This post is also available in: Macedonian Croatian Bosnian

Ацо Шопов: Песник треба да пробуди речи*

Реч је о речи, о њеној увек објашњаваној и увек необјашњеној моћи да нам за тренутак отшкрине врата једног света чудне лепоте и реда, а да нас затим, скоро у исто време, поново врати у живот који привидно тече својим хаотичним током. У том тренутку, као у грозоморном ковитлању  које има укус змијогрозда у уснама и личи на ујед у крви, сакупљају се све ствари и све исчезавају.

Песник је у песми као у леденој пећини, као у непрегледној шуми где место дрвећа леже огромне, разбацане и скамењене речи. Он је тај који треба да их спаси смрти, да их пробуди из скамењеног сна, да оживи шуму, како би дрвеће почело да хода.

Често он то успева, а можда још чешће стоји у њој, у тој шуми, збуњен и беспомоћан, узалуд позивајући да му притекну у очају ранија песничка искуства. Узалуд, јер је свака песма једно посебно откриће, једно посебно песничко сазнање које се не дà поновити ако је већ једном докучено.

И тако из песме у песму. Тек што се један круг затворио, нови треба oтворити. И увек једно исто проклето питање: како?
______________
* „
Песник треба да пробуди речи“, Књижевне новине, Београд, 01.03.1969, бр. 348, стр. 9. На истој  страни налази се Шоповљева песма „Грозомор” у преводу Сретена Перовића, као и написи „Отворена песма”, Александра Ристовића, „Ка прабићу песме”, Миодрага Друговца и „Симбол нашег света”, Миланке Илић, студенткиње стоматолигије.

Оригинални машинопис текста налази се у Фонду Ацо Шопов, у Архиву Македонске академије науке и уметности: АШ К3 АЕ92