This post is also available in: Macedonian
Предвечерје од Аца Шопова*
Михаило Харпањ
Ацо Шопов је један од најистакнутијих македонских песника, који је својим стваралаштвом много допринео развитку македонске националне књижевности; овај избор, који је начинио преводилац Сретен Перовић, подређен је задатку да Шопова што потпуније представи српскохрватској читалачкој јавности.
Шопов се овде приказује као песник интуиције, песме су му локализоване искључиво у интимни унутрашњи простор и обавијене атмосфером осећања. Његов приступ свету је сасвим емоционалан, сасвим лирски немиран. Зато је истина његових песничких похода слутња. Шопов је човека као јединку сагледавао и потпуно га је индивидуализовао; остајући на индивидуалним постулатима, његове песме обојене су тамним бојама душевних немира, њихови валери плод су понирања у најтамнија човекова унутрашња пространства, бременита животним трзавицама, испуњена противречностима човека и космоса. Постоји у песмама Шопова неверица у истинитост превирања која се у нама одигравају. То је кошмарска игра истине и сна, која никад није крају доведена, која се догађа у нама, а ипак ми остајемо ван њеног кола: „Заробљеници смо сада у игри, кругом, / носи нас тмурна и нестварна плима, / читави живот хитамо једно другом / а свако скрива у себи оно што има. (Ацо Шопов: „Пета молитва мога тијела“). Утисак да је све нестварно што се око нас и у нама догађа чест је у песмама Аца Шопова. Та сумња у стварност овог света, слутња да је све сан, коју су песници романтизма и романтичарских преокупација блиставо изразили, наводи песника Шопова на испитивање властите егзистенције, на потврђивање, пре свега, свога субјекта и својих субјективних визија.
Поезија Аца Шопова и семантички је емоционалне природе. Лирско-исповедна нит може се пронаћи у свим његовим песмама. Елементи мисаоног од односа према свету присутни су додуше у његовој поезији, али не у толикој мери да бисмо могли говорити о некаквој мисаоно-филозофској концепцији. Поезија као што је Шоповљева, сва у светло песникове интимне душевне инспирације, на крилима емотивног присутна својим стремљењима, не иде ка општости. Мисаоне медитације скоро и нема у тој поезији, ако изузмемо кретање по песниковим властитим итимним, противречностима, ако не тражимо прототип човека у њима. Свако рационално уопштавање поезији Аца Шопова је непотребно, чак штетно по њу. Искре филозофске оријентације у њој су сасвим усамљене и песниковим стваралачким поступком сведене на другостепени ранг. Оне би се, углавном, састојале у вечном лутању човека, у тражењу свог наличја, свог аlter ego. Филозофско-медитативне природе би могла бити само мотивација његове поезије, његова окренутост ка властитим виђењима, његова сопствена поетска грађевина света. Песник Ацо Шопов пошао је од кошмара у себи, окренуо се спољашњем кошмару, и у том свом унутрашњем рату тражи свој лик. Његове песме су његова критичка биографија: на њега би се могла применити Ибзенова изрека: Песнички творити значи − судити соптвеном ја. Сва у сузбијању сумње у субјекту у веродостојност овог света, сва у решавању противречности које су иманентне човековој природи, које су власништво индивидуе и не могу се уопштено применити на све људе, јер се нигде не појављују исте, поезија Аца Шопова инклинира ка интимистичкој затворености у коло збивања песниковог ја. Ипак, нота исповедне лирике не остаје само на регистровању доживљенога, поезија Аца Шопова лишена је баналних садржаја − она у своме дијапазону обухвата неколико интересних сфера човека-јединке, области где он тражи себе. Ако бисмо хтели књижевно-теоријски одредити, песме Аца Шопова су љубавне песме и песме о природи. Међутим, то би била сувише произвољна карактеризација негових песама. Песме у циклусу „Молитвеник“ једнако су љубавне песме као и елегичне − оштрије границе не могу се дистингвирати. Љубав у тим песмама схваћена је као нешто што се налази у човеку, нешто аморфно што је тешко исказати речима. Шопов тражи речи којима би оформио ту дубоку човекову емоцију. Негова песма „Молитва за обичну но још непронађену ријеч“ израз је жудње да се пронађе реч која „кад криком се рече несвјесно крв почиње да боли, крв која корито тражи да потече“. Песникове лирске оријентације највише се могу видети у песмама које условно називамо песмама о природи. Али, те песме нису ни дионизијске славопојке, ни тиха идилична дескрипција. Природа, онај најшири човеков животни оквир, у песмама јесте део песниковог бића, она се налази у њему. То транспоновање реалног еволутивног низа природе у песникове интимне међе не дозвољава детерминацију да су песме „Лов на језеру“, „Предвечерје“, или чак „Романтично бјекство“ само лирске дескрипције. Јер у њима, сасвим обратно од класичних примера описних песама, где песник пројектује себе у сплет природних датости, природа је пројектована у песников интимни свет. Он је њу присвојио и покушава да нађе у њој нешто што је слично његовом лику.
Песме Аца Шопова по својој интонацији су елегије. Њихова елегична нота није локализована у формална обележја поезије, у лексички фонд, архитектонско решење песама, мада су то значајне њене одредбе, већ у усмеравање сензибилности поетског стваралачког поступка према својим интимним садржајима, према емоцији која се граничи са слутњом да права реалност још није нађена. Због оваквих својих квалификатива, поезија Аца Шопова не може никад да постане екскламаторска; она − у овом књижевном тренутку у коме присуствује, у великој мери, поезија естрадног говорништва, поетска реч ради утиска − остаје тиха, топла, поезија песникових унутрашњих душевних распри.
_________________________
* Текст је објављен у Летопису Матице Српске, св. 6, Нови Сад, 1966, стр. 608 под насловом „Предвечерје од Аца Шопова, Графички завод, Титоград 1966“
Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима
У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових