This post is also available in: Macedonian Croatian Bosnian

О појму „небиднина“ *

Душко Наневски

У македонској модерној поезији Ацо Шопов има углед песника дубоких осећања. Једно такво, судбинско осећање он је изразио једном речју — небиднина — којој је, као наслову и лајтмотиву једне песничке књиге, дао богато песничко значење. Након дугог трагања, и кроз стваралачке „Молитве за још једну непронађену реч“, он је нашао ту реч коју су тражили многи, и назвао је: небиднина.

Историјска димензија

Та новоизведена, од њега саздана реч-слика, реч-метафора, реч-симбол, као што је ја схватам, обухвата једно дубоко, македонско осећање, које се сублимирало вековима кроз историјску судбину. Још када је покушај Хацона да уједини македонска словенска племена осујетила Византија, започела је наша небиднина. Пропао је и покушај Пребонда да уједини македонске склавиније у једну државу. Опет небиднина. Када је Самуило успео да створи велико царство, и оно је краткотрајно, нови пораз од Византије, са 14000 ослепљених војника — сведока једне сурове небиднине. Небиднином су завршили и устанци Дељана, касније и Војтеха, угушени огњем и мачем. Затим долазе Турци, дуга, црна, петвековна небиднина: истинско је чудо како се кроз њу одржао један мали народ. Буна Карпоша, да створи своје краљевство – још једна, свирепа небиднина: набијен на колац, остао је само легенда. Уочи Илинданске епопеје убијен је и Гоце Делчев — велики губитак, велика небиднина. Када је у неприпремљеном устанку пукло трешњево топче, огласило је македонско гесло: „Смрт или слобода!“ најављујући још једну, крваву небиднину. Ипак, блесак Крушевачке републике, прве на Балкану, али само за десет дана. Небиднина. Ослобођење од Турака, за Македонију још већа небиднина: распеће, битке за њену поделу између Србије, Бугарске и Грчке. Најтрагичнија, Версајска небиднина, запечатила нам је судбину. Чак и празник македонске слободе дошао је са сенком небиднине — остали су у њој Македонци из Егејске и Пиринске Македоније.

Очигледно је да се историјски смисао речи небиднина не може, како се то чини, превести на српскохрватски са коб, која наговешћује само несрећу, гробну трагику, фатални крај; нити као неоствареност или немогућност, што предимензионира само једну, илузијску страну овог слојевитог појма; најмање као непостојање, јер, као што показује макeднoска историја, то је и те какво, жилаво постојање, насупрот свих коби, проклетстава, фатализма, неостварености, чак и немогућности.

Мислим да је у томе величина македонске судбине, и дубље, песничко значење метафоре небдинина. Уистину, сви су народи пролазили кроз велике несреће, неки су и трагично ишчезли, но ја не знам да ли постоји неки други тако мали народ, који је, пробијајући се од небиднине до небиднине, преко хиљаду година, ипак успео да се одржи и на крају да дође до своје националне слободе. У том смислу, реч небиднина, коју је открио Ацо Шопов, само је метафора за трагично осећање тог пробијања кроз векове, синоним македонске судбине.

Паралеле ових осећања нине из историјских искустава налазимо и у македонској поезији. Још од митолошких циклуса, особито у фатализму народних веровања, све до поменутих епских мотива и напева „Црна се чума задала“, или „Црно му било писано“, доживљавамо небиднинску трагику. То осећање изразио је и Прличев у поеми Сердар, само једним, почетним стихом: „Писак се чује од Галичника до Реке“, којим је изванредно погодио вековни ламент Македоније, као плачне долине. Даље, на то се своди и црна туга Рацинових аргата, фаталистички потенцирана стиховима: „Роди се човек — роб буди. / роди се човек — скот умри!“ који изражавају и једну социјалну небиднину.

Значи, из те традиције, а не из домишљаја, израста и дубоки смисао речи небиднина, којој је Ацо Шопов дао пун значај у поезији. Да је том елиптичном речју погодио цело једно историјско македонско осећање, казују и све небиднинске алузије које су се јављале пре или након његове књиге у модерној македонској поезији: када је Анте Поповски, у лаконском стилу, рекао: „Овај пут води од твог небидија до тебе“, када је Гане Тодоровски испевао „Песму небидникову“, или када је Живко Чинго, у приповеци „Макаавеји буде снагу“ предсказивао апокалиптичне земљотресе и поплаве, а Коле Чашуле назвао једну своју драму „Црнила“, што је само један облик и боја небиднине.

То и говори да је Ацо Шопов у метафори небиднина пронашао један синтетичан израз, који својом многозначајношћу обухвата целу скалу искуства и осећања македонског човека, због чега је одједном и постао појам у македонској поезији.

Савремена димензијa

Зато што песничка казивања правих песника имају значај симптома времена, појам небиднине код Шопова открива се и у једној актуелној, модреној димензији.

Интересантно је истражити зашто је песник дошао под знак небиднине данас, продужавајући фаталистичке рефлексије и као писац Гатача у пепео (1970), књиге, којом је све довео у везу с пепелом као медијумом последње истине: да ли је то мудрост година, ламент над оним „нигде неживљеним веком“, сазнање о небиднини људске судбине, кругу од суђаја до фатума смрти, све до метаморфозе у песми, да би постао само „неcтвaрним жељама стварни светионик“?; је ли то песничко предосећање неке претње националној судбини, један егзистенцијални немир у атмосфери насртаја, са узбуђењем тешке крви и ритма историје, када светли и ожиљак бола као „одблесак месечине“, или је то нека слутња опште апокалипсе, нарочито када говори о „злокобном мачу тишине“, када морбидним обличјима можда слика визије које ће доћи?

Ако у песницима гледамо, као што вели Езра Паунд, „антене људске расе“, и ове песничке слутње добијају небиднинско значење. Отуда долази и она вибрација немира, који нас обузима када читамо небиднинску поезију Шопова, што води ка свеопштем поштовању речи овог озбиљног песника, са призвуком судбинског говора.

Универзална димензија

У том судбинском смислу, као вековно македонско искуство, појам небиднине може имати и једну универзалну песничку вредност. Мислим да је то оригинална варијанта за трагично осећање света, од библијског проклетства, за светску тугу романтичара, до урбане море данашњих песника. Али и без ограничења у семантици речи небиднина: не као „коб“, јер нас она, иако најближа по смислу, приближава трагици Бодлера и поезије уклетих песника; нити као „неоствареност“ или „немогућност“, јер ови појмови не остављају пут за излаз, воде, у крајњој линији, до теорије апсурда у Камијевом смислу; уопште не као „непостојање“, јер то, између осталог, асоцира и на „небиће“ и ништавило егзистенцијализма код Сартра и његових следбеника.

Навео сам и ове асоцијације само као подстицај за тражење истинског смисла једне велике песничке метафоре. Мислим да појам небиднина код Шопова, иако се додирује са свим овим значењима, садржи, ипак, и једну могућност за њено превазилажење, нешто као гледање на облак са осећањем да ће проћи. Ту могућност експлицитно је изразио и сам песник када је рекао: „Све што тамни у мом Јуче / ја као светло Сутра у дубине кријем.“

Овај енигматски спрег сасвим јасно упућује на чудесну моћ човека да кроз сан преображава осећање небиднине у осећање наде. Тако, овај истакнути песник, тиме што и у небиднини налази ујутро нови цвет наде на челу, овом вишезначном појму даје смисао и једне откривене песничке идеје, која кориз нову, македонску реч, може бити од значаја и за модерна европска струјања и трагања у поезији.

_______________________

* Оригинални текст је објављен на македонском у књизи Македонска поетска школа, Мисла, 1977, str. 215-218, под насловом „Ацо Шопов : За поимот небиднина„.
Овај превод објављен је како саставни део чланка „Aco Šopov pesnik crnе nebidnine“ (са поднасловом „Post skriptum: О pojmu nebidnina”) у Сарајевском часопису u Izraz, 1978, XXII, 1-2, str. 42-54, а затим је преузет у књизи Пјесме, Сарајево: Веселин Маслеша, 1984, стр 163-166.

Поднаслови редакције Лирског дома Аце Шопова
_______________________
Студије и статије Д. Наневског о стваралаштву А. Шопова:

• За лирската суштина на поезијата во „Небиднина“. — Современост, 1964, XIV, 10, стр. 1049-1061
• Aco Šopov: Predvečerje.— Rukovet, бр. 1, Subotica, 1967, стр. 64.
• Лирика на црната небиднинина. — Небиднина / Ацо Шопов; (поговор) Душко Наневски. — Скопје : Македонска книга, 1970, стр. 49-59 (и во изданието од 1974 год.)
• Лириката на црната небиднинина. — Современост, 1970, XX, 5, стр. 387-399.
• Лириката на црната небиднинина. — Македонската книжевност во книжевната критика. — Том III. — Скопје : Мисла, 1973, стр. 483-496.
•  Лирика на црната небиднина. — Небиднина / Ацо Шопов ; (поговор) Душко Наневски. — Скопје : Македонска Книга, 1974, стр. 49–59.
• Во знак на „Небиднина“ — Ацо Шопов: Одбрани дела,  Скопје : Мисла, 1976. — Нова Македонија, 12.02 1976.
•  Ацо Шопов : За поимот небиднина. — Македонска поетска школа. — Скопје : Мисла, 1977, стр. 199-213.
• Aco Šopov pesnik crnе Nebidnine. — Izraz, 1978, XXII, 1-2, str. 42-54
• Ацо Шопов: „Небиднина“. — Македонија, 1980, XXVII, 327, стр. 13-14.
• За поимот „небиднина“ — По долго трагање, Ацо Шопов творечки го најде големиот збор што то бараа многумина и го нарече : небиднина. — Нова Македонија, 09.05.1982.
• Гласник на небиднината. Стремеж, 1984, год. XXVIII, бр. 3-4, стр. 283-286
  ________________
  

Прочитајте друге критике и студије о стваралаштву Аце Шопова
У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових разговора и чланака.