This post is also available in: Croatian Bosnian
Поетски језик Аце Шопова*
Слободан Ж. Марковић (1928-2015) и Десанка Максимовић (1898-1993), 1975. год.
Слободан Ж. Марковић
Прва књижевна дела својим настанком руше шеме схватања живота и стварања, а истинска поезија открива нове могућности деловања и испољавања човека и света. При том се мењају претходне представе како о животној стварности тако и о уметности самој. У превазилажењу постојећих виђења садржи се суштина трајања уметничког дела, његово биће, његова функција, његова естетичка и етичка вредност и лепота његовог поетског језика. Општа својства књижевних остварења некада су изразита, код праве поезије, она су у песничком доприносу који богати једно књижевно раздобље, а у песничком опусу једног ствараоца садржана су у остварењу нових простора, виђења човекових и изналажењу могућности да се то изрази. Поезија Аце Шопова је, управо, једно од тих трајних тражења и видних мена и откривања непознатих поетских садржаја којима се надграђује не само литерарна традиција стварана у македонском језику, већ и оно што је општељудски и што је сопствени чин стварања.
Песнички нагон и мисао који приморавају Ацу Шопова на трагање изражени су у његовом виђењу поезије, у схватању обличја и улоге песме. Самим тим и у богатству језика у коме се поетска претстава остварује. По Шопову, они би морали бити непролазност, морали би израсти из бића које увек у себи носи лепоту, бол, наду и недовољност, они треба да изражавају животност мисли и узбурканост емоција, а изнад свега треба да су човеков ослонац и могућност да искаже себе. У стиховима „Песма“ Ацо Шопов је поетски формулисао део тик својих хтења:
Биди земја неподатлива и тврда.
Биди нема статуа на столот.
Потсмевни се на мимолетноста. И грда
израсни од каменот на болот.
Биди небо. Биди синоcт моја. Ѕвезди снопје.
Живо време во четири ѕида.
Забоди се непогрешно в срце. Како копје.
И потпри ме ко каријатида.
Управо из потребе за таквом песмом која би била и израз расположења, која би обухватила људску интиму и свемирске просторе, али и која би била човеков ослонац, рађало се осећање да је то тешко оствариво и достижно и отуда произлазе тражења и немири Аце Шопова.
Песме са својим коренима не ухватљиве су до краја. Оне не могу да буду статичне и да означе и изразе мировање и зато својим треперивим смисловима, увек новим наговештајима и асоцијацијама виоре светом, над домовима, над огњиштем, око човека. Оне покрећу и крепе људе, доносе питања, ређе пружају радости, укључују се у муке раздирања. У својим узлетима урезују успомене и зауставе који одбљесак тражења, подстичу сећања и пројекције тровременских представа у које се укључује песникова и човекова личност. Песник судбински осећа да је основа означења сваке речи човек. Отуда он трага за њом, вапи и моли.
Чини му се да је права она реч која када се не изрекне узбурка крв до боли, пробуди и покрене мирне светове, отвори непознате и замандаљене просторе. За Ацу Шопова права реч је необична због своје обичности. Песник је упорно и грозничаво тражи, понекад назре да је близу, чак да је делимично присутна, или осећа да му није довољно доступна, да је није потпуно ухватио или дорекао и зато остаје незадовољан. То незадовољство и осећање недовољности осећа се када песник говори о свету, о његовим променама, о човеку у њему; қада тражи себе у људским збивањима и успоставља свој однос према људима и догађајима; када открива себе, своју душу и свој унутрашњи космос у чијем се хаосу распиње личност. Пуцају слепоочнице од тих напона, од песникове жеље да у пронађеној речи изгори истину и да се стопи са њом.
Више од три деценије Ацо Шопов трага за правом речју и иде и траје на опасним и неповратним путевима поезије. За то време је од муцавог, знатижељног и храброг момчета постао зрео, замишљен и на речима шкрт човек − песник педесетогодишњак. Прегршт узаврелих ђачких и младалачких усиjаних стихова нарасла је и прерасла у низове поетских строфа, које собом говоре о песниковим путевима и странпутицама, о менама и сазревању његовом и македонске поезије, које занесу, узбуде или отрезне човека.
Књижевни историчар када говори о поезији Аце Шопова и његовом песничком језику не може да пренебрегне литерарну дружину Штипске гимназије и напредне песникове пријатеље из те средине у којој је учио школу али се учио и животу и литератури. Они су били подстрекачи његових првих песничких речи, које су биле лична одушка и почетак авантуре. Забележено је већ да су ова прва поетска испољавања песника Аце Шопова изражавала његов отпор и протест против социјалног зла и неправди према људима. Прва неслагања и бунт развиће се и прокључиће у песмама двадесетогодишњака, прерашће у јарке речи и покличе борца и градитеља, а незадовољство изражено у неслагањима са постојећим стањем остаће као трајно обележје његове песничке личности која тешко проналази излазе из животних сплетова и осећа недовољност речи да то изрази. И рећи ће:
Заробени сме сега во игра, во круг,
и носени од тмурна и нестварна плима
цел живот патуваме од еден до друг,
и секој го крие она што го има.
(„Петта молитва на моето тело“ из Небиднина)
Шопов није скривао себе, а најуспешније песничке речи исписао је када је управо открио своје недоумице.
У младићским данима војничка оловка Аце Шопова се под притиском емоције и снагом воље транспоновала у „песничко перо“. Њиме је, у почетку, лакше зиписивао колективне заносе, усхићења и покличе у једном широком замаху људских буђења и првих радости сусрета са светлошћу, него што је био у стању да извуче оне сплетове тананих линија које су се сакупљале у ожиљке и болни чвор људских ломова и неразмрсивости, који се говоре шапатом. И без обзира да ли ће његове прве песме носити наслове „Љубов“ или „Партизанската пролет“, дакле, да ли ће наговештавати људску интиму или историјски колективни подухват, оне у себи носе једну похвалу тренутку и човеку који се освешћује као национално и социјално биће и бори за своје животно место. Похвала човеку и његовим напорима конкретизована је поетски и фактографски на народноослободилачку борбу и њене носиоце.
Под призвуцима оде и хронике каткада су пригушавани тонови који су се стварали вибрацијом јаких, иако једносмерних, ратникових осећања. Његова прва збирка Песни (1944) садржала је у себи као прву ову почетну црту његовог песничког језика. Она је присутна у његовом стваралачком опусу више по томе што је била на почетку најизразитија и што је доносила извесне наговештаје који имају значајну књижевноисториску вредност за његово дело и за македонску поезију у целини, него по својој уметничкој развијености и домету.
Поетски језик партизанске збирке Песни Аце Шопова има значај почетка и отварања једног новог стваралачког периода македонске књижевности. Њиме се више назначило и иницирало него што се изразило раздобље националног и колективног заноса у македонском животу и књижевности овога времена. Збирка је донела и наговестила својеврстан патос у испољавању, ношењу и исказивању националне и социјалне идеје и стварности. Оне су се романтичном егзалатацијом наметале поезији и својом општошћу потскивале интиму.
Значајно је да је вид песничког испољавања Аце Шoпoвa у збирци Песни био непомућено искрен. Очито је да су песниково убеђење и осећање били без остатка укључени у потребу подређивања индивидуе колективу, националној и социјалној афирмацији. Вероватно је отуда и произашло песниково веровање да се изражавањем колективног заноса и егзалатација изражава и своја личност, уместо обратно, да се испољавањем своје личности и своје интиме искажу и шира, заједничка расположења, подухвати, стремљења и емоције. Поетски језик којим се песник исказује одликује се, поред патоса, и једном распеваношћу која је ехо опште раздрaгaнoсти у коју се личност укључује.
Најдаље песниково продирање у походима ка обухватању масовних емоција и расположења било је у књизи стихова Пруга на младоста (1946), коју је издао заједно за Славком Јаневским. Његови напори су прoжeти потребом и настојањима да се свет у једном времену што брже промени, да се открије будућност и да се утиче на њу. У једном тренутку чинило се да раскрсница на којој се нашао и песник нуди пуну извесност нових и лепших животних и друштвених предела које је, истина уз напоре али са поуздањем, требало освојити. И тешкоће на том походу немају укус горчине. Веровање у то што се гради и што долази граничило се са заносом. У дочаравању тренутка, у коме се важност чињеница није издиференцирала и у коме је нестрплење било големо, репортажа је претила да потисне поезију или да је примора да у себе укључи хронику животних догађања и реаговања. У стиховима Аце Шопова огледају се ти процеси који су претили да својим ковитлацом понесу песника. Исказујући их, песник је упознао и опасности које су они доносили.
Cпoзнaја истине доноси радост или горчину, најчешће ово друго. Код Аце Шопова назирање правих путева песме доносило је, уствари, повлачење у себе и тиме ослобођење од заблуда да се може своја личност потиснути у поетској трансформацији времена и живота. Ухватљиво или неухватљиво присуство историјских компоненти, које су у својој многодимензионалности мање или више изражене у песниковом бићу, преображава се у поетску представу која својом многозначношћу наткриљује временске мeђе као историјске одреднице. Она својом обухватношћу омогућује да се актуализирају појаве, чиме подстицајно делује на човека да се препозна, да препозна друге, да осети свој тренутак или своју муку, да одахне или да се грчевито упре да би сачекао и издржао оно што је наредно и да би у њему назрео прогрес. Биће то постојано и неухватљиво попут ветра:
Има еден ветар, овој ветар.
Името му е добрина.
Он не ги ни познава сите свои корени.
Иако е прокопсан само од една трепетлика,
овој ветар не знае за никакво мирување.
Овој ветар ги лечи тие што се изморени.
(„Praeludium“ из Ветрот носи убаво време)
У поетском језику симболика је остала конкретна, али су емоције и мисао у песми понорнији.
Ацо Шопов је песник који превазилазећи своје поетске светове у појединим временима, наизглед, неповратно раскида са њима. Он се удаљује од њих као прошлост, без осврта и без поновног проживљавања оне, макар и сентименталне, везаности за то своје негдашње биће. За разлику од песника који као да целога живота певају о једном тренутку, безмерно широком и трајном, као да певају једно осећање без дна, једну неисцрпну тему и једну бескрајну песму, са устањеном структуром и симболиком изражавања. Шопов је увек давао нову песму, у новом поетском времену и амбијенту на нов начин и са новим значењима речи исказану.
Он тражи садашњост, жели да у њу продре, па је ухвати, да за њу нађе најуспешнији израз и да у њој остане, иако у себи неодгонетнуто осећа да је то за њега немогуће и да мора ићи даље. Са тим осећањем које се, када се гледа његов опус у целини, претвара и у нагон, он креће у нове песничке авантуре. То чине ствараоци који се не плаше онога што им је наредно, већ се радознало са њима хватају у коштaц.
Сусрети са новим и непознатим пределима у људској свести укупности и космосу доносе судбинска хватања, застајкивања, дилеме и виђење могућних пораза. То је чешће што је животно искуство песника веће. Из тога су произилазиле метаморфозе песникових виђења света и човека, виђења самога себе у њима и сопственог дела. У песниковом развоју осећа се јачање нити сетног расположења и забринутости над сложеним светом и човековом егзистенцијом у њему. Што је песничко искуство зрелије то питања и гонетања све више произлазе из људске и песникове интиме, из пулсирања оних субјективних проживљавања свих додира са светом, са прошлошћу и са оним што настаје. Отуда је и његова реч тиша и поред конкретизоване симболике у значењу уопштенија. На томе се испредају и плету поетске нити које везују човека за своје доба и учвршћују његове спојеве са коренима што дубоко сежу у историју и прошлост и назначују догледне и недогледне просторе будућности.
Caжeтo у битност лично, национално и опште налази се у стиховима Аце Шопова који премошћују историска раздобља, повезује све три временске димензије и својим визионарством откривају у поетској речи и представи суштине човековог постојања. Мене расположења су део те трајности а јасност уметничке визије и њена дограђеност казују о вредностима и моћима песниковог језика.
___________________
* Текст је објављен у Јазикот и Поезијата / Тринаесетти Рацинови средби: Титов Велес, 1976. — Титов Велес: Совет на Рациновите средби, 1976, стр. 103-111
Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима
У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових