This post is also available in: Macedonian Croatian Bosnian
Поетско искуство Аце Шопова *
Георги Старделов (1930-2021), македонски књижевни теоретичар и критичар
Георги Старделов
Прва фаза поетске и естетске еволуције песника Аце Шопова, који је ступио у свет поезије истовремено са историјским тренутком рађања и остваривања Револуције Четрдесет и Прве, одликује се јасном симбиозом поетске вокације и револуционарног заноса. У средишту његове поетске инспирације — у његовим првим трима збиркама стихова Песме (Песни, 1944.), Нашим рукама (Со наши раце, 1950.) и На Грамосу (На Грамос, 1950.) — je Револуција са три своја доминантна аспекта: борбом, љубављу и смрћу. Револуција је у његовој поезији једно радикално откриће, не само на социјално-историјском, већ на људском плану.
Поетско дело Аце Шопова је одраз епохе једног распламсаног младог поколења. Позив на Револуцију пробудио је све те младе људе, који су свуда: и као ратници, и као ударници, и као политичари, и као трактористи, и као државници, и као песници. Свуда су само они, дошло је њихово време, време младости, нестрпљивости, понесености, распламсаности, а њихов песник је свуда са њима. Они преко ноћи ослобађају нове делове поробљене отаџбине преко ноћи пробијају тунеле и граде мостове, митингују, бескрајно воле и бескрајно мрзе. Ништа не вреднују разумом и интелектом, све срцем и осећањима. Овај веxементни занос младости Револуције пулсира у сваком стиху Аце Шопова. Његова основна песничка инспирација је онај фаустовски, онај титански пркос код свих ових младих људи против мрачних сила епохе, против заморености једне цивилизације и за једну нову и радикалну обнову свега. Јер, стари свет је на умору. Нико више не слуша старце, очеви слушају шта ће рећи синови. Они сада имају реч, само се они чују. Све је њихово: њихова бескрајна песма, њихова ватрена љубав и њихова беспоштедна смрт.
У првим стиховима Шопова све индивидуалне визије потпуно се поклапају са колективном представом о свету и његовој судбини. Због тога већина његових стихова из прве књиге изгледа као да их је сам народ испевао; они су израз једног времена у коме све егзистира у једном хомогеном духу. Никада се код нас није више сањало него у овом времену, јер сви његови протагности — „радници, сељаци и поштена интелигенција“ — осећају и мисле једно и исто. Сви су створени од оне материје „од које се праве снови“.
Целокупно песничко настојање Шопова у првој његовој фази усмерено је ка стварању борбене и патриотске поезије. Борба је код њега песнички транспонирана кроз две доминантне теме. С једне стране, Ацо Шопов у већини својих песама открива ужас рата, ону апокалиптичну атмосферу уништавања, разарања, оне инферналне силе ратног масакра у којима човеково paтoвaњe наликује кланици:
Преда мном леш…
иза мене леш…
код ногу мојих грчи се брат
а крв му прска пресечени врат,
а напред, тамо –
гомила, збрано,
преко леша леш,
али, с друге стране, у борби открива и етичку величину целог народа који се баш у њој, кроз перманентну борбу која је била путовање до себе, осмишљавао, претварајући своје национално непостојање у целовиту и дефинитивну афирмацју свог националног и социјалног бића. На пример, почетне, заиста ненадмашне драматичне и херојске, патетичне и трагичне слике из песме „Очи“, једне од најлепших песама које имамо у нашој поезији на тему НОБ-а:
На рукама те свиту носисмо три дана,
срчани ти поглед бол и туга смлави,
на свака ми капља из твојих рана
капаше у срце као жар крвави.
откривају сав људски непокор наших народа, сав њихов револуционарни самопрегор, cву величанственост борбе за афирмацију човекове слободе, сву надмоћност љубави над смрћу, свемоћ вере и наде над очајем и скепсом. Песма „Очи“, као и већи део поезије Аце Шопова из ове фазе, несумљиво је приказ животне драме у којој се рађала огромна љубав кроз беспоштедну смрт. Лирско у њој је у интимном односу песника према својој вољеној-саборцу. Међутим, вредност ове песме је најмање у њеном интимистичком поттексту, већ у осећањима узвишености и трагичности, које открива у сваком свом стиху, у свакој својој слици. Она митским симболима сугерира велику визију сутрашњице, једну субјективну стварност успева да претвори у објективни национални симбол и, као у сваком миту, поистовећује личну трагику, индивидуалну љубав са општенародном.
Поезија се Аце Шопова из прве фазе његове поетске еволуције надовезује на поетику наше револуционарне и патриотске поезије из првих година наше послератне књижевности. Његов стих је пркосан, акциони, често директан у својој идејној поруци, притом увек револтиран, као, на пример, у збирци На Грамосу, неправдом, злочинством, издајством, мрачњаштвом. Тако директан и отворено ангажиран песник Ацо Шопов је само у овој својој првој поетској фази. Касни је ће он покушати да одгонетне човеково биће, биће опстанка, смисао нашег проласка кроз свет истражујући самога себе, самооткривајући се.
Тиме је почела друга фаза поетске еволуције Аце Шопова, фаза интимне лирике, која је интегрално дошла до израза у његовој четвртој књизи поезије Стихови о муци и радости (Стихови за маката и радоста, 1953.), као и у једном значајном делу песама у збирци Слиј се са тишином (Слеј се со тишината, 1955.).
У својој другој фази даје Ацо Шопов апсолутно доминантно место својим интимним преокупацијама, оним интимно-лирским изливима који су имали своје зачетке још у првој фази његове поетске еволуције. Међутим, ако је у својој првој поетској фази при конципирању песме полазио од општег ка личном, сада се, у другој фази, опште све више губи, а лично хипостазира. Његов стих све више редуцира у себи естрадну и социјалну реторику и нема више амбиције да се обраћа масама, већ човеку као јединки. Шопов више није емфатичан, нити монументалан у својим идејама, већ пре свега соноран, меланхоличан, тих. Док је у првој фази борба била locus communis на који се могло свести целокупно његово поетско искуство, сада, у овој фази, то постаје тишина:
можда за бол друго срце треба,
да јe туга светлост месечине,
можда ја нећу пронаћи сад себе,
можда… Но прими се, прими те тишине.
Његова је поезија, са збирком Стихови о муци и радости, тако задобила реско интровертни тон. Постала је не само интимна, већ претежно интимистичка. Према маниру (у нашим литературним околностима, у нашој привидној боемској атмосфери) тада доминантног Јесењина, Ацо Шопов се определио за путовање кроз поезију утабаним системима осећања и певања. Стихови о муци и радости, као један затворени интимистички свет, нису сами отворили неку значајну поетску стазу. Па ипак, у стваралачкој еволуцији Аце Шопова ова збирка има драгоцени значај, самим тим што је баш она дефинитивно огласила субјективност поетске креације и сувереност песничког света.
Која су доминантна обележја поезије и поетике у овој, другој фази поетске еволуције Аце Шопова?
Целокупна његова поезија у фази интимне лирике има видљиву аутобиографску основу. Конципирање песме изводи се на основу личног емотивног доживљаја. Песма се остварује као својевидна релаксација сопствених траума:
Мишљах, ето, да ми казти хоћеш:
„Врати се, доћи кући, мили!
Ка сину те, знам, твоје срце вуче,
Одавно са њилм скупа нисте били.
Поред тога што његова поезија у овој фази уствари представља транспозицију личних доживљаја, у њој не мање доминантно место заузима и чулна евокација: његова песма продире само до чулног, видљивог и све се само на њему базира. Песник чак ни не покушава да продре иза чулне евиденције, тамо где се плету и расплићу замршени конци драме живота; интимистичко осећање је једини супстрат песме. Његова је друга фаза, фаза интимне лирике, зато емоционално веома богата, јер је такорећи само непосредни одзив срца; целокупна лирика његове друге фазе саздана је на основама романтичарске традиције. Овако конципирана, интимно-исповедна лирика Шопова, у чијим молски штимунзима влада резигнација, бол, туга, умор и растанак, родила се пред сазнањем да смо пред несрећом немоћни и да несрећу човек никада неће моћи избећи, јер је она усидрена у његовом бићу и јер не постоји ниједан људски напор који једнога дана неће пропасти, ако већ сваки живот завршава смрћу.
Овакво основно осећање у интимно-исповедној фази поетске еволуције Аце Шопова напрвило је од меланхолије доминантно расположење које лебди изнад сваке његове песме. Међутим, овај, веома типични ацошоповски меланхолички концепт, који се метафорички најпотпуније изражава појмом самога песника: бела туга, ова бела туга није негација човека, јер поезија Шопова ни у једном тренутку не губи поверење у велике људске вредности. Напротив. У већини случајева она представља њихову апотеозу, апотеозу слободе, лепоте, љубави, насупрот ропству, ружноћи и мржњи. А сви ови сазнајни прoдори доћи ће до пуног израза у трећој фази поетског искуства Аце Шопова. Оно што је, међутим, претежни акцент меланхолички тенденција песама из збирке Стихови о муци и радости, то је доминантно осећање да од искона човеком управљају неке никада до краја сазнатљиве силе којима се човек не може супротставити и које не може докрајчити. Јер: шта је оно што чини да се људи растају, зашто се једна велика љубав некада претвара у велику мржњу, а лепота у ружноћу, и шта је оно у нама што нас без престанка нагони да понављамо:
Зар вреди оно што мислиш да вреди?
Друга, емоционално веома богата и сложена фаза поетске еволуције Аце Шопова сигурно је била неопходна, али ипак само једна прелазна фаза. Утолико је и неодрживо становиште према коме се ова фаза, фаза интимне лирике у поетској еволуцији Шопова уздиже на ниво општег појма о његовој поезији. Одмах се мора приметити да ова фаза његовог поетског искуства ни у ком случају није наговестила једну одређену поетску индивидуалност, ни у песничком изразу, ни у поетском свету. Поетски мотиви Шопова у овој фази су веома једноставни и некомплексни. У њима су само дате варијације једне пригушене љубави и трауматичног растанка са сином. Због свега тога његова књига Стихови о муци и радости има веома тесан интелектуални хоризонт. Када се само две године после ње, 1955., појавила књига стихова Слиј се са тишином, која још није била сасвим ослобођена чисто спонтаног и екскламативног тона, сентименталне разнежености, али која је садржала и десетак песама са потпуно другачијим призвуком, као што су песме „Тражим свој глас“, „Промена“, „Лажи“, песме посвећене лепоти, затим песме „На језеру“ или „Лов на језеру“ и друге, на мегдан је ступио један сасвим други поетски приступ, једно сасвим другачије песничко схватање, један Шопов који се, на континуитету дотадашњег Шопова, обликовао у једну од најизразитијих песничких индивидуалности у послератној македонској поезији. Ова, треһа фаза поетске еволуције Аце Шопова, најизразитије је представљена књигама Ветар носи лепо време (Ветрот носи убаво време, 1957.) и Непостојање (Небиднина, 1963.), као и његовом последњом књигом Гатар у пепелу (Гледач во пепелта, 1970.).
У свом најновијем песничком искуством, у тpeћој фази своје поетске еволуције, Ацо Шопов прави досада најрадикалнији и најдубљи покушај да зарони у самога себе и да се усидри на најдубљем дну свога бића. У песми „Пета молитва мога тела“ он екстрахира ову мисао самопитање: „Куда даље у себи?“, у питање која доследним континуитетом потврђује естетску позицију Аце Шопова да он потрагу за собом сматра својом доминантном песничком опсесијом. Тако и сада поетска и естетска еволуција Шопова не траје у знаку самонегације, већ у знаку перманентне песничке самоафирмације. У свима се трима његовим битним поетским фазама може следити једна јединствена поетска личност. Јер, иако Ацо Шопов, као што смо рекли, у првој својој фази полази од општег ка личном, у другој само од личног, а у трећој од личног ка општем, иако се, значи, у свима трима његовим поетским фазама осећа другачији приступ смислу и функцији песме, ипак је на делу увек само једна јединствена, непоновљива личност. Његове три фазе не представљају неке циклички затворене кругове који нису упућени један на другог, већ, напротив, оне су тако органски тангиране међу собом да се уопште не могу замислити једна без друге. Његове песме, свеједно која: „Очи“, „Немој ме волети“ или „Непостојање“, нису међусобно различите, песме различитих гласова. Не. То је увек једна те иста песма, један те исти глас, чији је сазнајни волумен, сазнајна пенетрација у смисао живота и суштину трајања, међутим, из фазе у фазу све широкстранија, све комплекснија, све слојевитија.
У својој трећој поетској фази песник, на пример, не опева и не болује само своју тугу, само свој бол, свој занос, већ свуда око себе и у себи примећује да је све променљиво и пролазно, да све почиње са љубављу, овом доминантном темом у свима трима њговим поетским фазама, а да све завршава, као што је то у његовом најновијем песничком искуству данас видљиво – непостојањем (небиднина). Из свега овога рађа се у песнику исти онај перманентни неспокој који је карактеристичан и за прву и за последњу песму Аце Шопова. Из тог неспокоја песник ствара, а у том стварању открива читав низ најузбудљивијих питања савремене егзистенције о животу и непостојању, који као да се у нашем веку не дају замислити једно без другог, јер у сваком тренутку небиће прети постојању. Тако, у његовој трећој поетској фази, поезија Аце Шопова доноси много комплексније, широкостраније и универзално драматичније и дубинскије доживљаје и песничка открића, него што је то донела или могла да донесе исповедна екскламација у претходној фази. Битно за његову најновију фазу је уствари то што нам песник сада открива једну много сложенију реалност од оне дате у његовој исповедној фази. Схватајући и данас, као и раније, у целом свом поетском континуитету, поезију као потрагу за собом, песник сада примећује и отркива у себи нешто што превазилази његову суштину и његов лични ентитет, нешто што је ван његове приватне реалности, што је изнад њега. Тако на дну свог бића он открива небиће уопште, које нас вреба, које тутњи у подземљу, које лебди у надземљу света у коме живимо. На дну песник открива непостојање уопште, осмишљавајући га песнички ретко прегнантним и узбудљивим симболима:
Постоји доле тешка нека крв. Крв једна.
Постоји крв нека густа као црна смола.
Крв ненасита исконски жедна.
Постоји нека крв стара, црна и гола.
Лежи она и рије као крт.
Иде с прага на праг, свест подрива.
Непогрешно и неизбежно као смрт
сва места и све шупљине налива.
У збирци Непостојање, од прве песме, „Рађање речи“, до последње — „Песма и године“ непостојање лебди као расположење, као атмосфера, као сазнање. Тако се у својој последњој поетској фази песник не остварује само у релацији од себе као себи, већ у релацији од себе као бићу уопште, тако да мисаона димензија овој фази поетске еволуције Аце Шопова добијa екстензивно место, постаје апсолутно доминантна.
Његова својеврсна лирска медитација добија најпластичнији и најаутентичнији облик у малој поеми названој „Непостојање“. У њеној четвртој глави песник се коинцидира са стаблом, са његовим самотним животом у простору и времену, а стабло коинцидира са самим собом, па, гледајући у њему своје очи „које зру у сну ње говог лишћа“, закључује:
Ко нас осуди на исто бдење?
С друге стране, песник дубоко у себи осећа „дүбине стабла“, да је стабло уствари његова крв, па дијалог са самоћом стабла завршава стиховима:
Ко нам досуди то непостојање,
да будем стабло, да будеш песма?
Ова узајамна самоотуђеност песника и стабла означава поезију Аце Шопова — и његов песнички доживљај уопште, и песнички доживљај небића — као доживљавање самоотуђености које израста у сазнање да смо у процесу нашег опредмећивања у свету на извору осећања да уствари нисмо оно што мислимо да јесмо или да смо најчешће оно што уствари нисмо. Ова самоотуђеност песника — у речи или у камену, у крви или у телу, у победи или у величанственом поразу, у тишини или у магли? — открива најизорније и осећај и сазнање да је процес песничког самоотуђења у поетском свету Аце Шопова уствари процес самоналажења, као што је, обратно, процес самоналажења у свету поезије процес самоотуђења. Јер, одакле иначе она огромна снага стаблу, крви, магли, камену, тврђави, да делују као наша друга природа, да имају такву сугестивну људску димензију? Песнички самоотуђени у овим предметима и пределима, који симболички, али ништа мање и стварно осмишљавају човека, осећамо да отуђени и персонифицирани предмети и предели на тај начин израстају у ствари у осећања и сазнања о суштини нашег трајања.
У трећој фази поетске еволуције Аце Шопова његова се песма, његова поезија уопште заснива на једном комплекснијем, многозначајнијем, сложенијем песничком концепту, него у двема претходним фазама. Она није више толико једноставна у својој унутрашњој концепцији, не израста више само из личног доживљавања, нити се заснива само на фиксацији чулне импресије. Она се не задовољава само једним одређеним штимунгом и не остаје само на емоцији као таквој. Његова песма је данас у поседу једног снажног и узбудљивог мисаоног стожерника, једног симболичког значења, једног огромног богатсва идеја и симбола, једног интелектуално искуства, једне поетски сугестивне медитативне димензије.
Све ове нове специфичности његовог данашњег песничког говора долазе до пуног изражаја у слојевитости његовог поетског света. У овом смислу његова трећа поетска фаза доноси и једно ново тематско подручје, како у његовој, тако и у нашој савременој поезији уопште. Ово подручје је магична моћ речи, оне речи са којом опстајемо у свету, све једно да ли му се супротстављамо или га афирмирамо. У овом свом новом тематском подручју песник нам открива тајну и смисао речи, открива нам ону конвулзивну драму која се дешава у процесу стваралаштва када стојимо пред рађањем речи јер осећамо да само реч може да одузме или пак да дâ смисао свему ономе чему се сазнајно приближавамо. Па ако је реч, тај стуб на коме градимо све у поезији: ратове и земљотресе, поплаве и селидбе, пустоши и колере, наде и очајања, слободе и ропства. животе и смрти, ако је та и таква реч, која као Атлас носи на себи у поезији сву земљу, све њене лепоте и проклетства, толико моћна и свемоћна, да ли тада постоји поетскија тема од теме њеног рађања, од осмишљавања онога што свему даје смисао:
Чвор у чвору
над каменом камен,
оба смо од камена.
Дими ноћ.
Реч удваја тамнина.
Модар угљен у утроби јој гори.
О ти што постојиш јер не постојиш,
небо љуљаш,
земљу окрећеш.
О ти што постоји јер не постојиш,
јечи земља под каменим плочницима.
Иде ошамућена од умирања својих
реч што ломи све слепоочнице.
Реч у поезији Аце Шопова има једну, да тако кажемо, космичку димензију. Ова реч са својом снагом „да окреће земљу и да љуља небо“, да буде коперникански центар око којег се све врти и креће, ова реч „налик на све мирне заробљенике“, ова реч, „ова тврђава камена“ која, үствари, и покрај свих мена и изнад свих олуја и насупрот свим вековима остаје налик камену неуништљива и тако свемоћна и свевишња, ова реч „која настаје из таме“ и „модар угљен у утроби гори“, ова реч која проноси прометејску ватру, ова реч која је и искра и пламен, која пали и гаси пожаре, ова реч која опева велику људску исконску радост, бол и тугу, ова реч је песма, велика људска песма која се простире од краја до бескраја, од предела до непредела, од видљивог до невидљивог, од цвета земног до звезданих маглина. Али, постоји само една таква реч. У мукотрпној потрази за њом, у песми „Молитва за једну обичну, али још увек непронађену реч“, песник ће је одредити као реч рађања и реч лелека. И целокупна је поезија Аце Шопова испевана, створена, саткана од те речи која је рађање и лелек, која је плач и утеха:
Пронаћи реч раћања, лелекања,
пронаћи такву реч. И овај храм
затворен у своју древност и голем од чекања
отвориће ти се покорно и сам.
Пронађи реч рађања, лелекања.
У поезији Аце Шопова ова је реч пронађена. Од његовог првог до последњег стиха ова реч има једно јединствено име: љубав. Она је једна од најдоминантнијих тема у песничком искуству Аце Шопова. Процес њеног поетског осмишљавања тече паралелно са поетском еволуцијом овог песника. Док је у првим двема његовим поетским фазама љубав или сведена на непосредну еротику или је окренута традиционалистичким њеним манифестацијама: растанку, неверству или страсти, у трећој фази, у књигама Ветар носи лепо време, Непостојање и Гатар у пепелу, нарочито у циклусу „Молитве мога тела“ у збирци Непостојање, Шопов излаже филозофију љубави. Иако, на пример, на први поглед изгледа да једанаесет молитава откривају хедонистичку страну љубави или њену пренаглашену чулност, ипак у њима првенствено доминира њена метафизичка суштина, она њена тајанствена димензија због које је никада нећемо сазнати до краја, а према којој смо увек и заувек окренути као према осећању које је покретач свих наших и чулних и духовних моћи. Колико год да смо, међутим, доживели то осећање, колико год да смо га некада сазнали, пред њим стојимо увек као пред тајном, јер, без обзира на наше познавање овог осећања, оно се никада не доживљава и не понавља на исти начин. Љубав је непоновљива као живот, као смрт, као лепота, и баш зато је вечно обнављање:
Ах та лепота, ах та лепота,
то дивље у крви завијање.
Кида, граби, сече, као лавина смота,
вечна је притајеност и вечно откривање.
Несумњиво, неке од најлепших песама испеваних на македонском језику су баш оне песме Аце Шопова које су посвећене љубави. Какав је и колики њихов песнички домет постаје одмах видљиво када их, због песничког богатства, искључивости и необичности њихових слика и метафора, због грациозности и суптилности стиха, због њихове библијске елиптичности и свеобухватности, упоредимо са „Песмом над песмама“:
На твом високом челу плахи пасу јелени,
ти имаш зарасле дубоко у земљу снажне руке,
у грлу твоме бујају травњаци зелени,
речи су твоје кошчате и оштре, ал мукле.
У његовом осмишљавању љубави су дати и онај фатализам и егоизам који су љубави иманентни и од ње неодвојиви:
Заробљени смо сада у игри, заробљени кругом
баца нас тамо-амо тмурна и нестварна плима,
целог живота путујемо од једног қа другом
и свако крие све оно што има.
Љубав, „то тело што лежи као мост између две обале“, „то бескрајно тело, распрострто као нема глад“, „то чудо у чуду“, над којим „гуче голуб вечан“ и које „земљу чупа челом“ и које „нас из дивљине крвљу зове“, непролазна је и никада јој се неће открити дефинитивни смисао, јер је она „налик телу које тече без тока“, а што је више сазнајемо – то више остаје несазнатљива до краја. Међутим, оно што је најкарактеристичније у сазнајном смислу за схватање љубави у трећој фази поетског искуства Аце Шопова, то је њено коинцидирање са непостојањем. Оно чему љубав највише одговара, то је уствари непостојање. И није ништа чудно што се у најновијем поетском искуству песника све у поезији као непосредном односу човека и света, живота и духа, одвија, зачиње, осмишљава између љубави и небића, између вечног рађања и вечног згрушавања крви, између оне љубави, оне крви, како је то изванредно сугестивно виђено у песми „Ожиљак“, која се не може смирити, која рије у нама, која нас прогони, да би се на крају, на сваком неминовном и неизбежном крају претворила у непостојање које „неизбежно као смрт испуњава све празнине и места“.
У томе је, ето, драма, конвулзивна драма поезије Аце Шопова, једног аутентичног песника non plus ultra, коме је поезија одувек била само један од начина да се живи, један од начина да се опстане да би се вечно могла одгонетати вечна крвава загонетка тоталног проблема живота. Остати увек свој, бити увек на свом извору и поред свих перманентних артистичких и стилских данашњих олуја, стојати иза лапидарних речи Ричарда III: „Ја сам ја“, веровати у то да поезија може да постоји без вештине, али да не може да опстоји без морала, то, за Ацу Шопова значи афирмирати етички постулат поезије, чиме она постаје нераздвојни део не само живота, већ и живљења.
Пред сваким уметничким делом стоји увек једна јединствена дилема: да ли је оно постало само историјско-музејски реликт или је пак као такво остало вечно живо дело, које ће и у најразличитијим и међусобно супротним временима бити способно и снажно да људима говори о њиховим увек загонетним сазнањима, сновима и тежњама? Превазићи ту неумољиву пролазност времена које све вуче ка једном историјском неповрату, остати у њему, превазићи строго национални призвук и бити налик неугашљивом зраку без чега би било незамисливо наше данашње путовање кроз време и времена у нама – то је дато само ретким, само изузетним познаваоцима човека, његових страсти и његових увек нових осећања и осећаја. Међу ове свакако спада и Ацо Шопов.
______________________
*Поговор књизи Песни = Песме, Београд, Народна књига, [1976]. — стр. 251-266.
Овај текст је скраћена верзија истоимене статије на македонском језику.
_____________________
Старделов је аутор монографије Небиднината: поезијата и поетското искуство на Ацо Шопов, 2000.
Студије Старделова о стваралаштву А: Шопова work in process
____________________
Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима
У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових