Шопов пјева о рату у себи*

Cретен Перовић

Најмлађи међу словенским книжевним језицима, македонски jeзик прославио је прошле године двадесетогодишњицу свог првог правописа. Иако македонска култура не почиње од 1941. или 1945. године, када је македонски народ извојевао друштвено-историјске услове за снажну афирмацију своје националности и националне културе, јубилеј правописа македонског књижевног језика представља значајну етапу у духовном развоју македонског народа. За развитак једне литературе двадесет година је веома кратак рок, чак и кад постоји, у залеђу тог развитка, богата народна књижевна традиција, као у овом случају. А управо за тај период створена су књижевна дела која достојно улазе у ризницу југословенске културе. Многа имена савремене македонске књижевности (пјесника, прозаиста, критичара, драмских писаца) позната су, и поред језичких баријера, ширим круговима југословенског читаоца. Ацо Шопов спада у ред најпознатијих. С правом.

Шопов припада племену „романтичних“ пјесника. Његов романтизам не потиче само из чулног поимања свијета, већ и из извјесне прохибиције, саткане од најдубљих нити према наглој поплави церебралности, техницизма, кибернетике. Као и све праве емотивне природе, он никада није могао, нити то данас може, да свој интимни свијет помири са спољним, објективним свијетом материјалног реда и поретка у животу. Као и сви његови вршњаци, Шопов је свој књижевни старт везао за сложеност збивања у једном бурном времену (рат, револуција, обнова земље), када се мање водило рачуна о интимном човјековом бићу, а више о општим интересима револуционарног, у свему преломног тренутка. Ацо Шопов по много чему личи на нашег пјесника Душана Костића: по завршетку рата он је као и Костић, једно вријеме говорио о том општем рату и његовим посљедицама, о злу и добру које је оставио за собом, а онда се повукао и наставио да пјева о рату у себи окренуо се најинтимнијим мотивима, личним преокупацијама, болу у сновима, тихом ходу кроз динамику живота (не само савременог), властитрм сјенкама и свјетлостима, својим промашајима. У оквиру те богате самоанализе, којој су подређени и експлицитна мисао и спољни пјеснички украс, Ацо Шопов испреда своју духовну биографију тоновима својеврсне и особене елегије, остајући увијек на платформи ватрене жеље за дубљом хуманизацијом живота. То што живот није вазда благотворан и издашан према нашим жељама и надама, што у својим валовитим и бесконачним токовима носи и замке и отрежњења, не умањује пјесникову жеђ: ондје гдје не може да продре само топлином љубави, он успјело прави продор благим хумором и прасловенском тугом. И кад говори о жени, тој највећој метафори живота, тајни која се преображава у сваком трену; и кад се препушта природи предјела с којима налази најболе путеве споразумијевања; и кад медитира о смислу постојања, живота и смрти, о смислу наслијеђене крви Шопов увијек остаје свој, питом и топао. Посредно и индиректно, из македонске народне поезије, задојен печалбарском тугом, он печалбу не види као друштвено-историски феномен наших народа, већ као феномен живота уопште, посебно као могући израз егзистентности савременог човјека. Ту почиње и ту се најблиставије истиче авантура његове мисли, исто онако као и авантура његових осјећања.

Предвечерје је прва књига Аца Шопова преведена на српско-хрватски језик. Она је у ствари избор из цјелокупног пјесничког опуса пјесниковог. Превод, препјев и поговор (есеј о пјеснику) дао је Сретен Перовић, Библиотека „Антеј“ (уредник Милорад Стојовић, страна 116, цијена 7 нових динара).
__________
* Текст је објављен у часопису Стварање, 1966, XXI, 1, стр. 129-130, под насловом „Ацо Шопов: Предвечерје, Графички завод Титоград, 1966”.

Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима

У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових