This post is also available in: Macedonian Croatian Bosnian

Ацо Шопов: тишине и медитације *

Војислав Илић

Што је у простору и развоју послератне македонске књижевности поезија испредњачила, разлози су одредљиви. У неједнаким а интензивним облицима експресије − „регрути за бој бритки“, како је певао Славко Јаневски, „стегнуте пушке над младом домовином“, како је певао Цане Андреевски, стихови прве генерације стваралаца овог жанра хитро и корисно су реаговали на конкретну историјско-животну датост. Они су стварали хомоген уметнички формат. − Брз је био и пут белетристичке прозе, и она ће ту доминацију у једном, каснијем тренутку, чак, преузети, али поезија − подвојена у неколико уметничких нивоа у раним својим поратним часовима − брзо је еволуирала по природи своје констелације, уз пуна диференцирања садржајно-стилских квалитета. Иако не у истој мери, иако не на подједнак начин, тај развој су почеле означавати три генерације песника, мада временске мeђе њихових дела су се подударале, а стваралачка њихова поља све више поклапала.

Ацо Шопов динамичку линију македонског песништва представља већ својим делом и у свом делу. Али, са особитим припадништвом првом кругу градитеља поратног стиха, он прелази из једне фазе у другу не обухватајући, не делећи све домете и ознаке поезије свога времена. Он је створио свој свет и стил своје личности на свој начин, уз своје опредељење. Прошавши кроз властите доживљаје, афинитете и моћи, зауставио се на простору где га је прави таленат и звао. Шоповљева лирика, једном почетак у једној литератури, улази у њену општу историју, а богатим плодом властитог сазревања, с чарима поузданог властитог сјаја. Истина, опредељења нису у свему одмах одлучна. Која? У чему?

Збирком Песни, коју је 1944. издала Антифашистичка омладина Србије као поклон „братској македонској омладини за њен други конгрес“, Шопов дебитира поезијом на свежу и крупну тему нашег рата фрагментарно и егзалтирано. Ткања интензивне приче са чврстом потком и шаром података сажимају доживљени бојни амбијент, тврди македонски пејсаж, онај лично потврђивани и зато у пасажима узбуђеном емоцијом казан и предат. Уз сваки стих стоји усправљен сведок рата и војник револуције са свеже изнетим импресијама, и болом, и поносом и поруком. Раскрвављена фреска бојишта Куманова. Кратова, Пробиштипа, Козјака, судара са уобручавањима и пробојима, са ликовима Карпоша и Донета, има густе потезе који сугеришу да је текст Песама већ у основним поетским императивима имао да понесе обилат податак и бодру евокацију. Таква дистанца у доживљају оставља особит траг у стилу. Уводна песма „Борба”, стога, пре него што избарјачи врелу жељу да се буде под устаничким стегом и умре на попришту да би живела слобода − садржи и врло драстичан детаљ слике: „Ја сакам да видам, / крв, кокали, глави, раскинати црева“. Поетска лексика је и даље из области емоционираног стила и са извесном романтичарском пренаглашеношћу: зулум, душмани, крв, дим, ужас, гнев, ураган, грмеж, куршум, бомби, машингевери, огин… Резултати које представљају Шоповљеве Песме су са младом уметничком маштом и речју, младим искуством и животом њиховог ствараоца и литературе којој он тог тренутка припада. Они су данас документ једне личне развојне фазе и једног књижевно-историјског стадијума, чак и квалификатив једног жанра, карактеристични за летопис непосредно ратне и непосредно поратне наше лирике: у почетништву које је увек пут и мука и не може да не исхаба у утотреби и епитет и поређење, и реч и реторску вињету.

Мала збирка, циклус од седам лирских казивања, није издашан и погодан материјал да се оцењује довољна или недовољна изворност мотивског поља. Регистар и третман са малим су разликама и у Шоповљевој књижици стихова Со наши раце (1950). И текст На Грамос (1950), обухватајући странице савремене историје грчког партизанског покрета, ишао је у поуздану документацију, без оштријег разуђивања плана грађе и структуре стила. Свакако − у обрадама, у појединостима слика и евокацијама Шопов има и покоји свој акценат и успех. Већ ту, пак, у фази и чину Песама, а у накнаду за слабости и недовољности, он је и „војник лирске искрености“. Факат верних гласова и казивања, већ, од значаја је кад се подвлачи еволутивна линија ауторовог општег књижевног формирања.

Стихови за маката и радоста, четврта самостална збирка А. Шопова, из 1952, те елементе посебно наглашава. Она има осетно померенији тематски простор. Рат, свежа реминисценција, конкретан, тек помакнут, знаменит историјски предео, налази у стиховима друкчију, ако не и пастуознију, фактуру, у једном смислу је са рафинованијим бојама сугестивног преношења. Али, извесно, херојски куплет и револуционарни патос нису ту у основном постављању Шопова. Контемплативна настројеност, преокупираност психолошком суштином − води у нов жанр, у интимну лирику. Неискоришћени облик и волумен у поетском рукопису једног аутора или читавој једној литератури, када не представљају упрошћавање у унутрашњој процедури грађења стиха и када имају право на свој тренутак, јављају се као корисна могућност да ствараоца упосле у новим деоницама животног простора, на такође еминентним пројектима људске хуманости. Субјективни свет, и у искључивим обрисима, свет човековог емоционалног врења и значења, сам собом сложен и условљен, тражи увек одговорног, рецептивног истраживача и увек стоји као посебан задатак уметности за њену интегралну слику живота. Прелаз из садржаја у садржај, из стила у стил, из претежног гледања у објект у претежно постављање за индивидуални аспект, и код Шопова се осећа као израз потребе да се књижевним текстом увек даље и увек потпуније излажу такође аутентична расположења и такође искрене инспирације, а усто и референце које чињенице стварности и околности времена изазивају и представљају. Тако збирка Стихови бола и радости има значај успостављања и дограђивања одређеног књижевног жанра.

У релацијама те постојеће књижевне врсте, али и те недорађене области лирике. Шоповљева збирка Стихови бола и радости јесте посебна појава и међа, заокрет и реформа и јесте афирмативна ознака друге фазе поетског стварања и опредељења. „Овој заокрет ка интими − писао је добро А. Спасов − довео је македонску поезију ближе истинским регионима лирике, а истовремено ју је обогатио комплекснијим и модернијим облицима“.

Ацо Шопов књигом Стихови бола и радости те оквире и ознаке потврдио је као јаким, сигурним записом. Сви циклуси − „Разговор со синот“, „Спомени“, „Стихови за љубовта“, „Земјата и туѓинци“ − нису кругови подударних поетских, мислених и емоционалних, структура нити представљају лирику подједнако чврсте, унутрашње кохеренције. Обједињује их пре свега приврженост малим људским боловима и малим радосним тренуцима. Обједињује их усто рат доброте и благости који претпоставља и спремност, пред буром, за живот у Нежној Зори, а те опште оквире одређује већ сама уводна песма:

Некој пее на сет глас,
некој кротко, тихо пее −

и кога е бурен час
и тих ветер кога вее.
Јас би сакал отклик див

на бурите да им станам,
и да бидам нежен здив
на нежната зора рана.

Али у постављању психолошких димензија не остаје се на означеном и нормалном фонду. Преовладава у расположењима и ужљеби се у поетску материју мотив клонулости, последица разочарања. Текст дозрева у мисленом плоду цриним словима се, заиста, запише:

Нема љубов, нема среќа луда,
сѐ е тоа само сон и стремеж…

Ту и јесте један одреднички квалификатив ове лирике, ту је почела једна историја и један случај у вези са њом. Које то границе носи песник у интимној речи? Оцена Д. Бошкова (Млада литература, II, 4, 1952) разоткрива у основним слојевима Стихова о болу и радости филозофију песимизма, истакнут став о патњи као једином реалитету. Илустративна платна би била „Есен“ и „Крстопат“. Потом и нека друга. „Не устајем против туге. Туга постоји у животу и она није декаденција. Устајем против песимизма Стихова бола и радости…, против стихова који нису успели да дадну ни једну праведну слику живота“…

Платно „Есен” меланхоличан је, разбољен градски пејзаж са патинираном тамнином у боји, стиховима у жалости, са катафалком и погребном поворком, па са скретањем описа у песников субјективни свет:

Зошта така мене ми се чини
мојта пролет во кола да лежи?

Сасвим је једноставнија и стегнутија ова слика, али од оне врсте од које је „Позна јесен“ Војислава Илића. Детаљи, пак, асоцирају и нешто из песимистичких расположења у стиховима Смирненског. У дозвољеном форсирању поређења може се додати: тема је у песми А. Шопова у конвенционалној, скоро анахроничној романтичарској емоционалној и изражајној фактури. Но штимунгом и стилом доста старинска кантилена „Есен“ није стиховала суморан екстеријер као искључиво аутономну датост. Пејзаж се братими са човеком. Прегнантан поетски глас и може се ту створити само ако је та веза установљена:

Плаче ноќта, қапат стреи стари,
болно гледат прозорите матни.
Мртва есен в мојта душа цари.
Јас сум само стар и морен патник,

а природан је ако је доживљај адекватан, − у песми „На крстопат“, а она је довођена у везу са Јесењиновим „Повратком у родни крај“, бели зимски пејзаж не заклања црне, густе драперије доживљаја („сѐ е пусто, завеано сѐ е, / и патека чинам нигде нема“). То је очигледно. „Прогоњени песник из живота губи пут ка свом дому. Замислете трагедију! Шта је требало да преживи човек да би изгубио пут ка родној кући? Први је то учинио Јесењин, а други Шопов“ − место је из коментара Бошкова. А раскршће − је и тражење, и размишљање, и искушење и оријентација на обавезном човековом путу. Нежна лирска жица Шопова, пак, направила је на „крстопуту“ и од „крстопута“ симбол. Дирљива евокација дединог дома, и у сугестивности присуства и речи деда Наска, развила се у слику прилично живог колорита и израза. Невесела а људски топла лирска прича која немо позива за саосећање бола и сагоревања дискретно је ожарила текст изнутра мисаоношћу, и то су нови квалитети ове поезије. Без кризе поверења у садржај, она не форсира речник, али је говору обезбедила веће разлике и за обраду површина.

Питање је: да ли збирка Стихови бола и радости носи песимизам као филозофски и артистички аспект, као поетско-животни став. Извесно, прва критика ове лирске историје − која је имала у намерама осмишљавање света човека у његовим целовитостима, а својом сетном мелодијом означавала очигледно скретање од важеће нормале поетског говора тренутка − подвела је Шоповљеве Стихове бола и радости под ригорозну педагошко-моралну анализу и контролу, и промашај је учинила у једном: у уопштавању суда. Песимизам? Да ли црн, дијагностички, или − условљен, слободомислилачки? Рационални скептицизам? Да ли уопште песимизам? Шоповљев рукопис опире се тим институацијама сам собом, несведен на иреални дневник и аутобиографију. Уметничке вокације у тузи запамћеног детињства, густо одаткане нити породичне трагике, разуђен мотив растанка са сином, сенка болне светлости љубавног састанка, повест о умирању радости у љубави и борењу, немир када године јурну у живот и мислено га повуку и озвуче, уморна, сутонска лепота чежње, свечoвeчни и истинољубиви тренуци остварени су на тањим лирским жицама пуним регистром. Дубоки трагови и ожиљци: „и песнава денес што се роди / носи белег од вихор и метеж“ („Во пресрет на животот“). Има у овом песништву и изворности, буне духа, мотивација и атмосфере, спојница за сањиве жуборе текућих дана. Из многих песама пуцају довољно јаке пушкице и довољним разлогом оружја против сумње у такве и толике отуђености ових лирских текстова:

Ако сведнам понекогаш глава,
понекогаш ако паднам в чмај
и во мртви зеници се јават
мртва тага и злослутен сјај, −

о, не мисли осамена да си!
Радост имам исто ко и ти!

И не иди! Не тажи ме милно,
сам ќе мине овој облак лош −
и очите ќе ми светнат силно −
окапени во смеа и дожд!
(„Ако сведнам понекогаш глава“).

Мотив отпора злу и болу, нeдeкaденска нота огласи се чисто и уверљиво: „Па така сум тажен и пркосен див“ („Поетот и љубовта“). Дитирампском пређом се извезе исповест:

Слушајќи ја утрешната зора
на животот во пресрет му итам.
(„Во пресрет на животот“).

Ови разлози су такође и благовремено схваћени. „Нема ничег херојског у тим песмама, но нема и ничег очајничког, бар као позиција према стварности или поглед на свет… И као што волимо поезију која је у вези са херојским у животу, волећемо и ту поезију која је живот у животу многих“ (Митрев).

Драгоцен текст интимне поезије А. Шопова који представља књига Стихови бола и радости у пуном, организованом облику и волумену за македонску књижевност дао је, тако, повода за преиспитивање оног што је критеријум и догма у критици, за рашчишћавање битних теоретско-књижевних феномена и питања. Поетски рукпоис Шопова при томе био је обештећен. У њему, заиста, светла и тамна поља расположења су у благом и непрестаном разграничавању, што се у нијансама означава и променом стилско-језичних средстава. О имагинарном песнику је уочавање: „И секогаш така: час страдал, час љубел, / бил тажен и весел, бил бурен и тих“ („Поетот и љубовта“), а изрично о себи:

И вечно сум таков: час голем, час мал,
со срце што пламне, па згасне.
Час жалост никне врз мојата жал,
час жалта врз среќата расне.
(„Песната“)

Обештеһен, а ту су песме дубоко људског, болног, драмског гласа и истовремено врхунска достигнућа Шопова „Не љуби ме“, „Во родната куќа“, „Трепет“, и друге, оне за антологије. Њима треба дати широког места у приказу. Како, непоновљивим, нешоповским речима? Треба их читањем имати. Принуде су, дакле, за уопштени опис и оцену. Нова, модерна, своја варијанта сугестивности ђулићкоувелачке интиме, са ослонцем на савремену породичну драму, овај круг песама осваја аутентични свет сензибилитета, посао је златара бола. Снагом драмског доживљаја, прегнантношћу чисте форме открива се свеж ожиљак и дубок немир. Срцем изговорена реч ту се каје и бори, скамењује и дозива, брине и мучи:

Не љуби ме, не љуби ме веќе,
во срцето гори само жал
за нашата изгубена среќа…
а за него, за синот наш мал,

Чуј, за синот имам такви сказни
и со таков ќе ги пеам глас
што некогаш ќе сетиме празник
можеби и ти, и тој и јас!

Златан свет племенитог бола, неминован а не тражен. уобличен до уверљивог уметничког рељефа, са шаром н чедно, и живи токови светлости и радости пред жуборима живота (који увек обрадују на страницама ове лирске историје) јесу незневерене присутности. Од стандардних речи створен је ту свој карактеристичан речник. Особен у штимунгу и особен у атмосфери, Шопов није ни у овој књизи у целини потражно и применно модернију форму, али је лакоћу и окретност стиха увек чувао. Обележја свог силног лирског темперамента давао је и песмама епског оквира, бар песмама са нарацијом, али цртеж му није увек потпун и јасан. Нарочито не један. Тако се десило и да развијенија песма у три целине, „Сефедин“ − чији је сиже упоређен са сижеом „Апамаса“ од Багрицког − остане мутна. И поред одређеног миљеа и времена, мотиви и дело Сефединово немотивисани су, непознати. „Првата средба со борецот“ је садржина у неодговораjућој поетској фрази и ритмом разглобљена. Закаснели романтичарски сиже креће по овој поезији више пута заједно са романтичарским стилом. Поетски језик, у неким, бољим посмама − ношен, дакле, добрим постројем унутрашњих ствари − са неком је чудно лепом патином, те, иако делом архаичан, стоји сасвим верно уз њих. У слици „Копнежот за девојката“ њим је просто и много интензивних боја, или њим су оне задовољене. Текстови узети у целини, међутим, конвенционалне стилистичке структуре и лексичкe старинске вредности не подносе без последица за снагу експресије.

И врлине и слабости Стихова бола и радости нашле су места у књизи стихова Слеј се со тишината (1955), али су се поновиле у нешто друкчијем обличју и безмало измењено обиму. Збирка Слиј се са тишином такође је садржајно и стилски хетерогена. Уз појачавање дозе поетизирања иде и даље упорна конвенционална структура. Није, потом, одстрањена сасвим кохезија према лектири, некад чак и инспирација у вези са њом. Очас се осети у појединим целинама неуверљивост доживљаја, запази напрегнута жица без довољног звука. Али ова књига лирике садржи круг песама или пасажа који чувају већ достигнути висок домашај, а потом означавају, сигурно потврђују, узлазност у поетском креирању њиховог аутора.

У поуздано освојеном поетском простору поетски глас се изговара, па у испредању тањи и троши до пуног исцрпљивања искрености, иако не распнички. У Шоповљевом завичају интиме населили су се мирнији гласови. Бар у слојевима примарне емотивне основе врши се згушњавање и пригушивање речи до шапата. Мали рат мисли и емоција, међутим, није завршен ни до краја ове књиге; пробија на многим местима ексклaмaтив личног порива. То је неминовност и нека контрастирања су ефектна.

Разбоји лирских ткаља, ипак, лупају све манье чуjно и са већим паузама. Слиј се са тишином не изневерава претходни круг песама у битним особинама. Тихи разговори са унутрашњим бићем, у часовима осаме, братимљење са успоменама и сном, исцеде врло субјективну исповест. Тишина је ту и последица умирења, психолошког консолидовања, а у поетском речнику − увек знак моћи. Ширина сликања у стиховима Шопова не замењује спонтан пренос доживљавања. Тако има мање речи, речи колико треба и за опис, и за говор у исповедаоници, и за мисаони вез и конклузију. Шопов гура емотивни ток и акценат, колико год може, у стегнуту реч − да се ту осете као суштина и напон, не у самој вербалној интерпретацији. Писао је: све неизречено, све што притиште и пече треба „закопати дубоко у тишину − она ће га сама изрећи“. Јер мир, контемплација открива управо навалу сазнања, укрштавање утисака, потисак пробуђених емоција. Прототип као да је у старим стиховима Рајко Жинзифова „Ви влехте в мене тишина, / Исто как ви / ја бех невиден, без злоба“.

Стишаност емоције у једном кругу песама збирке Слиј се са тишином води финим опсервацијама, нарочито када се поставља, разрађује пејзаж. Бисерним кончићима нежности измрежаним пред великом сензацијом боја прављене су песме дубљег трептаја „На езеро“, „Лов на езеро“, потом „Кога ти е најтешко“, „Залажување“, „Ах, таа убавина“. Опис предела, у који се утискује чист утисак и властито осмишљавање предмета, пажљиво је брушење чврстине и сјаја детаља слике:

Само во висината,
во сончевината
две бели птици се капат.

Им бијат дамарите,
играат над шеварите
сè дури не потемне запад…

Акварел са белином и углачалошћу мермера, из области танане поезије и музичке традације!

Шоповљев поетски глас ту, међутим, не губи квалитете своје елементарности; неке ту накнадно стиче и даље развија, и углавном када се установљава све многостранија комуникативност интимитета са одредницама средина. Пунoћa говора, не без идејних синтеза, има објашњења:

Го барам својот глас
во молкот див на морето,
она се скаменува.
Во жолтата пустина на есента го барам,
она зазеленува.

Оцртавајући оштре контрасте у импресији, доживљају који сугестивно носи (јер је иза тишине вучји заклоњена бура, и иза илузије мука − вихор), ова поезија до краја је пpотумачила своје површинске и унутрашње моћи. Шопов иде, очигледно, савременијем конципирању животне материје, интроспективном и продорном стиху, новој форми и експресији за сложеније емоције које је обогаћено искуство усвојило. У књизи Слиј се са тишином искоришћен је и модерни стил, способан да означи праву ефектност метафоричности, да валоризује изворну асоцијацију предмета мишљења:

Мојот збор е тврда вилица на времето
што ‘рти по нивјето со заби на семето
(„Го барам својот глас“).

Ово су места и примери који ту еволуцију, тај раст у песништву Аце Шопова потврђују и утврђују сасвим разговетно и одмах, потом подсете да се и новој метафори посвећује само свој унутрашње изазван и осложен покрет.

Песнички jезик и у другим облицима организовања постаје у стиховима овог писца свеж, више − мелодичан и гибак. Преводом и препевима Шопова појавили су се на македонском језику у посебним киьигама Змајева лирика (Песни 1954), Жупанчићева поезија, Ростанова херојска комедија Сирано де Бержерак (1957), Шекспиров Хамлет принцот дански (1960), Корнејев Сид (1958), Басни од Крилова (1956) и то су подухвати који иду до пуног креативног акта. Он је осетно присно и стил Николе Вапцарова, предајући нека његова остварења у заједничкој збирци превода Песни (1958). Текстови различитог жанра, тематике, стилова и архаичности, различите лексичке обухватности, специфичне фактуре, версификације и реченичке мелодије − њиховог тумача и преносиоца ангажовали су до велике мере да изрази и своје моћи и моћи младог књижевног језика. Шопов, коме је било предодређено да у првом часу чује и у свом гласу осети „реч рађања и лелека“, књижевни језик једне литературе која се изнова градила, доприносно је предано његовом култивисању и богаћењу и у семантичком простору, а потом је тај језик и за своју литературу интензивно и суверено искористио.

Шопов − припадајући генерацији која је извештавала: „за једну планину више / да подигнемо домовину / дођосмо − у свом делу, извесно, означава и путеве општег развитка македонске поезије и, у једној сразмери, њен ранг у општим југословенским књижевним релацијама.

***

Новијим збиркама стихова, на пример збиркама Ветрот носи убаво време (1957) и Небиднина (1963), није богзна колико проширен тематски свет − напор је ишао ка разгранавању и диференцирању поетског симбола и гласа. Шопов и ту не иде ван основа свога стила − он тај свој стил даље кондензује. То што очигледно постиже јесте: појачавање интроспекције и усредсређивање емотивног напона уз избор пластичније метафоре. Тако имала „тема“ интиме у краткој фактури песме оспособљава се да изнесе пуну лирску идеју

Свој глас песник тражи и у муку, али дивљем муку мора, које се при томе скамењује. Потражи га и „у жутој пустињи јесени“ − али она справо тад озелени („Го барам својот глас“). Тако ова поезија почиње да се стеже у семантичке рељефе и контрасте. Цезилирања има и кад се дочара обала детињства и кад у општем ноћном муку опомене улицa зaплашена и обманута гласом даљине. Песма „Нотр Дам“ посебно потврђује како се и пред крупнијим „пејзажом“, пред димензионалном предметношћу, остане са малом скицом, ако је реч о описивању. Чак сама та скица оставља утисак празне линије. Минијатура „Нотр Дам“, је, пак, изазовна, оним што је сакрила, што нам није рекла. Иза обриса предмета је утисак и мисао. Поетска слика, избором детаља, дала је и лакоћу једној тешкој грађевини као споменику и предмету евокације, па суптилно изнела доживљај.

Испитујући и обогаћујући властиту традицију и стално верификујући смисао сопственог „бити или не бити“, прозодија у збиркама Ветерот носи убаво време и Небиднина уместо да задовољи одговором − сама поставља питања. И даље, пак, остаје чиста у стилу, искрена у гласу, неуткана метафориком која није директније извучена из емпирије ствари и виђења. Свака арабеска неба, неба духа, везана је са призором и знаком тла:

Земјо, ти веќе не си земја,
ти си грутка надеж,
црна од мака, од соништа зелени,
ти си око фрлено во вселената.

Одређујући естетски, етички и родољубиви квалификатив овог саопштења, критика је (М. Друтовац) са смислом и оценом издвојила стих о земљи − „ти си око бачено у васиону“.

У једној песми се говори одве обале и две коби (песниково биће − судбина човечанства) повезане мостом. Стих друге песме каже „Нема крај и нема изодување“ („Песната и годините“), а то се тиче и живота и поезије. Тако се пред савршенством Лепоте уопште чак осети порез сопствене стваралачке моћи, што није кризна ситуација, већ доказ колико се у овој сазрелој прозодији патило уз дилему − да ли се износи естетски максимум. Ту где аутор говори о песми „за овај пораз мој величествен“, почиње победа његовог стиха забринуто заустављеног пред вредношћу човечности и егзистентношћу уметности.

Прва целина циклуса „Молитви на моето тело“ залаже се за рађање аутентичног гласа, објашњава трагање за „обичном, а још непронађеном речју“, која ће пре свега бити реч о љубави. На свој начин лирика А. Шопова постаје мали трактат о немиру и дугу ствараоца, а сасвим је испуњена исповедним монолозима. Необична је та веза, тај исказ „молитва тела“ („молитва душе“), али је тело − како запажа тачно Б. Ђузел − „поистовећено са земљом, са природним елементима („Ова тело е истрајно и гладно како јаловица! / биди му родилка, зачни го повторно сега…“), јер песник увек започиње елементом као стихијом, као анархијом која тражи ред“. И љубав је инстикт, и она је човеков господар („Што си ти: девојка, жена, мајка?…“). Према теолошком схватању и учењу порочно (душа је његов сужањ), у овом казивању кобно (тамничар је песника) − тело постаје мучнина, небиће, маг и за њега се изговарају молитве.

Метафизика и дијалектика круга, детерминираност судбине речи, несигурност у трагању за љубављу своде се на затвореност, иза чега настаје нов прстен − са накнадним стварима срца и мисли и накнадним борбама и мирењима. Судбина поезије Аце Шопова, тако, има увек свој нов почетак, што је и обавезно враћање и сваком претходном грађењу, увек је у радости нових истраживања. И друкчије речено: у породилишту ове прозодије сваки плод се доноси са искушењем и болом. Већ је то једна њена „коб“. То чедо, новорођенче, и зато је сувише своје, па брат и сестра претходним збиркама. Искуство није шанса, не води олакшању, не може одрећи ниједан почетак, ниједно претходно рађање. И то је коб.

Збирке Ветерот носи убаво време и Небиднина имају исте и разичните компоненте, а сасвим су означиле нове границе поетске речи. Стих постаје више полувезан у њима, и није девалвирана ритмичка скала.

Гледач во пепелта (1970), збирка која је филозофско-поетски постала најкохерентнија, директније се наставља на мисаоно-емотивна свођења збирке Небиднина (Појмови коб и пепео, уосталом, нису неутрални садржаји и термини, истакнути у самим насловима ових књига стихова).

Шопов, извесно, копа у руди истог света принуда и доживљавања, истражујући му дна. Незадовољник! Meђутим, целинама Посматрач пепела поезија Шопова и као да завршава „филозофију“ о себи, а свакако излаже своје завршне интеграле.

Размишљања пред пепелом (а знамо шта је пепео) обавезују на завршну, уверљиву емпирију, и више на њу него на доживљавања нових катарзи. Зато се и у овим стиховима црна ствар уобличава спокојним сензибилитетом и мудром лексиком. Трагања за идентитетом свог мотивског виђења и тумачења живота и умирања и за идентитетом свог поетског говорења и стилизовања сентимента и логоса доведена су до пуног краја. Мислим да Шопов ту и треба да стане. Испроповедана је аутохтона драма сентимента и мисли.

Откривање филозофске и естетске, етичке и поетске супстанцијалности и структуралности трагизма и животности у овој прозодији − је прави задатак књижевне критике управо у смислу и сопственог дефинитивног свођења суда о тангираним текстовима.

Нису у бити Шоповљеве интиме и замишљености само последице ракићевског „кад срце запишти, мисао је крива“, мада јесу и оне када се гледа у пепео. У бити су стварни судари човека са неминовностима и тајнама живота, његове побуне и саглашавања у вези са општим Поретком и у „обичном“ контакту са „законодавством“ Постојања.

С друге стране, суштина и идеја пепела стоји у обавезном контексту праелемента и идеје огња. „Драматуршка“ констелација ове поезије је усредсређивање на дијалектичку структуру смрт − живот, крај − почетак, гашење − палење, трагизам − виталитет, обнова. И у форми трансценденталног искаже се истина о трајању:

Се искачив над врвот од болот.
Човек сум. А што е човек?
Пред мене празнина, зад мене празнина.
Празнина што сама се пали.
(„Тажачка од онаа страна на животот“)

Не треба се мучити у овој поезији о пепелу да се пронађе да ли је црна слика сазнања трагизма идеала човека у вези са стварима које се зову нада, вера, утеха, спасоносност, отпор, постојаност, горење:

Земи ме, земјо, или врати ме…
Подолу од онаа страна на животот
човечки сили дај ми пак…
Човек сум, човек да страдам,
да најдам камен жив, да се вградам
на некој мост…

Свет трансценденталног, метафизичког, простор конкретно неомеђен и временски нелоциран, из кога се поезија Аце Шопова непрестано враћа да би се увек утемељила у реалијама Разлога − враћа вазда и човека у име његове неварљиве егзистентности, његових стварних животних чинова и саграђених задужбина, у овоземаљски ареал, у Постојање. Враћа га, па искушава у нормали и скепси перманентног осмишљавања његовог унутрашњег Знака. „Сваким стихом и кроз сваки стих, сваком метафором и кроз сваку метафору осећамо апокалиптичну димензију управо света који је и наша димензија“ − добро исписује своју опаску Ђорђи Старделов, и допуњује је још бољом формулом − да елеменат и семантика огањ у збирци Гледач во пепелта функционише „као универзална метафора“.

Збирка Гледач во пепелта (,,говор који себе тражи“ − како је у једном стиху сам писац рекао) са својих двадесетак лирских целина завршава, дакле, систем поетике Шопова, одређујући тачно и разговетно сва њена исходишта и све њене намере. И све њене домете. Она је најинтелектуалнији, најкомплекснији и најлепши споразум песника са собом и литературом којој припада. Она је настајала као коб уметничког морања и блесак племенитог талента. Лирски и медитативно је слојевита, са довољним драмским тензијама, одмерена је, искрена, хумана, доследна. Сањар и јеретик, Шопов остаје у својој литератури са суптилношћу правог лиричара и благошћу непревареног мудраца.

___________________
* Текст је објављен у књизи Војислава Илића: Токови македонске књижевности, Јединство, 1976, стр. 273-288.
Краћа верзија ове студије (изнад звездица) објављена је (на латиници) часопису Ревија, Осјек, 1962, б. 4, стр 77-87.
___________________

Други књижевни портрети Аца Шопова
О стваралаштву А. Шопова на македонском и на другим језицима

У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових