This post is also available in: Macedonian French German English Croatian Bosnian
Тужаљка, с оне стране животa
Испех се на врх бoла.
Човјек сам. А шта је човјек?
Преда мном празно, за мном празно.
Празнина што сама се пали.
С оне стране живота
жив распет са слијепим чворовима.
Испрех се на врх бoла.
Тај дан. Црндан. По црној скали.
Испех се на врх бола,
с оне стране живота,
с оне стране себе,
на све неизговорено,
све што је недогорено,
с оне стране воде,
с оне стране вртлога,
с оне стране коријења.
Истопи се грудво, истеци водо,
прелиј се чашо лелејска
за све градове у овом граду,
за све црнине у овој црнини.
Кажите кога да окривим,
кога да жалим, кажите!
О дијете што те нема међ’ живим
моја црнина твоја топлина.
Моја црнина, твоја топлина,
твоја тмина моја укопнина.
Земљо олелијо, земљо пустелијо,
из мртвог плача израсла,
земљо осврни се, земљо разгрни се,
узми ову зеницу,
узми ову пшеницу
која на длану ти је угасла.
Узми ме, земљо, или врати ме
ниже од овог врха,
ниже од оне стране живота,
људске снаге улиј ми звук.
О земљо, на земљу врати ме.
Човјек сам, човјек да страдам,
да нађем камен, жив да се уградим
на неком мосту у неки лук.
Ацо Шопов, Предвечерје, Титоград, Графички завод, 1966. Превео Сретен Перовић
Прочитајте текст Шопова „У пет и седамнајест“
Tužaljka s one strane života
Ispeh se na vrh bola.
Čovjek sam. A što je čovjek?
Preda mnom praznina, za mnom praznina.
Praznina što sama se pali.
S one strane života,
živ raspet slijepim čvorovima.
Ispeh se na vrh bola.
U taj dan. Crni dan. Po crnoj skali.
Ispeh se na vrh bola.
S one strane života,
s one strane sebe,
u sve neizgovoreno,
sve što je nedogorjelo,
s one strane vode,
s one strane vrtloga,
s one strane korijena.
Istopi se, grudvo, isteci, vodo,
prelij se, čašo lelejska,
za sve gradove u ovom gradu,
za sve crnine u ovoj crnini.
Recite koga da okrivim,
koga da žalim, recite!
O dijete, što te nema –
moja crnina u tvojoj toplini.
Moja crnina tvoja toplina,
tvoja tmina moja ukopnina.
Zemljo jauka, zemljo pauka,
iz mrtvog plače izrasla,
zemljo, osvrni se, zemljo, razgrni se.
Uzmi ovu zjenicu,
uzmi ovu pšenicu
što ti je na dlanu zgasla.
Uzmi me, zemljo, ili vrati me,
vrati me niže od ovog vrha,
niže i od one strane života,
iznova daj mi ljudskih snaga buk.
O zemljo, zemlji vrati me,
čovjek sam, čovjek da stradam,
da kamen nađem živ se ugradim
nekoga mosta u neki luk.
Aco Šopov, Dugo dolaženje ognja, 1977
Preveo Sreten Perović
