Песник Ацо Шопов*

Милорад Јеврић (око 2000 год.), теоретичар и историчар књижевности, професор на Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.

Милорад Јеврић

Песник Ацо Шопов се углавном бавио писањем поезије. Рођен је 1923. године у Штипу где је завршио основну школу и гимназију. Филозофски факултет је завршио у Скопљу. Учествовао у борбама за ослобођење од фашизма. Био је уредник више листова и часописа: Хоризонт, Остен, Иднина, Нов ден, Современост. Руководио је издавачком кућом „Македонска книга“. Учествовао је у оснивању Друштва писаца Македоније. Био је члан МАНУ и дописни члан САНУ. Једно време провео је као амбасадор СФРЈ у Африци (Сенегал). Огледао се у превођењу. Преводио је из дела Багрицког, Жупанчича, Крилова, Змаја, Крклеца, Ростана, Корнеја, Шекспира, Крлеже, Сарајлића. Песме Аца Шопова превођене су на српски (српскохрватски), словеначки, руски, мађарски и албански језик [избор преведених кнјига]. Добитник је више књижевних и друштвених награда: „Кочо Рацин“, „Браћа Миладиновци“, „Змајеве дечје игре“, „11 Октомври“ и „АВНОЈ“. Умро је у Скопљу 1982. године.

Шопов је објавио већи број збирки песама. Почео је да пише још 1941. када је настала његова песма „Ханови“ социјалног карактера. Током рата настале су и његове песме „Борба“, „Карпош“, „Борба на Дренку“, „Љубав“, „Партизанско прољеће“ које су касније ушле у његову прву збирку Песме, објављену у Београду 1944. Уследиле су потом нове збирке поезије: Пруга младости (заједно са С. Јаневским, 1947), На Грамосу (1950), Нашим рукама (1950), Стихови о муци и радости (1952), Слиј се са тишином (1955), Ветар носи лепо време (1957), Небиднина (1963), Јус-универзум (1968), Гатач на пепелу (1970), Песма црне жене (1976), Дрво на брегу (1980).

Целокупно поетско стваралаштво Аца Шопова може се поделити на три или четири веће целине. Најпре је стварана његова социјално-револуционарна поезија, друга фаза обележена је интимним песмама, а треће је такозвана  општа, мисаоно-филозофска или рефлексивна поезија. У свет поезије и уметничког стваралаштва Шопов је ступио у току другог светског рата па су мотиви љубави, борбе и смрти доминантне опсесије овог узнемиреног и ангажованог песника. Страхоте рата, обмане и наде, младост и напор, тријумф победника и њихова настојања да се у потпуности преобрази дотадашњи живот и свет чине основни садржај ове ангажоване поезије која је окренута спољашњем свету и општим збивањима и стварним догађајима и личностима епохе.

Четири прве његове збирке готово у потпуности су прожете оваквим значењима и антитетским осећањима. У тим првим творевинама посебно место заузима песма „Очи“, испевана поводом погибије песникове партизанске другарице и, касније, народног хероја Вере Јоцић. То је читава драма стегнута у неколико строфа, са интимношћу која оплемењује и идејом која надјачава сумње и дилеме. Јака и тешка осећања смењују се са прикривеним оптимизмом и вером у ново доба које неминовно мора доћи. Освета се не одбацује као један од одговора на трагичну датост. Шоповљеве „Очи“ надовезују се на раније испевану „Љубав“ са љубавним снатрењима према истој особи, а све заједно представљају предтекст за више песама о обнови и изградњи порушене земље, за колективи напор читавог младог покољења које је дао значајне резултате. Тај делатни и стваралачки покрет већине народа потпомогнут је поетском допуном од стране једног песничког нараштаја чији је можда најизразитији представник био управо сам Шопов. Зато су у овој поезији најтешње преплићу љубав и родољубље, национално и социјално, трагично и оптимистичко у животу. Класне супротстављености извлаче ову поезију и изван националних оквира па се пева о страдањима и успесима интернационалних бораца у Грчкој (На Грамосу… Грамос − планина у северозападној Грчкој). Начин певања је врло често близак народним песмама, оне су пуне понесености и патоса, а провејава кроз њих и једно романтичарско доживљавање и повезивање историје и песникове савремености. Шоповљев стих је акцион и пркосан, његова поезија ангажована, а порука хуманистичка и универзална.

У својој другој, лирској фази, Шопов са друштвеног плана прелази на лични, њега све мање занима друштво а све више човек, појединац, са свим својим интимним преокупацијама, самоиспитивањима, емоцијама и размишљањима. Његов стих није више акцион и борбен већ меланхоличан и утишан. Ако је у претходној фази доминантни мотив био борба, сада је то тишина и замишљеност пред тајнама унутрашњег света. Ово је фаза интимне лирике која доминира у збиркама Стихови о муци и радости [1952], Слиј се са тишином [1956], па донекле и у Небиднини [1963]. Тај заокрет од друштвених проблема ка појединачном и личном био је карактеристичан и за поезију у другим књижевностима. Ова поезија није ослобођена лирске рефлексије, она се појачава до крајњих граница у Небиднини која отвара пут ка рефлексивној поезији треће фазе стваралаштва. Психолошки моменти и симболично изражавање такође су велика карактеристика ових збирки. Она има помало херметичности па, дакле, и модерности у себи, али она није тотално неодгонетљива већ од читаоца тражи напор да је схвати и доживи на прави начин. То потенцирање песничког субјекта и окретање песничком објекту (читаоцу), од којег настоји да створи још један субјект, такође је стваралачка иновација Шоповљеве поезије у својој другој фази. Шопов је преко ових збирки дао право на постојање песничког субјекта, макар он имао и своје заблуде, промашаје и илузије. Она, у ствари, представља човека какав он уистину јесте или би могао да буде. Независно од друштвених или историјских околности него по логици своје природе и неких дубинских подстицаја који долазе из сâме суштине људског бића. Поред извесне општости ова поезија има и видљиву аутобиографску боју будући да је конципирана на личном искуству и непосредном доживљају света. По својој евокативности и мекоћи и ова фаза је у тајном дослуху са романтичарским штимунзима и рударењима. Њоме зна да завлада резигнација, бол, туга, малаксалост бића или његова самоћа која не дозвољава да се спојимо са другим бићем и светом уопште. Сазнање да се све у животу завршава смрћу даје овим стиховима боју меланхолије и песимизма. Питање је само да ли они превладавају или се само понекад јаве као привидан безизлаз? Када се саберу све лирско-исповедне нити проткане кроз ове песме, долазимо до спознања да, ипак, нема потпуног песимизма, клонућа су само привремена а стални су напори духа да се одупремо ударима посустајања, па сâм песник свој песнички кредо дефинише као белу тугу, ма колико овај лексички контрапунт био противуречан и личио на contradictio in adjecto. Сâма могућност постојања беле туге много говори о непревладавању песимистичке визије живота и света и води сазнању да се и у најцрњим тренуцима могу пронаћи искре отпора, мудрости и отварања перспективе. Лепота и љубав увек ће надмоћније стајати наспрам смрти и заборава. У томе је сврха уметности − да надживи пролазност и надогради, надомести ругобе живота.

Са појачавањем мисаоних акцената и њиховим превладавањем у односу на лирско-евокативне почиње трећа његова поетска фаза чији је највиши израз досегнут у збирци Небиднина. Шопов у овој збирци најдубље продире у срж свога бића, открива тајне светове своје унутрашње структуре и поставља питање има ли још неистражених и неисказаних простора унутар сâмога себе.

Ако је у првој фази превладавала општост над приватношћу, ако је у другој фази доминирало лично, сада у трећој фази приметно је окретање од личног ка општем, универзалном, и тако Шопов окончава започети круг, спаја његове крајности и мири противуречности живота и света. Ипак, у овој фази песник долази до сазнања о великој променљивости света, као што и све ове фазе спаја један појам, а то је љубав, те да се све завршава небиднином. Његова поезија сада је комплекснија, вишезначнија, она поставља нека судбинска питања живота и смрти, поезија постаје више филозофска, а мање поетска категорија. Продубљивање мисаоних светова ипак није ослобођено поетског, лирског, већ је само доминантније, надмоћније изражено. Све у њој постаје згуснуто и лапидарно изражено, метафоричност се усложњава, симболизација постаје носилац идеја и прикривених значења, па предмет испитивања не постаје само човек и свет око њега него то бива и сâма поезија и процес сазнавања уопште. Емоционалност претходног корпуса песама полако гасне, а рађа се мисаоност која иде до афористичности и почетка (скица) великих идеја. Посебну пажњу песник ће посветити самој речи као средству исказивања емоција и мисаоности, налазећи да се проблем не састоји само у немогућности да се дефинишу све ствари и финесе богатог унутрашњег и сполашњег света, већ и сâма реч и језик као систем постају огроман проблем пошто не успевају на одговарајући начин да искажу и адекватно одразе сву сложеност и специфичност предмета о којем говоре.

Понекад се песнику причињава да сâма реч постаје централни проблем, да она има надређено значење над материјом и да се тек у њој крију елементи за дешифровање и поетског говора и сâме стварности. Тако песник долази до суштинског поетичког принципа, до естетичке есенције, до нове, виртуелне стварности која зна да буде кохерентнија и прегнантнија од полазне основе, од праксиса, те да логос, у ствари, представља духовну вертикалу која једино има свој смисао и своју отпорност пред пролазношћу времена и ствари. Љубав и лепота и даље су основни појмови ове поезије и носиоци смисла живљења. Тако је љубав, ослобођена неких еротских значења из претходне фазе, постала етеричнија, естетски усавршенија, па добила и неку филозофску конотацију. Љубав се на тај начин уздигла до филозофских висина, али се, са друге стране, вратила религији и мистичности и са њима спојила у једну целину. Једино је снага праве љубави и пробране лепоте довољно способна да настави трајање овог света и да, макар једним својим делићем, победи смрт и ништавност материјалног света.

Као четврту фазу Шоповљевог песничког стваралаштва могу се означити његове збирке Песма црне жене [1976] и Дрво на брегу [1980]. То су последње његове збирке писане када је песник лутао пространствима света, проширивао своје интелектуалне видике и искуства, обогаћивао и прочишћавао своју емоционалну скалу. Корени ове фазе постављени су делимично још у Небиднини, али се у завршници певања Аца Шопова примећује даља метафоризација и симболизација песничког текста, његова мисаоност расте и досеже космичке размере, искуства песника иду и ка будућности, пројицирајуђи могуће нове светове и облике, али и ка прошлости, ка миту и древном искуству не само свога народа већ и многих других народа. Стога бисмо ову фазу стваралашта тачније могли назвати интернационалном и космичком. Аутор све више пажње поклања не само стваралачком поступку него и читаоцу, поједине песме у завршној фази садрже читав песнички програм, а тако је чинио и у почетним песмама. На тај начин Шопов је и на овом плану заокружио своје стваралаштво, али и постизао друкчије, више уметничке резултате.
____________________
* Текст је објављен у књизи Новија македонска књижевност, ИТП „ЗМАЈ“,  2007, стр. 39-42.