This post is also available in: Macedonian

Снажни модерни пјеснички глас*

Драгутин Вујановић

Национална полетност, карактеристична за читав друштвени и културни развој Македоније од 1945. године, била је срж стваралачког заноса у македонској књижевности која је за релативно кратко вријеме испољила пуно динамизма и истинске снаге. Та патриотска полетност најснажније и најсуптилније је исказувана у поезији која је, надојена импулсима фолклорне традиције и здравим тенденцијама социјалног и културног напретка, првих послијератних година била у најтешњем контакту с литерарним вриједностима из прошлости. Она је свој први ослонац у култивисању књижевног језика тражила у борбеним традицијама народне поезије и у дјелима вјесника македонске пјесничке ријечи Коче Рацина. Али оно што је било карактеристично за македонски народну поезију и Рацинову лирику наставило је трајање и у дјелима других македонских писаца. На тај начин остваривана је чврста спона с прошлошћу, која је увијек неопходна као унутрашњи импулс ствараоцима и оријентација у непосредном контакту са новом реалношћу.

Поезија Аца Шопова показује како је то брзо сазријевање македонског поетског говора у знаку тражења новог израза не изневјеравајући националне специфичности, преовладавао фолклористичке елементе и све чвршће био везан за модерна пјесничка струјања. Његова лирика претстава негацију конзервативних поетских форми како у везном, тако и у слободном стиху. Оно што запажамо код неких других старијих и млађих македонских пјесника – склоност да модернизирање израза заснивају на стилизацији фолклорних елемената – у Шопова је, у избору Сретена Перовића, једва примјетно, а и гдје се исказује, саопштено је на савремен поетски начин.

Шопов нам се открива као пјесник реалистичког схватања људске егзистенције. Његова „Молитва за обичну но још непронађену ријеч“ по карактеру инспирације подсјећа на Стевана Раичковића, а пјесмом „Романтично бјекство“, ни суштином материје ни изразом у слободном ритму Шопов не даје повода да се размишља о „романтизму“ његове поезије. У њој је на савремен начин транспонована једна „давњашна бајка“, која је бајка исто толико колико и „Пјесма о Барбари“ француског пјесника Жака Превера. Анализирајући „Poмантично бјекство“ и пјесму „Купац старудија“, Перовић на једном мјесту у поговору Предвечерја каже и ово: „Шопов је свјестан исхода сопствене животне авантуре која се, уосталом, не разликује много од авантуре живота уопште, па га то сазнање не испуњава немирима јачег интезитета; готово да се повјерује да његова меланхолична природа намјерно залази у спасоносно нирванско море, ослобођено оштрице бола у највећој могућој мјери. Бол, истина, није одсутан из поезије Аца Шопова, али он не пече, његово наглашено поријекло не производи варнице; бол је овдје сублимно редукован на степен мелема, доведен угао одакле се може благо осмјехнути својој агресивној праприроди“.

Ацо Шопов је прави лиричар. Његов афинитет према универзалном поетском говору израстао је из разумијевања суштинских људских проблема и жеље да пређе у сферу потпуније међуљудске комуникације.

Пјесма „Галебу што кружи над мојом главом“ јасно изражава ширину пјесникова људског и поетског осјећања. У том погледу Шопов има нечег заједничког са Јиржијем Волкером – у топлини с којом кличе своје стихове, у којима порука има велико морално значење. „Галебе мој, срце није моје“ – каже пјесник, а та мисао полази из свијести да човјек не би смио припадати само себи или само неком, већ је егзистенцијом свога бића упућен да припада свијету. Међутим, Шопов је такође свјестан да се у том настојању припајања човјековог друштвеног бића свијету јавља и проблем отуђености и његова сензибилност се заоштрава на питања која изазивају озбиљан неспокој:

Испех се на врх бoла.
Човјек сам. А шта је човјек?
Преда мном празно, за мном празно.
Празнина што сама се пали.
С оне стране живота
жив распет са слијепим чворовима.
(„Тужаљка с оне стране живота“, одломак)

И у овим пјесмама и у „Очају пред тврђавом“ Шопов се у болу не предаје резигнацији. Иако увјерен да је сам „лађа осуђена на јуриш у непознато“, пјесник, узнемирен, тражи смирење:

Крви, смири се, ограђена с девет вртова,
затворена у девет грла…
(,,Ожиљак“)

Најезду стварности која, без обзира на фасаду којом се заогртала, нема много милости према човјековом бивстовању, пјесник осјећа у трку разуларених дората. Њихов топот страшном опоменом да ће и кад „иду путем звијезда и месечине“ преrазити и његов живот. Он човјекову егзистенцију схвата као реакцију, отпор датом стању које је у свом друштвеном комплексу онакво каква је и природа људи.

Посљедњи стихови пјесме „Откуда таква суровост у твом гласу“ изванредно симболизују врло сложено стање људског духа у простору и времену. Наша љепота је смисао нашег бивствовања; без доброте тај смисао постаје бесмисао. Но живот је изукрштен, иапреплетен многим супротностима које и тај апсуд чине „смислом големим“, како каже Шопов у пјесми „Као разговор глувониjемих“. Ту мисао инспирисала је љубав која својом „грубом њежношћу“ спаја два бића и њихов ход.

Смисао живота и трагање за њим битна је преокупација интимистичке лирике Аца Шопова. Сретен Перовић у свом врло инструктивном и надахнуто писаном поговору увјерљиво доказује да Шопов „Ни печалбу не види као друштвено-историјски феномен наших народа, већ као феномен живота уопште, посебно као могући израз егзистентности савременог човјека“. Борећи се за физички опстанак или за духовну егзистенцију, човјек је у кретању, у путовању, у некој потрази. Његово трагање се креће у малом исто као и већем кругу, потребе и прохтјеви су удружени и не остављају га на миру. Није довољно мислити да би се постојало; нужно је вршити акцију која води самопотврђивању личности. И печалба као неопходност допирања у просторе гдје је такво кретање, омогућено да би егзистирање било сразмјерно вриједности људске личности и њеним потребама, персонифицирана је у трагању које није престало да опсједа духове ни у новим друштвеним условима. Шопов је ову тему схватио универзално; топлина родног поднебља и оно што у најдубљим поривима македонске душе пламса као немир и као сјај неотуђиве туге, која живи у блиставом ритму музике, у тешком и тамном одјеку бубња, у разноврсној македонској шари на ћилимима и везовима, у пјесмама и играма магичних покрета, – њему је само помогло да дубоко осјети све нове неспoкoје у трагању човјека данашнице, у његовом лутању.

Ова обала
сасвим налик на све обале.
Овај камен на обали.

Како да отпутујем?
— — — — — —
научи ме,
научи ме,
научи ме,
научи ме како да отпутујем.
— — — — — —
(,,Сасвим налик на све обале“)

Избор Сретена Перовића приказује Шопова у широком дијапазону пјесниковог интересовања. Сто страница испуњених стиховима довољно нас увјеравају у снагу и љепоту Шоповљеве мисли. Шопов је пјесник који нас снагом имагинације укључује у све предјеле своје простране духовне активности. Љубав, патња и смрт осмишљавају се поезијом у оноликој мјери у којој пјесник умије да осјећа и изражава љепоту живљења и животног отпора. Ацо Шопов је пјесник који то постиже богатом сликовитошћу, продуховљеним асоцијацијама, складним ритмовима и дубоком мушкошћу свог песничког гласа.

Нема сумње да је Сретен Перовић умио да преводећи македонску ријеч сачува њен основни звук и пластику. Он је, чини нам се, избјегао опасност која пријети пјеснику-преводиоцу да се преводећи поезију другог поводи за својом визуелизацијом њених унутрашњих пејсажа и да у озвучавању ријечи запостави оригиналне звукове. То је једино могло постићи препјевом, који је пружао ширу могућност преводиоцу да у нијансирању иде путем вјештије и суптилније техничке обраде, трагајући за адекватним сликама и метафорама. Перовић је постигао да се читалац избави од утиска преводилаштва, а то је већ граница која води признању креативних преводилачких способности.
____________________
* Текст је објављен у часопису Стварање, 1966, XXI, 6, стр. 674-677

Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима

У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових