This post is also available in: Macedonian Croatian Bosnian

Интимни свијет Аца Шопова*

Сретен Перовић

Сретен Перовић, црногорски песник, преводилац и књижевни критичар

Сретен Перовић

„У зору бацих своју мрежу у море”
Р. Тагоре: Градинар, 3

Лирика Аца Шопова, својим битним токовима, метафорично слиједи и рељефно симболизује историјску судбину македонског народа. Само ријетки пјесници, поготово лирици, и то у изузетним друштвено-историјским условима успију да, у оквиру националне литературе, остваре тако сложен и специфичан, превасходно драмски задатак. Послијератни раст Македоније и њеног човјека у мукотрпно дочеканој, стрпљиво кроз вјекове сањаној и у најинтимнијим дубинама брањеној и одбрањеној слободи посредно је добио есенцијални израз и особено значење у поезији једног од њених наjаутентичнијих и истовремено најуниверзалнијих стваралаца. 

Поникао из оних најфинијих ткива македонске народне поезије, а одњегован на медитеранској, културној поливаленцији, Шопов је градио свој пјеснички свијет на патничкој и слободарској традицији свога народа, постепено изједначавајући чин стварања са чином живљења, горчину сна с питкошћу пјевања. И кад данас, у зрелом добу живота, подсјећа на своје младалачке стрепње и заносе, на изгубљене прве стихове, рођне на прагу другог светског рата, и на своју прву, партизанску, штампану књигу стихова (Пјесме, 1944), док се тако децидирано одређује према удјелу који у његовој поетици има народно пјесништво – пјесник неће прећутати ни утицаје који су до њега допрли из врхова модерне свјетске поезије, са многих животних и литерарних попришта и путовања, али ће с пуно самопоуздања и искуствене вјеродостојности закључити да постоје двије врсте пјесника: они који долазе из културе и они који долазе из живота, убијеђен да готово сви македонски песници долазе из живота [Razgovor sa Ivanom Krtalićem, Oko, god. 4, br 123, Zagreb, 2-16.12.1976]

Тако се Шопов, са свим законитостима у генези свог (и модерног македонског) пјесништва, надовезује на ожиљке историјског патништва као на главну покретачку енергију и емотивно својство македонске народне поезије – и на револуционарни занос ратних и поратних дана, који је коинцидирао с пјесниковом животном и књижевном младошћу, што све сублимно твори поетску и мисаону синтезу из које ће произаћи пуна пјесникова зрелост, па и мудри тестаментарни вјенац у високо вреднованој збирци Пјесма црне жене (1976).

О смислу људске егзистенције

Модерно доба, с веома развијеном и динамичном психо-социјалном структуром, погодовало је поларизацији поетског прилаза животу, диференцирању самог пјесничког чина, не само у филозофском и идеолошком већ и у емотивном смјеру. Револуционарна збивања, ратови, смјена идеала савременог човјека, друштвена стремљења ортодоксних крајности, све је то допринијело да јаче дођу до изражаја пјесници тзв. романтичне инспирације. Пратећи активно та кретања на динамичном разбоју нашег времена, они су понекад давали и печат својој епоси, или су бар обезбјеђивали у њој свој спектрални емотивни удио и социјални допринос. Па ипак, човјек је често и све чешће остајао сам, ишчашен из времена и друштва за које је изгарао. Нуклеарно доба, уза све могуће атрибуте, донијело је још веће осиромашење човјека, бар у оном свом преломном тренутку, јер је мит о класичним, људским вриједностима полако али сигурно нестајао: дошло је до емотивног и етичког отуђења савременог свијета. Стално присуство опасности од тоталног термонуклеарног самоуништења човјека, смањивање (у свијести и подсвијести) димензија и значаја наше планете на путу продора људи у космос, наслућивање „хаоса“ антиматерије и напреднијих цивилизација у једној од нама познатих, „доступних“ галаксија – све је то подстакло оне друге, тзв. пјесника класичне инспирације, који су увијек били у мањини, али чија су снатрења имала траjнији и убојитији утицај. Пјесници романтичне инспирације, ослањајући се на своје сублимиране инстинкте и револуционарни занос у оптималну вриједност (понекад и у безвриједност) живота, полако су почели да напуштају „сликање стварности“ и да се враћају микрокосмосу, заронивши у властити унутарњи свијет као у пећину гдје гласови одјекују у врло сложеној резонанци, хипертрофирани до монструозног облика, трошни и веома краткотрајни. Њихова „класична“ сабраћа примила су живот су живот са оне мање емотивне а више медитативне, филозофске стране, враћајући се проблемима морала и смисла људске егзистенције уопште.

Ацо Шопов припада племену „романтичних“ пјесника. Његов романтизам не потиче само из чулног поимања свијета, већ и из извјесне прохибиције, саткане од најдубљих нити, према наглој поплави церебралности, техницизма, кибернетике. Као и све праве емотивне природе, ни Шопов никада није могао, нити то данас може, да свој интимни свијет помири са спољним, објектним свијетом материјалног реда и поретка у животу. Сама та чињеница, наравно, не би га учинила пјесником, али га је она битно предусловила. Зато одатле и треба прићи нашем пјеснику, ма колико тај пут изгледао непоуздан и произвољан. Никада се о једном пјеснику не може изрећи дефинитиван, кoнaчaн суд; то је утолико теже уколико је пјесник, у тренутку разматрања његова дјела, на врхунцу стваралачких трагања и у животу и умјетности. Ми Шопову прилазимо управо у једном таквом, флуидном тренутку: он пише споро, не пише много, али – пише стално. А то је елеменат више који нас убјеђује да доживљава све оно о чему говори у ритму и слици поезије.

Своја прва револуционарна сазнања и ратне доживљаје преточио је Шопов, на почетку књижевне каријере, у оплемењени понос рањеног човјека коме свјетлост у оку ни једног тренутка није изгубила свој првобитни, дјечачки смисао изначај. Та фаза његовог поетског стварања, комплементарна и сагласна општим нашим поетским токовима непосредно по завршетку другог свјетског рата, није дуго трајала, на срећу пјесника који се неумитношћу најинтимнијег бића вођен „вратио“ освјетљавању унутрашње човјекове реалности. У ствари Шопов је, као и бројни његови вршњаци, свој књижевни старт везао за сву сложеност збивања у једном бурном времену, када се мање водило рачуна о интимном човјековом бићу, а више о општим интересима револуционарног, у свему преломног тренутка. За Македонију, македонски нацију и њену културу, тај тренутак био је вишеструко значајан¹. Пуни замак македонске културе потекао је управо од генерације умјетника и научника, преводилаца и педагога, којој припада и Ацо Шопов. Македонска култура, књижевност посебно, морала је да премости и своје мукотрпно и специфично насљеђе, историјски условљено културно заостајање за осталим југословенским народима; морала је да надокнади вијек-два у току неколико година да би се могла, по значају резултата, уклопити у модеран развитак језика и литературе, што није било ни лако ни једноставно. Пионирима савремене македонске културе – међу којима значајно мјесто припада пјеснику Ацу Шопову – предстојао је вишеструк напор да би у тако кратком временском раздобљу остварили дјела значајна за све наше народе. Такав успјех могао је бити постигнут само захваљујући историјски акумулираним и тек недавно креативно ослобођеним националним осјећањем македонског човјека, уз оне његове традиционалне особине: исконску словенску емотивност, специфичну печалбарску тугу, моралну досљедност и стрпљивост, радну енергију и штедљивост. Сав тај вјековни набој, доведен до стања усијања, предусловио је нагли продор македонске мисли, отјеловљене у свестраном револуционарном збивању из којег је – у једном смјеру – потекла аутентична, умјетнички снажна, посве особена литерарна ријеч.

И сада кад је македонска књижевност стала на своје ноге, кад је почела да осваја и удаљена ванзавичајна поднебља, зауставили смо за трернутак једног од њених актера, насилно га зауставили на непредвиђеној станици, док се његова животна и књижевна авантура наставља, мијења и одређује, из дана у дан пролази између смисла и бесмисла, не оповргавајући наше право да се њоме бавимо, али одузимајући нам могућност да вјерујемо у трајност свог просуђивања и суда. Јер једно дјело добија друге димензије и значења оног тренутка када се дода и само једна цигла, само један камен, орнамент или једна метафора. Зауставили смо, дакле, Аца Шопова који по много чему личи на нашег пјесника Душана Костића: по завршетку рата, Шопов је, као и Костић, једно вријеме говорио о том општем рату и његовим посљедицама, злу и добру које је оставио за собом, а онда се повукао и наставио да пјева о рату у себи – окренуо се најинтимнијим проблемима, личним преокупацијама, љубави, болу и сновима, тихом ходу кроз динамику живота (не само савременог), властитим свјетлостима и сјенкама, својим промашајима.

У оквиру те богате самоанализе, којој су подређени и експлицитна мисао и спољни пјеснички украс, Ацо Шопов испреда своју духовну биографију тоновима својеврсне и особене елегије, остајући увијек на платформи ватрене жеље за дубљом хуманизацијом живота. То што живот није вазда благотворан и издашан према нашим жељама и надама, што у својим валовитим и бесконачним токовима носи и матице и вирове, и замке и отрежњења, не умањује пјесникову жеђ: ондје гдје не може да продре само топлином љубави, он успјело прави продор благим хумором и прасловенском тугом. И кад говори о жени, тој највећој метафори живота, тајни која се преображава у сваком трену; и кад се препушта природи предјела са којима налази најбоље путеве споразумијевања; и кад медитира о смислу постојања, живота и смрти, о смислу наслијеђене крви – Шопов увијек остаје свој, питом и топао.

Посредно и индиректно, из македонске народне поезије, задојен печалбарском тугом, он печалбу не види као друштвено-историјски феномен наших народа, већ као феномен живота уопште, посебно као могући израз егзистентности савременог човјека. Ту почењи и ту се најблиставије истиче авантура његове мисли, исто онако као и авантура његових осјећања. У балади под насловом „Пјесма и године“, Шопов се обраћа пјесми као живом бићу, као врлом саборцу и двојнику:

Путујеш корак по корак,
муку по муку
низ моје године.
Ја идем корак по корак,
муку по муку
низ твоје године.
Нема краја и нема мимохода.

Између печалбе и небиднине² распростире се спектар најдубљих пјесникових интересовања. Странствовање у свијету материјалне егзистенције не условљава увијек сужавање егзистентности властитoг унутарњег свијета. Али та вјечита колизија између два пола останка, између два свијета битисања, везана ипак чврстим нитима међусобне қаузалности, условљава пјесников излаз у небиднини. Шопов се у пјесми „Небиднина“ (,,Непостојање“) не пита узалуд: „Ко то невидљив у мени живи?“ Тај Гордијев чвор подједнако чврсто уплиће и пјесниковог двојника (alter ego) и онај снивани и доснивани, не ипак никад досновани свијет будућности, свијет бескрајних могућности. Небиднина – и сан и сновиђење, истодобно! – вуче своје коријене из човјекове печалбе, онакве каквом је означава пјесникова уобразиља: небиднина је флуидно пројецирање властитих неостварености на широко платно праисконских жеља. Тим својствима она неосјетно прераста у мит, показује нескривено своје присуство у свим токовима пјесникова живота, одређује га као сањара који, то се мора нагласити, попут дјетета зна да лутке нијесу живе, али му то не смета да им се обраћа, да с њима разговара, да им се повјерава. Шопов је свјестан исхода сопствене животне авантуре која се, уосталом, не разликује много од авантуре живота уопште, па га то сазнање не испуњава немирима јачег интензитета; готово да се повјерује да његова меланхолична природа намјерно залази у спасоносно нирванско море, ослобођена оштрице бола у највећој могућој мјери. Бол, истина, није одсутан из поезије Аца Шопова, али он не пече његово наглашено поријекло не производи варнице: бол је овдје сублимно редукован на степен мелема, доведен у угао одакле се може благо осмјехнути својој агресивној праприроди. Пјесник рече:

Путовах дуго, путовах читаву вјечност
од нас до нашег непостојања.

То печалбарење (читај: лутање) по свијету и животу јесте можда једини излаз: путовање као систем превладавања бола, па и превладавања зла. Више пута ово експлицитно потврђује и сам пјесник. Он се на једном мјесту идентификује с галебом који кружи над његовом главом, али и над главама свих мртвих и живих, па галеба моли:

Не слијећи, галебе мој,
ипак се врати у јато.
Ја сам лађа осуђена
на јуриш у непознато.

Али то непознато и није толико непознато: оно је у одређеном смислу увијек познато и законито. Осуђени на путовање, или како то сам рече – „на јуриш у непознато“, пјесник поима „бесмисла тог смисао големи“, нарочито због тога што му је јасно да „за повратак нема стазе“, да круг мора да се затвори, па можда и да се понови. Можда. Но круг се у ствари никада не може поновити, као што се не може два пута ући у исту ријеку. Ништа не смета што се на било којој тачки тог животног круга може појавити питање: „зар вриједи оно што мислиш да вриједи?“ Јер чак и Земља на свом путу обавља исти посао, болује исте бољке, доживљава исту судбину као и пјесник.

Земљо, ти земља већ нијеси,
ти си грумен наде,
црна од муке, од снова зелена,
ти завитлано си у свемир око.

Шопову ни „вјетар нема домовине“, вјетар доброте: А доброта је покерет, увијек у покрету; она је, као и љепота, саставни дио туге покретане вјетром. Саз у дијалектичним траверзама, уҡлето одан кретању чији је смисао управо сами ток и процес кретања, пјесник је пронашао адекватну метафору за тај емотивни, судбински однос према животу. У његовој елегији „Август“ путовање се наставља бескрајно и беспоштедно:

Тамно поноћно сунце путује свом зениту!

Али ако се Шопов ипак не може уврстити у мисаоне пјеснике, то не долази отуд што код њега нема јасних и веома очито експонираних идеја, већ зато што је све то подведено под наплив одњегованих емоција и бујних слика. Његов однос према екстерном свијету јасан је и недвосмислен, али баш такав однос проистекао је више из доимања, наслућивања, а мање из сазнавања егзактних законитости живљења. „Чвор на чвору, / на камену камен“. То никако не значи да је Шопов законитости властитога свијета градио искључиво интуитивно. Зрелост његових осјећања најбитније је потврђена у пјесмама „Купац старудије“ и „Романтично бјекство“ – дакле, не у најбољим његовим поетским остварењима; у те двије пјесме Шопов је унио, у ироничном, па и сатирично-меланхоличном лашту, профиле властитог моралног портрет егзистентности своје духовне личности. Двије велике аутобиографске метафоре – купац старудије и читач ципела („Романтично бјекство“) – два симбола јетка носталгија за изгубљеним вриједностима, за добротом, љубављу, носталгија за спокојством и правичношћу. А то су управо оне двије пјесме гдје се пјесник наизглед не обраћа себи, већ слика „објективну стварност“, у пролазу, у мимоходу. Иако се баш ту формално ослањао на фолклорне елементе, у ритму и слици, Шопов (који купује „старе чађи савјести/ стару рђу снова и свијести“) у ствари суптилно транспонује своја увјерења да се не могу и не смију оповргавати вјековним искуством провјерене вриједности, јер живот не почиње од нас, нити се с нама завршава. Већ укоријењена бојажљивост, плашња па и паничан страх који обузима лирске душе (и не само њих, већ и саме „кибернетичаре“) пред најездом и све већом владавином робота, пројектована је овдје у шеретлуку купца старудије:

Старо, старо, купујем старо,
старе љубави, стару срећу,
старе радости, старе младости,
купујем стару одјећу.
Старо, не купујем ново ништа,
старо за нова уточишта.

И ту долазимо до коначне пјесникове спознаје: пред свијетом реалности око нас, треба пронаћи уточиште, можда најприје (ако не и једино) у свијету наше унутарње реалности. А уточиште се не може пронаћи ни у смрти ни у ништавилу, ни у бјекству ни у нојевском зарањању главе у пијесак; уточиште се може пронаћи у озраченим сновима и превладаном болу љубави. Зато Шопов, у својој љубавној поезији (у циклусу „Молитвеник“), трага за ријечју „рађања, лелекања“ да би могао адекватније да одрази суштину свог „величанственог пораза“: неутољиву глад тијела које се привиђа као „нестварних жеља стварен свјетионик“, неутажену жећ душе да прошлост прими као свјетиљку сјутрашњице. То претакање јучерашњице у сјутрашњицу, јесте једна од доминантних позиција Шоповљевог хуманизма на путу премошћавања колизија међу људима нашега доба. Јер тај сукоб постоји чак и када је у питању љубав, неспоразум је условљен алијенцијом суштинских човјекових вриједности:

Заробљеници смо сада у игри, кругом,
носи нас тмурна и нестварна плима,
читави живот хитамо једно другом
а свако скрива у себи оно што има.

Да ли се право уточиште може пронаћи? Одговор на то питање не може се очекивати ни од пјесника нити од његових тумача³. Вјерујући да је пјесникова фаза о којој смо говорили само дио његовог креативног пута, тек узгред смо помињали естетске квалитете ове поезије. Наш читалац, сада први пут има пред собом комплетније представљеног Шопова, па ће моћи да нас провјери и допуни, и у ономе што смо рекли и у ономе што нијесмо стигли да кажемо.**

Ново пондебље

Најновија пјесничка фаза Аце Шопова везана је за ново поднебље и „старе“ мисаоне и емотивне преокупације. Црна Африка, други и још тајновитији језици, издржљиви и болу непокорни људи, снага плодности вазда оличена женом, богатство природних тонова у својој непоновљивости, људска зачуђеност пред надмоћима елементарне природе – све је то сажето у једну општу, генералну метафору коју је пјесник везао за огромно и древно афричко дрво баобаб, дрво живота у чијем су шупљем стаблу мртваце сахрањивали усправно. У тој усправности, непомирљивости са стањем које нас окружује, у тој непокорности ропској структури живота, у том шупљем а вјечно живом и непобједивом стаблу – нашао је наш пјесник своју домовину, своју Македонију, муку властитога народа, оно што је значењски наложио магичној ријечи небиднина. Тако су се двије далеке земље, Сенегал (гдје је Шопов последњих година службовао) и Македонија, два поднебља повезана истим сунцем, истом црном муком кроз вијекове, додирнуле виталним симболима и наставиле да испредају (у Штипу и Жоалу, како би рекао пјесник) своје велике бриге и оплемењене наде.

Пјесник као да се и није трудио да своје пјесничко и животно искуство, у овом зрелом стваралачком тренутку, заогрне умјетним веловима: сводећи ријеч на њену изворну функцију, он је – ослоњен на македонске и сенегалске легенде — до неслућених граница проширио њену контекстуалну симболику. Шопов ће пратити човјека на његовом бескрајном путу ослобађања од окова (сјетимо се његових борбено-активистичких партизанских стихова, сјетимо се и пјесме „Очи” и упоредимо је с очима сињарке — од којих се моли изљечење!), али га никад неће затећи тако мудро осамљеног и дубоко у себе загледаног као у пјесми „Загледан у океан”, гдје „стоји на обали и у мислима довикује / непознатих предака својих галије све“ које су „на пут неизвјесности“, у непознату сутрашњицу „прије много вјекова исплoвиле“. И као чудећи се, прошаптаће:

Човјек мраморно стоји ко туге окоштале.
Океан је огроман, а човјек мален.

Ту ће се појавити и онај „крилати коњ“ који је обиграо читав свијет, сва мора и океане, и једва смогао снаге да слети на „родно језеро“ и да ту, готово беспомоћно, изазива радознале и не увијек добронамјерне коментаре: о лудости и бесциљности таквог подухвата! Али једино он, тај коњ, моћи ће да у том и таквом „лету“ открије највиши смисао:

да открије домовину откривајући свијет

па и:

откривајући домовину да открије свијет⁴.

У тој привидној антиномији нашао је овај храбри „војник лирске искрености“⁵, како га назива Митрев (тврдећи да је Шопов дјелом потврдио старо правило лирике: ако не кажеш истину о себи, нећеш је рећи ни о другима!), ону глобалну одредницу за своја дуга и трајна путовања „од једне до друге небиднине“. Трагајући за сабесједником у најинтимнијим људским регионима, пјесник је од самог почетка вјеровао у могућности истинске комуникације између себе и живе и сложене реалности која га окружује. Путовао, као ватрена дуга над овај се свијет надносио, пркосио разочарањима, себе с патњама дома и домовине изједначавао, с ограниченом моћи ријечи се борио, зборио о привиду трајања и трајности привида, Ацо Шопов је тако стварао дјело трајне вриједности. Тако — ноћ и дан. Активист и сањар, путник и мудри „гатач у пепео“. Одан љепоти и бијелој тузи извора, приврженик огња, искушеник бола — човјек.

Човјек сам. А што је човјек?

његошевски ће запитати Шопов много раније но што је, под афричким небом и расцвјеталим фланбоајанима, осјетио како по сву ноћ „урличе земља“ и мистично одјекује ритам там-тама, како се прераста из привремености у трајност и, као у пјесми „Баобаб“, враћа прапочетку, суштини:

Цијело га село опкољава, не може да га опколи.
Дрво живота. Храм мртвих. Домовина.

_____________________________
¹ Најмлађи међу словенским књижевним језицима, македонски језик прославио је прошле године двадесетогодишњицу свог првог правописа. Иако македонска култура не почиње од 1941 или 1945 године, када је македонски народ извојевао друштвено-историјске услове за снажну афирмацију своје националности и националне културе, јубилеј правописа македонског књижевног језика представља значајну етапу у духовној еманципацији македонског народа. Македонски лингвисти направили су значајан истраживачки посао и резултат: ускоро излази из штампе и трећи том Рјечника македонског језика (Речник на македонскиот јазик) од око седамдесет хиљада ријечи, у редакцији пјесника и професора Универзитета Блажа Конеског, аутора првог македонског правописа и недавно изашле Историје македонског језика. Наравно, не би се могло урадити све то у току само двије деценије, да на народном македонском језику није писало више стваралаца у прошлом и првим деценијама овог вијека. Ту су браћа Миладиновци, Кирил Пејчиновић, Партениј Зографски, Григор Прличев, Кузман Шапкарев, Марко Цепенков и многи други. Сви они су писали западномакедонским дијалектима (Титов Велес – Прилеп – Битола) који су послужили творцима македонског правописа као основа за изградњу књижевног језика; за ова наречја уобичајен је назив централни македонски говори. На том тек створеном књижевном језику изграђена је богата савремена македонска литература која је, ако изузмемо Кочу Рацина и још неке између два рата, морала да у првим данима свога постојања, прије непуне двије деценије, почне од прве збирке поезије, првог есеја, првог романа, прве књиге приповједака. За развитак једне литературе двадесет година веома је кратак рок, чак и кад постоји богата народна књижевна традиција, не само зато, оно што је за двадесетак година створено у Македонији достојно је највећег признања. А створена је поезија која је добила југословенско, понегдје и шире признање – имена Блажа Конеског, Венка Марковског, Аца Шопова, Матеја Матевског, Ганета Тодоровског, Славка Јаневског, Гога Ивановског, Анта Поповског, Цанета Андреевског, Срба Ивановског, као и именима даровите младе генерације – В. Урошевића, В. Павловског, Б. Ђузела, покојне Данице Ручигај, П. Бошковског, П. Андреевског, З. Јовановића, Ј. Котеског и других. Направљен је велики скок у прози од првог македонског романа Село иза седам јасенова, преко ромáнâ Симона Дракула и других, до даровите приповједне прозе Живка Чинга и, још млађег, Божина Павловског; у драми – дјелима Кола Чашуле, Тома Арсовског и других: у критици и есејистици – квалитетним растом од Димитра Митрева до Димитра Солева, Старделова и читавог низа нових и значајних посљеника савремене македонске литературе.

² У великом Рјечнику македонског језика не постоји ријеч небиднина; постоје само ријечи небидник (= проклетник, проклето чељаде) и небидница (= ад 1: проклетиња, проклето чељаде; ад 2: нешто неостварљиво, фантастично, немогуће; измишљотина). Небиднина је Шоповљева кованица. Консултовали смо аутора, затим Блажа Конеског и бројне друге македонске књижевнике и лексикографе, о значењу ове ријечи. Добили смо објашњење да небиднина значи: нешто што се није догодило, нешто што се неће догодити, немогућност, непостојање и тсл. Иако свјесни значењског осиромашења, ми смо небиднину превели ријечју непостојање (као у пјесми с истим насловом на страни 73, и у елегији „Пјесма године“ на стр. 67. итд.)

³ Mакедонски критичари Г. Старделов и Д. Наневски са сасвим различитих позиција анализирали су поезију Аца Шопова. По Старделову, Шоповљева поезија нема само исповиједни, строго лирски карактер; она пјесников неспокој претапа у руковет питања о животу и небиднини дајући им прије свега етичке атрибуте. Он ову поезију проглашава мисаоном, лирском медитацијом, па је у наставку анализира као огледало пјесникове самоотуђености. Наневски му се супротставља, бранећи лирско-исповједну суштину поезије А. Шопова. Он не спори елементе мисаоности у тој поезији, али не налази потврду да пјесник жели да се филозофски одреди и експонира. Он у богатом свијету те поезије налази да је најзначајнија њена инспирација љубав која јој даје „најљепшу, завичајну димензију“.

Оба ова критичара сматрају небиднину доминантном пјесниковом преокупацијом: дајући тој Шоповљевој кованици различита тумачења, обојица су сагласни са њеном превасходно метафизичком суштином. (Обје критике су објављене у часопису Современост за 1964 годину: прва у 6, јунском, а друга у 10. децембарском броју).

⁴ Шопов је ове стихове (пјесма „Догађај на обали језера“) парафразирао у интервјуу „Одјеку“ (интервју је дао Гордани Михаиловоj-Бошнаковској – Одјек, Сарајево, год. XXIX, бр. 21, 1-15, нов. 1976.): „Желећи да упознам и откријем свет, ја сам присније открио и упознао своју домовину. И обрнуто, откривајући своју домовину, у суштини упо знао сам и открио свет. “ Он ће, на истом мјесту дати и подробније објашњење: „Све што се догађа ван мене, уколико заголица моје песничко интересовање, улази у моју интиму, постаје мој живот, па ма колико те ствари изгледале опште и далеке – ја их доживљавам као своју песничку судбину, као своју коб и опевам их као своју интимну преокупацију.“

⁵ Димитар Митрев: Повоени македонски поети, Скопје, Кочо Рацин, 1960, стр. 75–76.

_______________________
* Поговор књизи Dugo dolaženje ognja, Izabrane pesme, Beograd, Rad, 1977, str. 93-104. Већи део текста (овде са поднасловом  „О смислу људске егзистенције”) претходно је објављен као поговор књизи Предвечерје / Ацо Шопов; (поговор) Сретен Перовић. — Титоград : Графички завод, библиотека Антеј, 1966, стр. 99-112. Последњи део текста (овде са поднасловом  „Ново пондебље”), објављен је такође у књизи Пјесме, 1984.
_______________________

Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима

У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових