This post is also available in: Macedonian
Мир и немир једног барда*
Мирко Милорадовић
Бард савремене македонске поезије Ацо Шопов, долази нам у преводу и избору Сретена Перовића, долази са лириком меланхоличном и тихом, са наговештеним крицима и затомљеним немирима, са узлетима до рефлексивне поезије, такође. Код Шопова је пресудно једно старинско и у добром смислу речи нарцисоидно доживљавање света: све што пролази кроз моју мисао и крвоток − важно је, све што оставља трага у песнику, у песми − треба подарити другима. Песник је у овој ситуацији субјект који за себе свесно преузима улогу објекта: трпи и доживљава, интензивно и повишено, а онда о томе извештава позивајући да се придружимо општељудским немирима које еманира и распламсава:
Погледај све осамљене, све раздијељене,
и све ледене врхове и све ливаде зелене,
и чуј −
доrод твоје се крило над њима мирно вије
како немирно у њима моје срце бије!
Не слијећи, галебе мој,
ипак се врати у јато.
Ја сам лађа, осуђена
на јуриш у непознато.
(„Галебу што кружи над мојом главом“)
Ово је овде један старији Шопов, од пре десет и више година; у оно време лирика се буквално изнeдравала. Отада, у судару са светом изван себе песник ће тражити мир који ће свему „смисао дорећи“. Од крви, симбола немира и врења, немирења и узаврелости, Шопов ће доћи на нове, модерније, чаршће и стабилније симболе: камен, игра, време, вода, круг, од растужене и лелујаве кантилене Шопов се запутио у пределе који ће и мисаоно обогатити његово дело.
Избор Сретена Перовића, прављен са укусом и истовремено са пуном свешћу о властитим преводилачким могућностима (изостављена је антологијска песма „Notre Dame“ а вероватније из овог другог разлога), прављен дакле са смислом за компоновање (песме су из старих збирки сложене у циклусе по сродности), такав избор не даје нам ипак најбољи преглед песниковог развоја. А очит је успон Аца Шопова, успон до песника који не расипа и не пресипа старе идеје, који се не хвата за новотарије као за спасавајући сплав, али који не одбија новости подложне његовом песничком бићу. Од песника коме је доброта била врховна реч до творца речи „небиднина“ пређен је пут најбољи и најцелисходнији, пут до спознаје.
Што се у овим новијим расположењима, која заправо значе бекство од ранијих тужних расположења и „мехог штимунга“, Шопов држи некадањих својих мелодија и спонтаности у изразу, доказ је једне друге доследности. Не смемо заборавити да је међу првима после Коче Рацина био и Шопов, а да се пионирска улога, које се како видимо не одриче ни данас, носи уз брижно чување основних, стартних одлика. Шопов је у међувремену преводио Шекспира, Ростана, Жупанчича, па је његово деловање на изградњи македонског језика и стиха задужило потоњу генерацију писаца овог језика. Песници су ти који су доследни свом основном капиталу.
Књига Предвечерје богата је подједнако минијатурама, сведеним и заокруженим, и оним лаким и лепршавим, шармантно распричаним елегијама. Но најефикаснија је Шоповљева поетска жица у „Молитвенику“, који и отвара овај избор, а затим у класичним римованим строфама, и најзад у „Непостојању“ (Небиднина) и „Тужаљки са оне стране живота“. За сигурно је да „Молитвеник“ надраста ону неоромантичарску ноту, али тек у „Тужаљки“ и „Непостојању“ имамо до краја изведену лирику замишљености и непристајања. То је и ранија особеност овог песника, заједничка карактеристика његових ранијих фаза, додуше тек у детаљима и најбољим песмама. Да је Шопов свестан свих тих мена говори ова песна, говорећи у исти мах и о песнику и о ономе који чита, као што је то увек случај код одличних песника:
Старинска звијездо, звијездо пророка и чуда,
у стих се претопи, потони у најцрњи мрак.
У крви најдуже траје та свјетиљка луда
и тај невидљив пламен што не зна име ни знак.
Звјездано привиђење, звијездо студене море,
ишчезни са свим суђајама, са свим митовима падни.
Под овим стабло ријечи зараслим у стољетне коре
страшан се огањ пали и горе коријени гладни.
Старинска звијездо, звијездо пророка и чуда –
у стих се претопи, у најдубљу ријеч потони,
док још у крви траје ова свjетиљка луда,
овај подземни огањ што вријеме га не уклони.
(„Златан круг времена“)
Није изван овог приказа ако напоменем да један издавачки потез какав је овом приликом учинио Графички завод из Титограда вреди бар колико два симпозијума о међурепубличкој сарадњи. Издавачки потези су и јефтинији.
_____________________
* Овај текст о књизи Предвечерје објављен је у београдском недељнику НИН, 13.03.1966
Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима
У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових