This post is also available in: Macedonian
Ацо Шопов: Песник је трагач за нечим чега нема*
„Увек сам остајао веран старој мудрости да је смисао постојања у стварању и продужењу, а не у самозадовољству и рушилачком нагону“ − Ацо Шопов
Књижевник Ацо Шопов, члан Македонске академије наука и уметност, требало би овог лета да буде троструко задовољан. Тек што му је скопска „Мисла“ издала Сабрана дела у пет подебљих песничких томова, објавио је нову збирку, Песма црне жене − насталу на жарком поднебљу Африке док је као наш амбасадор боравио у Сенегалу. Овај истакнути стваралац македонске и југословенске песничке мисли, добитник Авнојеве народа и својевремено најмлађи академик у земљи, управо ће прославити још један јубилеј − три и по деценије плодног књижевног стваралаштва.
Дар учесницима Конгреса
− Песме сам писао као и многи други још у ђачким клупама, − каже Ацо Шопов, чија је збирка Песни била прва македонска књига поезија објављена у ослобођеној земљи. Одмах по ослобођењу објављена ми је прва збирка, мало на чудан начин. Готово нисам ни знао за то! Делегати Србије на Конгресу антифашистичке омладине Македоније донели су ми драгоцен поклон. Моје песме оштампане су биле у Београду на македонском језику као дар учесницима Конгреса. Тако се родила моја прва књига у којој су биле и песме „Очи“** и „Љубав“ до којих и данас веома држим.
За разлику од других, Ви сте дакле, у поезију одмах ушли на велика врата?
− У поезију сам ушао као што улази већина песника, с једном разликом ипак. Било је то преломно, судбоносно, револуционарно доба наше историје, време које је означило прекратницу и у мом младалачком животу.
Три и по деценије Вас дели од Ваше прве „песничке заклетве“, збирке коју сте 1941. као партизански борац изгубили. Како данас гледате на ту песничку дистанцу?
− Пролазио сам кроз многе фазе трагања, животног и песничког искуства. Увек сам, међутим, остајао веран оној старој мудрости да је смисао постојања у стварању и продужењу, а не у самозадовољству и рушилачком нагону. Песник је трагач за нечим чега нема и ја сам тај смисао песничког опредељења откривао у својим унутрашњим битима, у естетским доживљајима.
Нема песника без ангажованости
Ви сте и друштвено ангажована личност. Смета ли то помало и оној другој особи, песнику Шопову?
− Нема песника без свакодневне ангажованости, па макар се та ангажованост називала и − рад у трећој смени! Што се тиче писања − убеђен сам да је сваки књижевник ангажован. Чак и они песници који делују и речима говоре да нису ангажовани! Ето, у време рата и великих историјских промена мене су преокупирале теме из тог доба. Данас ме привлаче друге теме, збивања из савременог живота.
Збирка Песма црне жене плод је вашег дипломатског службовања по Африци. Које сте то песничке утиске понели из тих далеких предела?
− Очарала ме ширина и светлост поднебља црне Африке. Опчиниле су ме приче тих људи на чијем простору су легенде и традиције испреплетене са митом сутрашњице. А ја када сам стигао тамо имао сам потпуно погрешне представе о том поднебљу, иако сам се припремао да тај мој сусрет са Африком буде што безбеднији. За то своје „откриће“ црног континента највише дугујем богатој поезији Леополда Сенгора. Он ми је више казао о Африци него ли томови књига које сам прочитао. Он је од веровања, легенди, прича, успео да направи поезију која је прави песнички универзум.
Једну вашу песму „У Штипу и у Жоалу“ посветили сте местима вашег и Сенгоровог рођења…
− Да, покушао сам да песнички и љубављу збратимим и спојим та два мала града, километрима иначе толико много међусобно одвојена. Уствари, Сенгор је цео свој песнички свет сагледао кроз своје родно место. То је сјајан пример шта поезија треба да значи, колико може да каже човеку.
Преводити значи стварати
Ви преводите на македонски поезију са више страних језика. Између осталог, превели сте Шекспировог Хамлета, француске песнике. Да ли то превођење оптерећује или обогатује ваше стваралаштво?
− Веома волим да преводим страну поезију. Преводити значи − стварати! У сваком песнику живи више песника који по природи и темпераменту нису једнаки са њим, али који га неодољиво нагоне да проговори њиховим гласом.
Једном сте рекли: „Човек увек поставља једно исто, проклето питање − како“, а другом приликом цитирали сте мисао једног књижевника: „Можда је негде натраг полазиште напред“. Не крије ли се ту кључ ваше поезије, њена дефиниција?
− Одговорио бих поново цитатима. Један југословенски песник узвикнуо је једном: „Поезија је чуђење живота“ [А. Б. Шимић]. Други је пре њега, далеко иза наших граница, свечано написао, поносан на своју усамљеност: „Песник је принц из облака“ [Бодлер] . Ово су два различита мишлења, али оба говоре истину о поезији. Што се мене тиче, мислим да величина поезије лежи у њеној снази да непрекидно очовечава живот, тачније да је поезија стварност и машта, мит јаве о недавној и далекој прошлости, блиској и још даљој будућоности…
____________
* Разговор водио Душан Станковић (1940-2008). Објављен је у листу Борба, 1976. Датум не фигурише на страни сачуваној у породичној архиви породице Шопов.
** Погрешан податак. Песма „Очи”, инспирисана ратом, написана је након Другог светског рата и објављена је касније, у збирци Со наши раце, 1950.