралаштву. Бар ми Македонци и песници са Балкана. На незаменљив и непоновљив начин народ је опевао сву своју тешку и горку судбу, муке страдања, борбе, радосне проблеске и узвишења ка слободи. Стога је мој први учитељ била народна поезија. Али песник не сме постати њен роб, јер прети опасност да ће се изгубити у њеним многобројним лавиринтима. Народно стваралаштво може да има позитивну функцију само ако песник успе од роба да постане господар, да искористи његове основне интенције и да заплови у свет непознатог, неоткривеног, немогућег. Али никако не сме да прекине везу са својим праизвором.

У македонској уметничкој поезији имамо много лепих примера што потврђују ову моју мисао.

У вашим првим песмама видљиво је саживљавање са песмом. То је и један од битних елемената за распознавање ваше поезије у каснијим остварењима. Реч је о улози аутора у смислу: песма то сам ја.

По мом мишљењу песма је та која треба да открије песника, а не његово име на насловној страни књиге. Постоје песници који од једне књиге стихова до друге чине таквих преокрета и скокова да читалац неминовно помишља да су у питању различите песничке природе. Напротив, песник треба да утисне у песму сву своју стваралачку индивидуалност, да је проживи у сваком дамару свог песничког сензибилитета и у потпуности да се поистовети са њом. Уколико више успе да унесе свој песничқи немир, да обележи своју песничку личност, утолико више његово ЈА из песме постаје и ЈА за све.

Разуме се, песник обогаћује своја животна и песничка сазнања, он се мења. Али то мењање је резултат његовог песничког надрастања, његовог сазревања на путу ка песничким висинама. И тада, као црвена врпца, провлачи се кроз све песме његова песничка личност, његова песничка оригиналност и читалац га препознаје у свакој песми, па може са сигурношћу да каже: то је тај и тај песник.

У првој збирци Песме из 1944. год. уврштена на крају књиге је песма „Љубав“. Ова песма као да наговештава будућа корачања песника. Затим долазе збирке Пруга младости и Са нашим рукама, у којој је једна песма о којој желим да ми говорите: „Очи“.

Да говорим о песми „Очи“, или о песми „Љубав“ − то значи да говорим о целом свом песничком развоју до сада, о мојој огромној љубави према жени која је поистовећена и са слободом и са домовином и са жртвовањима и са нашим националним постојањем и бивствовањем. То значи да говорим о тој огромној љубави што и дан-данас пламса у свакој мојој песми и не верујем да ће се икада угасити. Ето, та љубав још се јаче распламсала у мојим књигама Небиднина и Гледач у пепео − све до последње моје књиге. Зар и у Песми црне жене не пламсају очи моје неизмерне љубави, као што су пламсале изнад уморних бораца моје партизанске бригаде и уливале им храброст, непоколебљивост, веру и самоповерење.

Песма „Очи“ није само наговештај мојих каснијих песничких преокупација, она је пророчанство мог песничког живота.

Иначе, идеја о самој песми рођена је у тешким условима партизанског ратовања, а написана је у првим данима ослобођења.

Ова песма је исказ једне велике љубави. За послератне генерације, којима и ја припадам, ова песма је химна љубави, домовини, слободи и жртвовању. Мислим да је то она и данас и за сва времена. Поступак у стварању ове песме је класичан. Да ли сте свесно одабрали овај облик?

Не. Никад за мене поступак није био пресудан. А осим тога био сам млад и песнички неук. Хтео сам да се борим − и борио сам се. Хтео сам да пишем − и писао сам. У томе су ми помогли живот, партизанско ратовање против фашистичког окупатора и жеља за слободом мога народа.

У песмама тог времена осећа се доста јасно зацртана тенденција: оно што се догађа ван песника у исто време догађа се и дубоко у њему. Улази у његову интиму. Колико песник може да суделује у општим ситуацијама свога народа, а у коликој, пак, мери те ситуације могу да утичу на песников развој? Колико је потребна та узајамност?

Све оно што се догађа ван мене, уколико заголица моје песничко интересовање, улази у моју интиму, постаје мој живот, па ма колико те ствари изгледале опште и далеке ‐ ја их доживљавам као своју песничку судбину, као своју коб и опевам их као своју интимну преокупацију. За мене та узајамност није само потребна већ и нужна, неизбежна. Такав је мој песнички императив.

Не постоје ствари које не могу да привуку песника. Колико се више песник идентифицира са њима, толико ће их и јаче изразити. Бар такав је случај са мном.

Шта за вас значи интегритет песника?

То је одраз изразито стваралачке личности, са обележјима његове индивидуалности, његове боје гласа, садржаја његовог духа. Своје богато животно и песничко искуство песник је стекао пролазећи кроз различите развојне фазе и многобројне утицаје. Али током те неопходне песничке надградње, очигледан је и континуитет његове јаке песничке индивидуалности. Песник остаје исти иако се песнички мења, дограђује, расте.

Тако целокупна, интегрална песничка личност зрачи и са не малом друштвеном свешћу, па песник не може да остане само посматрач друштвених кретања, или ван њих.

Да ли су ваше песничке књиге О муци и радости и Улиј се у тишину потребан одраз самосазнавања? Реците нешто о том времену.

Песничке књиге које помињете припадале су оном времену што, чини ми се, није карактеристично само за мој песнички развитак. То је време када је сва наша поезија осећала неодложну потребу да рашчисти са извесним догматским схватањима, туђим, унесеним узорцима и виђењима песничке речи.

Иза громких пуцњева и канонада топова, иза тутњаве трактора и комбајна, обогаћен животним и песничким искуством, ја сам осетио да наилази време тишине, тишине која је кадра да гласно каже оно што је песник носио недоказаним, а што га тим више притишће и жеже.

Тако, време тишине било је и означава време једном мом самосазнавању, али и време у коме су сазревале моје касније преокупације о небиднини. Али и у овом времену, као и раније, те преокупације о небиднини могу да се наслуте.

После ових књига дошле су: Ветар носи лепо време, Небиднина, а затим и Гледач у пепео. Ове су књиге учврстиле ваше песничке ставове и поставиле љубав, са свим њеним компонентама, као тему која ће имати доминантно место у Вашем стваралаштву. Љубав са једним помало горким осећајем пролазности. Да ли сте успели да савладате тај осећај и све дилеме које га прате?

Да, љубав заузима доминантно место у целокупном мом стваралаштву.

Али од збирки Ветар носи лепо време и Небиднина љубав добија и једну другу, рекао бих, небиднинску димензију. Шта је небиднина? Постоје више или мање успешни преводи ове речи, али ниједан није успео да изрази њену суштинску смисао. За мене, ова реч изражава сву судбину нашег народа: његове вековне борбе, стремљења, неостварене идеале, љубави и патње. Небиднина ‐ је небиднина, и чини ми се непреводива. Најприхватљивија су ми зато тумачења мога стваралаштва која дају критичари Георги Старделов и Душко Наневиски. И када кажем да у мојим књигама љубав добија и једну другу, небиднинску димензију, хоћу да то илуструјем следећим стиховима:

Жено незнана, жено мудра
ти која пролазиш сваки пут мирна
крај овог прозора тмине
глуха на лелек
слепа за очај,
од куд та лажна мирноћа,
од куд у теби моја крв
. . . . . . . . . . .
Путовао сам дуго, путовао сам целу вечност од нас до наше небиднине.

или

Твоје године и моје године
два брега
два камена
две небиднине.

Тако и горко осећање и дилеме које носи са собом пролазност љубави прерастају у помирљивост са том пролазношћу, зато што је то процес који је постојао, који траје и који ће трајати.

Да ли сте нашли своју истину?

Песник је стално у потрази за истином. Са сваком написаном песмом чини му се да јој се приближио, да ју је бар напипао, ако је није открио. Али у трен, по завршетку песме, то сазнање као да ишчезава и песник продужава своју авантуру, своје тражење.

Постоје истине са универзалнијим значењем и песник копа, истражује, уноси сав свој стваралачки занос, тако да те истине утискују основни печат његовом стваралаштву.

Да ли је једна од могућих истина и Ваша најновија књига Песма црне жене? Како сте дошли до те истине, до те књиге?

Песма црне жене је једна таква истина. Моје основне песничке преокупације, карактеристичне за моју најновију фазу, присутне су и у овој књизи, продубљене искуствима са црног континента и проширене његовим неслућеним хоризонтима. Блискост овог и нашег народа је очигледна. Желећи да упознам и откријем свет, ја сам присније упознао и открио своју домовину. И обрнуто, откривајући своју домовину, у суштини упознао сам и открио свет.

На црном континенту био сам скоро пет година, Тамо ме је одвела моја песничка страст, мој немир и жеђ за откривањем, за сазнавањем.

Посебну захвалност за ова сазнања дугујем песнику Л. С. Сенгору, чије песничке имагинације и достигнућа тек сада откривамо и одушевљавамо се његовим аутентичним и оригиналним песничким опусом.

Могло би се рећи да свака Ваша нова књига носи и нека нова сазнања, драгоцена за Вас, а свакако и за македонску поезију. Ви сте аутор који у свом стваралаштву тежи ка приближавању: догађаја, људи, земаља, сећања, љубави. Стога Ви преводите Шекспирове сонете и Хамлета, затим Ростановог Сирана де Бержерака, Корнејевог Сида. Превели сте и стихове Мирослава Крлеже. Ово су били и први преводи на македонском и прве провере језика. Колико је све ово, поред значаја за македонску културу, било значајно за вас? Ви као да сте хтели да проверавате, да истражујете?

Песнички препев за мене је један суштински вид песничког живљења. Само песник може истински да препева, јер успева да швати време и духовне координате у којима је деловао аутор. Само песник може приближно да се идентификује са темпераментом песника којег преводи и да започне мислити, резонирати, певати и реаговати као и сам аутор. На тај начин он врши не само проверу својих могућности, већ и могућности свог времена и језика кроз које се преточио туђи песнички медијум.

Препев је истраживање и авантура као и аутентично песничко стваралаштво. А резултат тог истраживања и те авантуре је драгоцен не само за песника, већ и за литературу којој припада.

Ви припадате македонској литератури од првих послератних дана. Били сте у редакцији првог послератног литерарног часописа Нови дан. Како су друговали песник и уредник, стваралац и обелоданитељ нове македонске литературе, која се налазила на једним од својих могућих почетака?

Оснивање часописа Нови дан подудара се са рађањем наше послератне литературе и критике. У том времену Нови дан требало је да буде литерарна трибина за све младе таленте. И сам песник-почетник био сам уредник Новог дана у веома тешкој и деликатној ситуацији. Потребно је било да се сакупе и негују све стваралачке снаге наше литературе, али потребно је било не занемарити и властити песнички развитак и раст. То двојиство: учитељ-редактор ученик-песник условило је и многе тешкоће.

Недовољно литерарно знање надокнађивали смо ентузијазмом и жаром да се створи нова македонска литература, да се открију и да се не занемаре пронађени таленти.

Нови дан је огледало најраније младости наше литературе, он је извршио своју функцију, био зачетак све бројнијих литерарних часописа и дао свој удео расту наше литерарне свести и сазнања.

Вратила бих се на вашу књигу Песма црне жене. У песми “Догађај на језерском брегу” Ви певате о једном “крилатом коњу са звезданом светлошћу у очима”, који долази изнемогао до “језера живота”, да би сакупио нове снаге за нова путовања. Које ће бити ваше будуће “језеро живота” на које ћете стати?

Песник, ако жели да остане песник, као Антеј мора се навраћати на “језеро живота”, да се надахне свежином да сакупи нове снаге за своје будуће песничке летове. Он не сме да се отцепи заувек од свог родног тла ако жели песнички да упозна и открије свет.

Моје будуће “језеро живота”, верујем, биће Штип, град мога детињства, мојих првих сазнања и контаката са светом уопште. Штип је, иначе, град познат по богатој и драматичној историји. Али изнад свега, то је град мога прогледавања. Довиђења на том Језеру!

Македонска песникиња Гордана Михајлова-Бошњакоска, Скопље, 1976.

____________________________
* Ацо Шопов: „Љубав на језеру живота“, за сарајевски лист Одјек, Сарајево, бр. 21, 1.-15. новембар 1976, стр. 7-8. Разговор са песником водила Гордана Михаилова-Бошњакоска. Оригинални машинопис на македонском налази се у Фонду Ацо Шопов у Архиву Македонске академије наука и уметности: АШ К3 АЕ76