Очи револуције*

(Трагом идејних и естетских значења песме „Очи” А. Шопова)

Миодраг Друговац

Песик мора живети са својим временом, укопан у њему; друга је алтернатива чист апсурд, свеједно што су управо песници предодређени да гледају даље и виде дубље, слутећи жар Непознатог и иза граничне линије свог субјективног тренутка живљења. Тек се тада, ако смо добро схватили Душана Матића, може обистинити она експлозија пуне човечности у контексту лирског доживљаја, у стиху. Ацо Шопов се као песник никад није оглушио о ово исконско правило, које се, непрекидно варирајући своју поетичку истину, раскошно потврђивало идејном и естетском функционалношћу од Хомера до Неруде, Његоша и Ивана Горана Ковачића, па све до Давича и толиких других наших савременика.

Песмом се, наиме, код ових песника, еманирају импулси битка историје у трајању, што ће рећи − човека у трајању, његове злокобне судбине, његове борбе непрестане за свој људскији лик. Не треба посебно истицати да је − и код Шопова − тај човек у трајању један, у ствари, субјективни човек, међутим ма колико он био субјективан као човек, као лирски јунак, његовом судбином управља енергија историјских процеса, његов је лик условљен дијалектиком друштвених промена. У анатомији своје субјективне драме он се препознаје и као ко-аутор и као актер, што значи и као чинилац историје. Другим речима, лирски јунак Аце Шопова поседује свест о улози која му је од историје намењена; он се, дакле, јавља као градитељ историје!

Разуме се, тој свести се може што-шта озбилно приговорити и са тачке гледишта заговарања једног естетског функционализма, који се, полажући испит пред историјом, некако увек неугодно осећао пред аналитичким инструментима естетске елаборације, пред оним инструментима иза којих стоји будно око суптилног аналитичара изразних својстава песме и једино с њима рачуна, као што је неопходно, у заснивању свог поретка вредности на ужем и ширем плану критичког вредновања. Нема сумње да је овај функционализам песме, коме с разлогом повлађује поезија Аце Шопова читавог првог периода његовог стваралаштва, у својој основи изнад свега израз једне врсте естетског илузионизма да је, наиме. песном могуће битније утицати на друштвене процесе, да се стихом могу савладати и препреке које једино ваљак револуције претвара у прах и пепео прошлости. Ипак, тај се илузионизам није увек и свугде могао да своди на један те исти заједнички садржатељ, бар не код оних песника и оних теоретичара песме који су поезију стварали и о поезији размишљали под грмљавином топова, у крви до колена, можда тренутно и не схватајући да је илузија стиха чин човечности који ће напокон надрасти коб времена и продужити се у њему као светло ума и истине историје и читавих покољења. Тако се, неоспоран на први поглед, тај илузионизам сада јавља и својим противаргументима: песма не може ништа и може све, како је то не једном утврђено, некад гласно а некад полушапатом.

У време револуционарних промена Шопов се налазио у рову и кроз мушицу свог карабина слутио у даљини обрисе друкчијег света од оног коме је једном заувек окренуо леђа. Војник Револуције у рову, он је био и песник Револуције на њеним стратиштима, у паузама између два јуриша. Па, као што је слутио праведнији друштвени поредак, тако је слутио и своју песму: она је пре свега морала да буде убојита својом истинитошћу, упечатљивошћу својих лирских слика, с акцентима који се никад нису двоумили између смртног ропца и бојног поклича, између стварности тренутка и визије будућности. Пишући песму он је мислио на животопис Револуције; гледајући смрти у очи, из дана у дан савлађујући њене замке и изаове, његов дух је био вођен очима Револуције, оним унутрашњим светлом којим је дух био обасјан са свију страна и прожет његовим смислом без остатка. Тај смисао је, свакако, био вишеимен, али углавном незамислив без идеала слободе, националне и социјалне, народа и класе којој је припадао од своје најраније младости. Идеали слободе, уосталом као и сви велики идеали, били су на свој начин подређени динамици великог Циља, а ниједан се велики циљ у историји друштвених покрета, метаморфоза и револуција, није дао остварити без великог заноса. То је, дакако, био занос пркоса и занос слободарства; он је једне водио на ломачу, друге под вешала, треће у концлогоре од Бањице до Јасеновца и Аушвица, да би напокон свој црвени стег слободе и човечности истакао свуда тамо где га није било а где га је морало бити.

Као револуционар Шопов је морао бити опредељен и својим стихом. Он је, наиме, био стављен у службу Револуције, евоцирајући њене идеале, паћеништво народа и бораца, њихов пркос и узвишену трагичност. Песма „Очи” је у томе погледу један од примера поезије револуционарних заноса, искреног родољубља и дубоког патоса личних осведочења. То је песма-подсећање, песма-тестамент, песма-драма човека, народа и Револуције, њеног инферна и њених хоризоната. Очи погинуле партизанке, то су очи револуције које и даље живе у свести бораца, које их воде кроз нова искушења, испуњавајући их мржњом према непријатељу и достојанством жртвовања. Лиричар, Шопов је тај мотив осетио дубоко у души. Биће да га није дуго носио кришом од других бораца, а јамачно се и није тако дуго могао да хвата у коштац са неумитношћу смрти, неумољивошћу њене истине. Биће да је песма истекла из душе у једном трену, као пожар који изненадно букне, као људски бол који намах потражи корито за свој даљи ток, да би тиме открио и свој извор.

Написана у рату, песма „Очи”, лајтмотивски, подстиче на антиратна расположења; револуционарна духом и речитативом, она је то пре свега својом хуманистичком поентом. Њен изазов је у интими, али она није субјективистички интонирана и мелодpaмски остварена кантилена. Њени високи тонови носе у себи громке истине о животу и смрти, зато су и ексклaмaтивности биле неизбежне, чак и неопходне.

Три дена на раце те носевме збрана,
со тага и болка во погледот срчен
и секоја капка од твојата рана
ко крвава жар ми капеше в срце.

Но јас знаев оти пак ќе вивнат в жарој
и борците под нив ќе цветат и раснат,
в студените утра ќе греат ко сонце
и никога нема да стивнат и згаснат.

Стих је отворен, директан; његова је снага не толико у исказу колико у поруци. Драма је пред нашим очима; драматско је до те мере интензивирано да погађа циљ уметничким ефектима који и не крију своје традиционално порекло. Све припада традицији: и симболи и лирски израз у целини, а оно што је ново то је Револуција која у њој живи.

Међутим, кад говоримо о традиционалном у тој песми, нужно је да рачунамо на извесну предострожност. А ево зашто: у југословенској констелацији школа, доктрина, праваца и покрета, македонска књижевност се мора узимати као differentia specifica, иначе прети опасност да расправе о њој прате произвољности. Македонска књижевност, рецимо, није прошла ни кроз експресионистичку, ни кроз надреалистичку фазу, као што је случај са поезијом Срба и Хрвата. У време српског надреализма и југословенске социјале, Рацин је својим песмама − с ослонцима на народну песничку имагинацију − постављао прве темеље новог, континуираног раздобља македонске поезије. Први послератни нараштај македонских песника и даље трпи јак утицај народне песме, − анахронизам за друге, за македонску поезију једна неминовност ѕui generis! Песник, који ће коју годину касније преводити Шекспира и Корнеја, Ростана и Багрицког, Змаја и Тадијановића, тих првих година је морао да плаћа данак свему помало: несавршености језика, утицају народне песме, сопственом неискуству… Није узалудно та прва генерација названа великом: она је морала извести политичку и културну, лингвистичку и књижевну револуцију, а истовремено − на више различитих страна − обављати високе друштвене и политичке дужности, често састављајући дан са ноћи и ноћ са даном, градећи пруге и градове, хидроцентрале и задружне домове, тумачећи македонску и општејугословенску револуцију са говорница међународних форума, а у ретки слободним часовима, ето, посвећујући мисли и осећања својим литерарним белим ноћима!

Биће да је таква бела ноћ претходила и песми „Очи“. Ова песма, међутим, претпоставља другу а не рациновску традицију. У томе је и њен књижевни смисао и њен домет. Она је оставила иза себе искуство народне песме; из кризе утицаја она се издвојила посебношћу која је, кад се појавила, па и касније, све до данас, за већину њених аналитичара имала драж истинског откровења. Она је, додуше, реактуализовала један шаблон, у поезији других наших народа версификацијски превазиђен. Њена симболика смрти, пркоса, жртве, сутрашњег сунца итд., у српскохрватским је уџбеницима била позната, али је македонски уџбеник није познавао јер као такав није ни постојао. Зато је и естетски и књижевно-историјски смисао ове песме вишестран. Она је двоструко сведочанство: о ходу Револуције и о еволуцији македонске поезије. У ствари, то двоје се и не може разлучити тако једноставно: еволуција македонске поезије израз је, или један од израза, или један од резултата, хуманистичких претпоставки, а затим и решења саме Револуције. Песма „Очи” на свој, песнички начин, супсумира идеје Револуције. Њене очи, из даљине, подсећају на жртве, као и на пут који још није пређен.

Нешто касније, крајем педесетих година, са ренесансом критеријума уметничких вредности, а под утицајем и нових критеријума унутар филозофије изградње социјалистичког друштва, тај је естетски концепт морао бити превазиђен, иако теме НОБ-е и Револуције и у то време, и све до данас, показују колико су актуелне, велике, непресушиве, иако су се песници, неко више а неко мање, као по инерцији почели окрeтaти свом меланхолично-резигнантном ја и чинило се да ће тај преокрет довести у подређени положај поезију тзв. револуционарних заноса. Мајаковски из првог чина ове драме са епилогом, сишао је са сцене и само се инцидентно, са понеким шлагвортом, оглашавао тек да би полифонија поетских гласова и полизначност поетских форми била нешто поетички компликованија пред унутрашњим оком сутрашњег истраживача и систематизатора. На сцену је сада ступио један други Рус, Јесењин, са рубашком и немирним чуперком на челу. „Страшно ми је криво што си песник…“ − одјекивали су његови стихови натопљени меким боемлуком наслућеног пораза, а у тенору га је пратио један други, индискретнији, србијански разбарушенији глас: „Вина, вина, виолина! У вину је бога лик!“ − све у смислу оне, често раздражљиве, хорске узнесености песмом и катарзом личне интиме. То је била друга врста, или можда други степен једне исте поетске екскламативности чији је субјективизам без мере, али не и без укуса, изнедрио у нас поетику меких штимунга, субјективистичких и анакреонтских расположења, некад искреног а некад лажног патоса литерарно мотивисаног или измишљеног страдалништва са маргина људске и друштвене дијалектике.

То је онај други чин, уствари један такођe градитељски чин и у опусу Аце Шопова. Он је изнедрио многе трајне вредности ове поезије. Раскошан таленат, Шопов се својом новом поезијом нашао на самом челу тог новог таласа, који је из корена изменио њене преокупације и лик, рафиновано топло, танано и присно модулирајући реалитете једне до тада запретане стварности унутрашњег ја. У песми „Љубав”, из прве фазе, Шопов је на пример певао о пламену народном што пламти и пушкама што грме и доловима што јече од рафала и топовских канонада, о борцима за зоре јасне који у смрт без жалопојки одлазе у име сутрашњег живота у слободи, па све то у луку једне потресне екстатичности, разуме се, треба да косне и мртву девојку-партизанку којој се песник обраћа као борац, друг из рова, љубавник у сновима у песми „Очи”: „огњене твоје очи неће увенути − хиљаде срца жаром ћеш платити, − хиљаде бораца у борбу ћеш дићи“. Родољубље је уткано и у Шоповљеве песме испеване на тзв. олмладинске и градитељске теме из исте фазе, иако тим песмама недостаје управо онај квалитет из којег су све оне, више или мање, директно произилазиле: непосредност доживљаја! Но, то већ није случај са песмом „Очи”: колико да је њено рухо старинско, њен идеал импонује свежином, њена порука буди у нама страхопоштовање, у њеном су се доживљају нераскидиво спојили лична интима и општељудски бол, неумитност смрти и лепота жртве, лична трагедија и узвишеност жртвовања за велике идеале Револуције. Пред том песмом стојимо као пред спомеником и осећамо да нисмо ту да му се усхићујемо, већ да се, подстакнути сећањима, покушамо препознати као следбеници револуционара и на траговима порука ове песме.

Песма „Очи” је збирна слика песничких искустава једног времена, када је пeвaти и умирати, као у жижи једног тренутка, једног истог револуционарног чина, представљало императив живота, јер живот је морао бити настављен стихом − као и у временима која су претходила Револуцији, као и у порукама слепог народног певача. Јер и песму „Очи” Аце Шопова нараштаји преносе с колена на колено, уједно: као живу слутњу и завет. Њена се горда патетика оправдава тренутком, али и нечим вишим: свешћу да је траг морао бити утиснут у вид времена, да је запис о неимарима историје са њених раскршћа морао да настави нит живота упркос општој пролазности. Ваљда је и то добар знак да песме овог поетичког курса не стрепе од зуба времена, од нових поетичких опредељења. Није упутно поезији приписивати националне и друштвене задатаке; песма „Очи”, међутим, не крије ниједан од својих задатака пред историјом и поезијом; она их штавише истиче, сасвим начисто какву је улогу одиграла и каквим је параметрима данас можемо процењивати.

Разуме се, покушао сам да откријем нека њена значења, не сва, ношен мишљу да је управо овај тренутак један од оних кад је подсећање на њен идејни и уметнички универзум истовремено и прилика да се истакне вечита актуелност њених порука.
_________________________
* Teкст је објављен у Стремљења, 1978, год. XIX, бр. 2, стр. 159-165

Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима

У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових