This post is also available in: Macedonian

Празнина и тишина – еквиваленти или антиподи у поезији Аце Шопова и Бранка Миљковића*

Мирољуб М. Стојановић (1941-2016), српски есејиста, прозни писац и преводилац

Мирољуб М. Стојановић

Када је крајем педесетих година збирком Узалуд је будим (1957) бљеснуло песничко име Бранка Миљковића (1937-1961), он је имао само 26 година и неколико година песничког стваралачког искуства.

У то време Ацо Шопов (1923-1982) био је већ објавио седам књиге поезије – Песме (1944), Пруга младости (1947), Нашим рукама и На Грамосу (1950); Стихови о муци и радости (1952); Слиј се с тишином (1955) и Ветар носи лепо време (1957) – и песничко искуство од близу двадесет година. По мишљењу неких проучавалаца његове поезије већ је био закорачио у другу, интимистичку, фазу, којој се приписује и Небиднина из 1963**, вероватно читана у неадекватном кључу.

Бранко Миљковић, по Палавестриној периодизацији, припада другој песничкој генерацији после Другог сватског рата, као најзначајнији њен представник (Иван В. Лалић, Борислав Радовић, Божидар Тимотијевић, Велимир Лукић, Јован Христић, Милован Данојлић, Драган Колунџија, Патар Пајић, Вера Сибиновић)¹. 

Ацо Шопов, по периодизацији Димитра Митрева, припада првој генерацији песника после Другог светског рата (Славко Јаневски, Блаже Конески, Србо и Гого Ивановски)². Међу њима он једини већ у фази социјалистичког естетизма нагиње интимизму (песме „Љубав“, „Партизанско пролеће“, „Очи“), а књижевна критика пропушта згодну прилику (такве прилике су, иначе, у жељи да се критика препоручи власти, штедро коришћене) да га оптужи за малограђански сентиметнтализам.

У поетичком смислу Бранко Миљковић спада у  ред целеустремљених песника јер безмало сваком песмом исписује своју поетику. Он то чини и у највећем броју својих есеја („Поезија и облик“, „Неразумљивост поезије“, „Херметичка песма“, „Поезија и онтологија“…), а ступа на књижевну сцену када је задата поетика већ била превазиђена пре свега песничким књигама Миодрага Павловића (87 песама, 1952) и Васка Попе (Кора, 1953) као представник хомогене и утицајне генерације. 

Ацо Шопов се не бави есејистиком. Своју потрагу за песмом, осим у ретким интервјуима, не објашњава текстовима³. Поетика му није задата, већ иманентна. И онда када је имао задату, како смо већ напоменули, бежао је од ње. Иако је био припадник у сваком погледу моћне генерације, није се удруживао ни са ким. Писао је поезију која није имала потребу да буде брањена, јер је на њеној страни од прве књиге био моћни Димитар Митрев (1919-1976). Шопов је у својој поезији већ био остварио оно што су јој поетичари и творци манифеста касније стављали у задатак⁴.

Књижевна критика, проучаваоци дела оба песника склони су да успостављају паралеле између поезије Бранке Миљковића и Аце Шопова⁵. То се чини пре свега тражењем истих или сличних мотива, тражи се у примени истих или сличних стваралачких принципа, у поетском говору, чија су обележја интенционалност исказа, семантичка поливалентност, постигнути степен зачудности, полифоничност… При томе се понекад губи из вида да је Миљковићева поетика симболизма (он тврди да симболизам нема везе с његовим неосимболизмом), интелектуално задата и да, према томе, његово отсранение није порив већ његово схватање и намера (уверење чак, да се све, па и филозофски системи могу препевати), а да је симболизам Аце Шопова у ствари његово унутрашње осећање света. Из тога се еманира и нешто већа гипкост Шоповљевих стихова. Овај став није сасвим подударан са ставовима већине проучавалаца стихова обојице песника, који превиђају недовољну подударност Миљковићевих поетичких ставова и његове поезије, а, с друге стране, преувеличавају значај Шоповљевих размишљања о поезији, чврстину његових поетичких начела и намеру да мења поетику. 

Па, и поред тога, релативно лако се уочава да су и један и други песник опседнути односом између песме и изванјезичке стварности, или, тачније, немогућношћу језика да је прекодира. Као да их узалудност напора испевавања опседа. Миљковића зато што празнину егзистенције, празнину изванјезичке стварности не може да попуни (довољно уверљивом и једином стварношћу) поезијом, а Шопова што не може транспоновати драматичну тишину унутрашњег осећања света. 

Иако је књижевна критика у досадашњим проучавањима двојице песника издиференцирала тишину као латентну енергију поетског говора⁶ и као кључну реч у Шоповљевој поезији и празнину код Бранка Миљковића, мало је оних који су приметили да, поред доминације ових стања, у обема поезијама имамо и обратне ситуације: тишину код Миљковића и празнину код Шопова. Према томе, не би требало више да представљају посебна открића коснстатације исказа о соколарима „који плечу под празним небом“, о томе да је „у близини ветре хладно без тела, да је свака песма празна и звездана, да је песма празнина што пева, да врујемо у мисао коју још не мисли нико, у празно место“ итд. код Миљковића. Или код Шопова о томе како ће „тишина сама рећи тају, оледеном спокоју, окамењеном миру и тишни…“ Али, ваљало би констатовати Миљковићеву опаску о томе да је тишина за песму исто што и мир за кретање, односно да тишина принуђује на песму, да се она обавезно транспонује уговор, да„ свака реч значи оно што значи њено ћутање.

И тишина и празнина су простори ненасељени феноменима реалног света, у њима нема чак ни речи, о њима се може говорити упркос томе што се опиру дефинисању зато што се све казано дефинише аналогијама узетим из садржајног света, из реалности, не из њих самих. Тако, нспоставља се, празнину и тишину, које су без садржаја, немогуће је објаснити. Али, истовремено, оне могу представљати и вакууме који испољавају својство снажног привлачења, црне рупе које уснсавају све што им се недозвољено приближи. У првом случају насељавање тишине, односно попуњавање празнине, садржаје доводи у повлашћен положај, чини их видљивијим него што су били у реалном свету, а у другом нестају заувек, тону у бездан бесконачности. Још од Малармеовог muѕiсiеn de silаnсе песници настоје да озвуче тишину, да јој придају својства која она уистину нема. Валери је говорио о тишини душе која (тишина) представља свеукупност њенога говора, па би било какво њено довођење у везу с реалношћу, односно сваки покушај њенога описивања помоћу појмовника реалног света представаљало прљање њеног савршенства.

Ако је то тако, онда је јасно да је поетски простор тишина:

Ако имаш нешто неизречено,
нешто што те притиска и пече,
закопај га у дубоку тишину –
тишина ће сама да га рече.
(„У тишини“) 

односно празан простор између два времена (празно место, како би рекао Миљковић у песми „Море пре него што усним“). Али и Шопов у песми „Тужбалица с оне стране живота“ такође сусреће празнину. Она се налази с обе стране бола на чијем се врху налази песник, а својим постојањем угрожава и истовремено снажи песму и песника: 

Испех се на врх бoла.
Човек сам. А шта је човек?
Преда мном празнина, за мном празнина.
Празнина што сама се пали. 

Из овога следи да и празнина код Шопова има интенцију акције и говора, интенцију самооваплоћења. 

И тишина и празнина у својој основи имају својство екстровертности јер се у њима ентитети реалности изразитије виде, јасније и продорније чују, оне их отварају, чине доступним, величанственим, блиским божанском, али садрже у себи и потенцију патетичног. 

Код ове двојице песника пут до тишине, међутим, различит је. Код Миљковића празнина и тишина настају после губљења реалног света, односно себе у реалности, када појаве реалног света изгубе своје основне везе и мотиве, када свет одбегне, када се детаљи забораве, када све то постане мисао и смисао. Само то омогућује да се песма не бави пресликавањем или транспозицијом реалности, како се то каже, него мишљењем песме, комбиновањем праелемената који су у стању да се оваплоте у тело песме, да творе нови свет. 

Ако је веровати Блоку, онда је песник власних тајних, скривених моћи. Тим својим моћима он сагледава невидљиво, допире до нечега до чега остали не могу допрети, према томе, открива оно што би за друге остало трајна тајна. Ако је тако, ако је предмет песме тајна, нејасна мисао, идеја, прамаглина, која при прекодирању на језик поезије обавезно губи понекад и битне квалитативне еквиваленте, песник долази у позицију да га песма казује, да буде издајство, уместо да он казује њом. Песма, дакле, не исказује намеру, већ бележи ток имагинирања, његове огранке и правце, трага за одбеглим светом, за нечим што је некада била чињеница не би ли успоставила нови свет. Јасно је при томе да се та магма у празнини тишине не може исказати профаним језиком, кржљавам речима, па језик такве песме мора бити патетичан, али на начин да речи изгубе своју дословност, да пробијају и звучни и семантички зид своје дословности, односно да створе такве синтаксичке односе који омогућују зрачење, стварање ауре око исказа, остваривање чаролије. Због тога (Песма и смрт) Миљковић тражи буновне, мутне, несвесне речи које ће песма освестити. 

Како смо већ и из досадашњег разматрања овог питања видели, и Шопов трага за скривеном тајном. Он понире у ону тајну која се налази испод хаотичности појавних облика не би ли дошао до разумевања постојећег света, до праузрока тих појавних облика, до система који ће их учинити конзистентними обезбедити му место за личну егзистенцију. Та тајна је и егзистенцијалне и стваралачке природе, па се у његовим стиховима на двојак начин транспонује. Најпре, као тајна скривена од поезије, а потом и као тајна саме поезије. Због тога су његове тишине тако драматичне: 

Ко то невидљив у мени седи
и тајну ватру пали,
ко крви уставе руши,
ко ми слух краде,
ко вид одузима,
ко пласт на пластове неуморно слаже,
ко то невидљив у мени седи.
(„Небиднина”)

и бдења над песмом тако грозничава, понекад испуњена стрепњом; понекад то је стваралац опчињен и збуњен залеђеним призором и страхом од неизвесности могућности одмрзавања, а потом и од исхода одмрзавања било чега. 

Основни проблем за оба песника је тело песме, а језик је основни супстрат поезије, њена суштина (како су тврдили симболисти). Миљковић је, као неосимболиста веома водио рачуна и о дисциплини израза, о синкопирању описа, о редукцији и сажимању (мада не увек успешно) наративног слоја, јер се, како је тврдио, једино сажетост не може поново опевати. Да би то постигао ишао је почесто у сажимање до замућивања смисла, тражио речи које ће се уздићи до нивоа појма (чиме се приближавао ставу надреалиста да је поезија мисао), у изразу конкретног значења тражио опште и не ретко га налазио. Облик, форма песме, тврдио је, није ништа конкретно и за сваког читаоца исто. Тело смисла утиснуто у песму исијава ауру коју сваки читалац с легитимним правом доживљава различито. Зато је лепота песме истовремено и константан (у смислу стално присутан) и променљив, несталан феномен јер је степен уживања у њој условљен читаоцем, који никада није исти. У вези с тим дао је и одговор на питање садржине песме. Наиме, песник никада не зна тачно које ће садржаје користити и транспоновати јер, ако би их знао, употребно би тачне речи, а тачне речи не спадају у језик поезије, не поседују ону поливалентност и полисемичност, тиме и ону замућеност, којом се остварује асоцијативност, богати њихова семантичка носивост. Из тога происходи и несазнатност, немогућност да се до краја схвати суштина поезије. Само ниткови знају шта је поезија, певао је у Балади. Зато се ужасавао савршених песама складне организације и беспрекорног кроја, омогућавао је да песма сама потражи свој облик. Нормално, то је дошло у опреку с његовим свесним настојањем, и журбом чак, да буде први, по сваку цену и увек.

Шопов иде супротним правцем – не полази од општег, не оптерећује га идеја, нема потребу доказивања своје интелектуалности Његова поезија иде изнутра, из дубине његовог менталног стања, из немоћи имагинације и још веће немоћи језика да те унутрашње трауме, те слутње и стрепње транспонује. Зато његово тело, кога је једино потпуно и у сваком тренутку свестан, моли за реч, али не за обичну, свакодневну, истрошену реч, како се понекад тумачи његова песма Молитва за једну обичну још непронађену реч, већ за ону која може изразити искон, покренути крвоток, пробудити чула, реч рађања пред којом ће се спонтано отворити и центри божанске моћи, али и његово биће препуњено горчином, стрепњом, оптерећено унутрашњом напетошћу до пуцања: 

Отвори ме
проклетињо
камена тврђаво,
да сагорим на жеравици речи,
да исчезнем.
(Рађање речи

Бранко Миљковић се и у својим песмама и у есејистичким текстовима бави поетиком као филозофијом стварања, па се не може искључити филозофски аспект у тумачењу његовог песничког опуса. Шопов, међутим, остаје лиричар интимистичког проседеа, јер, без обзира на евидентан утицај егзистенци јалистичких идеја (и он је, као и Миљковић, по образовању филозоф) дошлих на наше поднебље преко Кјеркегора, Сартра и Хајдегеровог учења о бићу, безмало увек полази од себе. Миљковићева поезија је мишљење певања, Шопов транспонује визелну и чулну слику, уместо да решава питање песника и песме, бави се односом песме и света, песника и света, чиме такође укорачује у сферу филозофије. Али, филозофски приступ тумачењу њихове поезије не мора и не треба обавезно да тежи проналажењу целовитих филозофских система, што је понекад чињено. 

И на крају, да се вратимо насловом задатој теми. 

Празнина и тишина су за обојицу песника пренатална стања песме и без обзира на то да ли се ради о попуњавању и осмишљавању празнине или о озвучавању тишине, увек се ради о тражењу смисла песме или смисла егзистенције. Што се песме тиче, у тренутку свога рађања она оба песника доводи у питање јер је за једног издаја, за другог замена. Што се егзистенције тиче, Шопов тежи откривању света не би ли се у неком његовом кутку удомио, па и његов космополитизам има назнаке интимизма, да Миљковић у оквиру националног мита и традиције (циклус Утва златокрила може послужити као крунски доказ) тражи универзална, не само поетичка, решења.
___________________________

¹ У вези стим види: Прдраг Палавестра, Послератна српска књижевност (1945-1970), Просвета, Београд, 1972; Александар Јовановић – Поезија српског неосимболизма, Филип Вишњић, Београд, 1994.
²  Димирар Митрев, Изабрана дела, Наша книга, Скопје, 1970
³ Књижевне новине, Београд, 1. март 1969. и 15. август 1970; Нова Македонија, Скопје, 10. мај 1976: Ослобођење. Сарајево, 4. октобар 1978; Културен живот, бр. 4-5, 1982.
⁴ „Манифести во македонската литература“, Стремеж, бр 10,  Прилеп, 1985.
⁵ Радомир Ивановић: „Тишина као извор латантне енергије поетског говора: реторика тишине у делу Аце Шопова и Бранка Миљковића“, Кровови, бр.33-34, Сремски Карловци, 1995; Блаже Китанов: Ацо Шопов живот и дело, Култура, Скопје, 1998; Радивоје Микић: Орфејев двојник, Народна књига, Београд, 2002; Мирољуб Стојановић: „Шопов тражи песму“, у Песник тражи песму, Заједница независних издавача и књижара Југославије, Београд, 2002
⁶ Радомир Ивановић, наведена студија.
_____________________
* Студија је објавњена у „Ацо Шопов 20 години од смртта” (sic), во XXX Научна конференција на XXXVI меѓународен семинар за македонски јазик, литература и култура (Охрид, 11-13 август 2003 г.). – Скопје : Универзитет “Св. Кирил и Методиј”, Меѓународен семинар за македонски јазик, литература и култура, 2004, и у књизи Писац ствара домовину: о самоосвешћењу македонске књижевности, Ниш, Свен, 2004, стр. 263-273.

** Видети: Рефлексивна зрелост на интимата
_________________________