This post is also available in: Macedonian Croatian Bosnian
Миодраг Друговац (1928 – 1995), македонски књижевни критичар
Уметник песме Ацо Шопов*
Миодраг Друговац
За ових дваесет и пет година (1944-1969)1, у чијем се временском оквиру – како би реко Шопов – златном кругу времена остварила књижевна револуција македонског језичког медија, истина о тој револуцији једнака је збиру појединачних остварења које су осетљиви инструменти са књижевне опсерваторије – књижевне историје – тачно бележили на свим тачкама еволутивнога лука, без обзира што се понегде и понекад могао да има утисак како са тим инструментима није баш све у најбољем реду!
У томе златном кругу времена поетско дело Аце Шопова метаморфозирало је у складу са дијалектиком живота и уметности код нас и у свету, рачвајући се и разграњавајући се и увек изнова потврђујући правило, да песник мора живети са својим временом, укопан у њему, али припадајући не само томе времену него и времену испред граничне линије његовог, субјективног тренутка живљења. Као човек и песник, Ацо Шопов се ни једног тренутка није отлушио о ово исконско правило песника и поезије, да наиме у својим стиховима еманира импулсе битка историје у трајању, у вечитој метаморфози начина саопштавања истина из бескрајне ризнице Лепоте, у вечитој градацији принципа поетске уметности као израза једног надасве спонтаког осећања императива у себи самом, да се само у томе случају и песник и поезија могу надати једном визионарству sui generis без којег би заиста био излишан и најнаивнији разговор о трајању поезије кроз простор и време, о неким општедруштвеним, националним и историјским вредностима те поезије. Реч је, дакле, о томе да ли историја има интерес за поезију и ако је има у чему је његова карактеристика? Који су, надаље, а у вези са претходним, атрибути поезије који је чине историјски релевантном у смислу националних кључева естетских вредности и у смислу наднационалних кључева или критеријума естетских вредности?
Национални кључеви естетских вредности
Одговор на ова и многа друга, засад непостављена питања, пружа нам само песничко дело Аце Шопова. Пре свега, овде се намеће атрибут градитељства, под којим подразумевамо способност једног дела да буде чинилац историје. Први елемент у прилог овој тези налазиио се још у почетничким стиховима [у необјављеној и изгорелој у рату збирци] Ханови (Ановите), написане уочи Другог светског рата. То је елемент, али није аргумент. То је више један генеалошки оријентир, сигурно важан за књижевно-историјске рекапитуларе, али није пресудан за књижевно-историјску детерминацију вредносног ентитета у структури поменутог атрибута градитељства. Такве генеалошке оријентире имаће књижевна биографија Аце Шопова и сред вихора Отаџбинског рата и Револуције (н. пр. песме „Љубав”, „Партизанско пролеће“ др., које ће касније ући у прву збирку Песме, објављену при крају 1944. године, у Беораду). Са овом збирком, међутим, песник отвара процес своје песничке еволуције. С обзиром на македонску књижевну ситуацију тога времена и свега оног што је претходило томе времену (раскинути континуитети у вертикали развоја аутентичне македонске књижевности, затим комплексна проблематика књижевног језика и сл.), већ ову збирку карактерише атрибут градитељства: то је био први чин једне песничке драме, а истовремено и први чин савремене књижевне драме код Македонаца. Свакако, смисас градитељства овде не треба тражити у естетском колико у књижевно-историјском, то јест – националном еквиваленту уметничке творевине. Треба рећи, макар и узпутно, да је читав тај период у нашој новијој историји и уопште означен и већ познат као градитељски – не само с обзиром на спољне ознаке и манифестације друштвене стварности, него и по свим оним унутрашњим поривима у нашим људима, ослобођеним стега процлости и спремним на велике, често и надљудске жртве и дела револуционарних димензија.
Taј исти први чин једне ретко изворне песничке драме, којој ће бити посвећене све ове немирне и радне послератно године, наставиће свој сан и јаву све тамо до 1951. или 1952. године и отеловиће у својој игри, у својој мисији, т.ј. у својим структурама, ентузијазам маса, колективистичке преокупације, често потхрањиване каквим прагматистичким постулатима свакодневне друштвене збиље, према којој се канда и није могло да има некакав критичкији однос и у којој није могао да дође до изражаја онај скривенији, унутрашњи песников свет. Све четири збирке из ове, прве фазе стваралаштва А. Шопова (Песме – 1944, Пруга младости – 1946, На Грамосу и Са нашим рукама – 1950), објективирају средствима песничке експресије или идеал Револуције, паћеништва, пркоса и узвишене трагичности (н. пр. позната песма „Очи“) или идеал социјалистичког преображаја наше земље, при чему се, уз често истицану у оваквим приликама дивинизацију тога идеала и друштвених односа уопште, тежило постулисању једне поетике која би била израз поистовећења функције уметности, па и поезије, са друштвеним идеалом. Мислим да тај период у нашој послератној књижевности још није свестрано добро истражен; – ово тим пре што, без обзира на неке елементе истоветности путева развитка у свим националним југословенским литературама у читавом послератном периоду, македонска литература се ипак у тој југословенској констелацији школа, доктрина, праваца или покрета, мора посматати као извесна differentia specifica с обзиромпре свега на њен национални и друштвено-политички феномен једне фасцинантне ренесансе (отуд нека чак и анахрона струјања у савременој македонској књижевности, као и велики утицај народне песме на структурална и формална обележја поезије свих песника тзв. првог нараштаја, имају своје логичко-историјско и књижевно-естетско оправдање и смисао!). Песник који ће коју годину касније преводити Крлежу и Тадијановића, Шекспира и Корнеја, Е. Ростана и Багрицког, тих првих година морао је да плаћа данак свему по мало: неусавршености језика, утицају народне песме, неиздиференцираним књижевним критеријумима (који су углавном каскали за критеријумима друштвене праксе), слабим везама унутар националне киьижевне традиције, па и свом сопственом неискуству. Није узалудно та прва послератна генерација македонских писаца названа великом: она је морала извести лингвистичку и књижевну револуцију, а истовремено на више различитих страна обављати високе друштвене и политичке дужности, често састављајући дан са ноћи и ноћ са даном, градећи пруге и нове градове, хидроцентрале и здружене домове, тумачећи македонску и општејугословенску револуцију са говорница међународних трибина и усвојим ретким слободним часовима посвећујући мисли и чувства, сећања и визије тзв. суперструктурама друштвене надградње, својим литерарним белим ноћима.
Ренесанса критеријума уметничких вредности настала је у условима радикалне либерализације друштвених односа и под утицајем нових критеријума унутар философије изградње социјалистичког друштва. КПЈ је дала знак: КПЈ је била и остала предводник тих нових односа. Они су били заједничко дело КПЈ и наше ралничке класе. Либерализација је путом захватила све структуре друштвене надградње. Поезија је, на пример, почела да тражи себе у интровертном свету личности песника. То субјективно ја проговорило је из дубина срца и душе, јесењински топло и меко, интимистички-исповедно и меланхолично-резигнантно, устрептало, чак дирљиво… Некад до суза дирљиво! Мајаковски из првог чина ове драме сишао је са сцене и само се инцидентно, са понеким шлагвортом, са стране, оглашавао тек да би полифонија поетских гласова била изразитија и естетски импресивнија. На сцену је сада ступио један други Рус, Јесењин, са рубашком и немирним чуперком косе на челу. „Вина, вина, виолина! У вину је бога лик!” – екскламативно ће запевати један из многољудног хора песника „меких штимунга” и то ће бити, рекао бих, мото целокупном том поетском субјективизму без мере али и не без укуса.
То је онај други чим, један у ствари такође градитељски чин и у поетском опусу Аце Шопова. Он је изнедрио многе трајне вредности ове поезије, а у књижевно-историјском смислу он је едaн виши чин савремене македонске поезије. Раскошан таленат, својом објавом и својим структурама предeстиниран градитељски Ацо Шопов се својом новом поезијом нашао на самом челу тог новог таласа субјективистички преокупација, рафиновано топло, танано и присно модулирајући реалитете једне дотад запретане у његовој поезији готово непознате стварности. Две књиге песама, Стихови о муци и радости (1952) и Слиј се са тишином (1955), а делимично и Ветар носи лепо време (1957), означавају тај нови, други чин у поетској драми овог врсног лиричара, с тим што се већ у њему, у неким песмама из збирке Ветар носи лепо време (н. пр. песме „Улица”, „Сасвим налик на све објале”, „Ветар носи лепо време” и др.) осећају импулси једног новог песничког програма, лирски чистог и надахнутог, али и рефлексивнијег, интелектуалнијег, философскијег што се тиче песниковог односа према драми човека и према свом сопственом егзистенцијалном тренутку. То је већ поезија која супериорно оперира једном у свему модерном поетском експресијом, користећи се симболом и метафором као мотор ним средствима свога језика. То су она средства која песникову мисао вуку напред, уз чију помоћ се заокружује асоцијативни сплет значења са врло широким радијусом распростирања. О овој поезији је Славко Јаневски на унутрашњој страни корица ове збирке дао један свој необично инструктиван и сажет суд: „Ветар носи лепо време, најновија збирка песама Аце Шопова, не распињући се да буде емоционална, она је то са много философских зрнаца у себи, философија која носи меланхоличан подсмех једног пеника (‘Чудак’, ‘Здравица’, ‘Лаку ноћ’) – један необичан, помало таман хумор, сасвим непознат у нашој поезији.“² Песме из ове збирке су у извесном смислу мост између ранијег и овог новијeг песничког искуства Аце Шопова, рецимо између оног искуства чији је најбољи израз песма „Очи” (у првој фази) или песма „Галебу што кружи над мојом главом” (у другој фази његова стваралаштва), да би као израз тога моста између обала претходног и искуства једне „Небиднине” могла да буде песма „Сасвим налик на све обале“ из књиге коју смо већ акцептирали као прелазну етапу у луку искуставa овог нашег песника-градитеља³. То је једна биографска, генетичко-психолошка и чисто, ако хоћете, естетска веза ових двају светова са трећим, неоспорно најквалитетнијим, оним који се у благом луку прелива из многих песама збирка Ветар носи лепо време у разуђени, мисаоно дубљи и интелектуално сигурнији и префињенији свет песама Небиднине (1963), Рађање речи (1966) и свих других песама написаних и објављених појединачно после ових збирки у скопском књижевном часопису „Современост”. Знак за почетак трећег чина поетске драме Аце Шопова, која још траје, дале су значи неколике песме из збирке Ветар носи лено време, с тим што читав простор тог трећег чина најсупериорније испуњавају лирско-рефлексивни квалификативи Небиднине, али нису његови нaјврхунскији квалификативи, његов еволутивни и естетски климакс.
Наднационални кључеви естетских вредности
У избору Златан круг времена представљен је комплетан Ацо Шопов, што ће рећи да је избор у неку руку пресек његовог двадесетпетогодишњег стваралаштва. Међутим, књига није компонована по неким еволутивним или књижевно-историјским принципима. То може да зачуди, па чак и унесе забуну у први мах. Наизглед је необјашњива и провоцира читаоца на размишљање aлогичност обратног реда ствари, или она евидентна испомешаност песама из разних песникових развојних фаза. Зашто је примењен овај прилично неуобичајени принцип? Нама се чини да је песник тиме хтео да разбије канон било какве периодизације по принципу временске (књижевно-историјске, еволутивне) детерминације вредности (односно њихове презентације!), притом истакнувши само један принцип – принцип естетске вредности као највиши принцип свог композиционог концепта, какав је требало да буде примењен у овој књизи.
Такав један принцип можемо назвати идеалним. Но да би он у потпуности био примењен и остварен, нужно је да постоји органска хармонија у мотивском комплексу песама наиме – мора да постоји високи степен усаглашености мотивске специфике свих песама једних са другима, међусобно, без обзира на време њиховог настајања и увек имајући у виду њихове мање или више изједначене естетске вредности. Те вредности нису сасвим изједначене, што је и природно. Али – оне су свакако трајне вредности и опуса Аце Шопова и македонске поезије.
Пре свега, ту су песме из Небиднине. Beћ смо раније могли бити сигурни у оно очекива но ново рухо и једне неоспорно артикулисаније речи Аце Шопова, која је неупадљива, која се ничим не размеће сензацијама рекламерске поетске свакодневице, а која је ипак све у свему једна поезија која има своје највише истакнуте рекламне естетске атрибуте – количину најврхунскијих уметничких вредности, своју анатомију семантичких богатстава, свој лирско-мисаони постамент, своју температурну таблицу на којој се интонационо-ритмичке јединице понашају као чиста, немиром насељена роjишта елементарне снаге израза … Другим речима, Небиднина је једна од оних ретких књига песама којима се радо враћамо кадгoд се укаже потреба да се повуче гранична црта између вредности и лирских баханалија сознакама импортоване поетске промаје, кадгод нас сколе сумње и почну подривати тајне понорнице недоумица пред бесконачним низом текстова с амбицијом да буду откровења, а једва бивају симптоматична осредњост.
Гледано in summa, у овим песама су се конфликти песникове унутрашње реалности и они други, с обележјима спољашњих реалности, нашли спрегнути у структури речи, па је та реч природни израз те чврсте спрегнутости, њен рефлекс, њена последица. Ваља, међутим, одмах рећи да је овај процес сажимања текао спонтано и без штете по песников однос према перципираној материји из те двојаке стварности, тако да се никад неће осетити несклад између тенденција унутрашњих простора, оних у песнику и тенденција реалног света, оних разноврсних реалија, крупнијих и ситнијих, али увек значајних, које навалице продиру у оне прве, унутрашње песникове просторе. Ово сматрам важним потцртати с обзиром на то да се често дешава обратно код слабих песника: да једна од ових двеју тенденција прoгута ону себи противстављену, па ако је то један од могућих узрока, онда је његова последица позната: бескрвна творевина, неинвентивна игра речи, конструкција, а често и углавном све то заједно. Успех А. Шопова као песника поред осталог, је и у томе што је он обе ове тенденције смирио у себи, у токовима свог поступка уметничког уобличавања појава двеју стварности, па их приволео на заједничку акцију средствима језичке вишезначности.
Живот не тетоши никог, а песнике, можда, понајмање. Али, поразу супротставити стоицизам, супротставити га без позе уставу и без излишних елоквентности у дикцији, врашки је мучно у ово наше време кад је животних завијутака тако много и кад се од песника тражи да на тим погибљеним кривинама покаже не само одважност него и снагу разума, не само снагу разума него и емотивни динамизам у плими унутрашњег света, чију изворну, прворођену структуру треба из дана у дан доказивати речју у којој ће се осећати стално животворно колање крви. Поставити се према антиномичној структури самог жића, свих оних процеса у току, никад завршених, никад коначних, никад савршених, и то према таквим процесима који у сваком случају имају доминантни утицај и на развитак поетске мисли и сред којих је, како Шопов каже, човек или песник „неcтвaрних жеља стварни светионик” и где његово тело „лежи као мост између две обале”, те две судбински присутне и тако стварне обале, обале очаја остављених и мира погубљених и обале оног који је храм голем од чекања, који се тишином лечи и који у исто време у самом себи, дубоко у себи, носи величанствени пораз и неко ново рађање – то је бесумње најтеже и за песнике Шоповљева кова један од пресудних императива, јер је то постављање у ствари постављање према животу онаквом какав он у суштини јесте: без глазуре и без анахроног болећивог сентиментализма. Песник каже:
Заробљеници смо сада у игри, кругом,
носи нас тмурна и нестварна плима,
читави живот хитамо једно другом
а свако скрива у себи оно што има.⁴
(„Пета молитва мога тела“ )
и ми се не можемо отсти утиску да се, наиме спонтани лиризам из претходних књига поезије Аце Шопова сада већ увелико обогаћује зрнцима философске медитације, при чему се нити лиризам сасвим изгубио, нити је философска рефлексија своју катарку истакла толико високо да смо искључиво њоме заокупљени док примамо ову поезију. Та медитација има своју меру, свој властити жиг, своје лирско ја. Примирена а очигледна, достојанствено актуелна а ненаметљива, она спонтаност лирске експресије осећа као свој неотуђиви део, као своје друго ја, без којег се не би дала ни замислити тако суптилна, емотивно ужарена, дубока, у својим најдубљим окнима растреперена замишљеност пред оним што јесте и пред оним што ће бити, док се путује дуго и читаве вечности од једне до друго небиднине, па се најчешће не зна да ли је она, небиднина, стварност привида или при вид стварности, или је то уствари читав ланац свакодневног тихог умирања, оног тихог гашења човекове личности иза чијег корака остају пожари, рушевине, згаришта, жеге, суше, таме и светлости, најчешће се – дабоме – одражавајући у самом човеку, у песнику. Аспекти (само) отуђености, на пример. Еротска стања, пребогата сензуалношћу. Мит о времену, мит о постојању, мит о жени, мит о рађању и умирању… А зар се управо у „Молитвама” А. Шопова сви ти аспекти међусобно не прожимају и дају нов квалитет. Какав је тај квалитет? Песник пева:
Издужено у неповрат лежи ово тијело
с оком стријеља у око висине,
земљу чупа челом.
Земљо, ти земља већ нијеси,
ти си грумен наде,
црна од муке, од снова зелена,
ти завитлано си у свемир око.
У овој, „Осмој молитви мога тела или ко ће да измисли ту љубав”, акцентована су следећа места: испружено тело, мрежа (лажи, притворства, превара, слатких бунцања), изгубљене наде, а изнад свега ту је акцент пада на земљу (,,земљу чупа челом”), можда одглас срушених илузија да се ма шта може учинити да човек буде спасен, да буде извучен из лавиринта сопствене природе, из галаксије сопственог ја које прети разарањем чула, несхватањем свога места и свога положаја под небом, иако – како песник каже – „оком стреља у око висине”, као тражећи некакав спас, неки знак, неки прxут птице или звезде, неки светионик своје судбине, док процес разарања незаустављиво траје. Где је, наиме, излаз у овом ҳировитом, урбаном, реифицираноме свету, свету чије је добро јутро опасност а добар вече смрт – та давнашња, та исконска познаница свих великих песника, коjoј А. Шопов канда супротставља лице једне нове, једне стоички дозване вере:
Сплети их у ожиљак велик, у веру их скамен,
дај ми, ту светлост дај ми да у бунилу пијем,
јер све оно што Јуче је било тамно у мени
као озрачено Сутра ја у дубинама кријем.⁵
(,,Четврта молитва мога тела)
чиме се прилично илустративно истиче песников оптимистички однос према дамарју сутрашњег дана, иако је овај тренутак разједан немирима, иако је у песниковим чулима присутан баук опасности, можда привиђење оног – већ толико распрострањеног – homo teshniсusa, неемотивног и више практичара, али који је ту да знаку времена дода једну своју боју и у песнику буде индикатор реакција без којих је незамисливо једно савремено, наше, модерно осећање света.
То су, разуме се, само неки аспекти ове, новије поезије Аце Шопова који се у психологији његовог стиха оцртавају више или ме као изрази унутрашњег претапања конфликата једне сложене људске драме, чије је трајање неизвесно и чија је неизвесност, дата флуидним сликама артистички зрело, ацо-шоповски, њено управо најстоичкије тумачење. У овим песмама нема ни трага од оне раније исповедности какву ћемо срести и у избору Златан круг времена, иако сасвим ретко, у стиховима ранијег датума. У једној својој белешци поводом песме „Грозомор“), А. Шопов открива тежњу за револуционисањем својих песничких искустава; он овде пише:
Песник је у песми као у леденој пећини, као у непрегледној шуми где место дрвећа леже огромне, разбацане и скамењене речи. Он је тај који треба да их спасе смрти, да их пробуди из скамењеног сна, да оживи шуму како би дрвеће почело да хода.
Често он то успева, а можда још чешће стоји у њој, у тој шуми, збуњен и беспомоћан, узалуд позивајући да му притекну у очају ранија песничка искуства. Узалуд, јер је свака песма једно посебно откриће, једно посебно песничко сазнање које се не да поновити ако је већ једном докучено.
И тако из песме у песму. Тек што се један круг затворио, нови треба отворити.
И увек једно исто проклето питање: како?⁶
И занимљиво и инструктивно, бесумње! Читав један песнички програм проговорио је из ових збијених, густих, сентенциозних редова. Facit, рекао бих, једног себесвесног тражења које се одвијало годинама, на чијим се координатама вршило све самосвoјније индивидуализирање поетске речи А. Шопова, уз стално ослобађање оне интровертне енергије у самом песнику – енергије емоција и енергије сазнања, да песник може бити само онај који импулсе времена грима али и ствара за друге, који је сам, читавим својим бићем, један живи путоказни импулс времена. У књизи Златан круг времена долазе до изражаја управо ови импулси и управо се над њима, или из њих, уздижу и у трећем кругу поезије Аце Шопова формирају постаменти једне у свему модерне поетике која се у онтолошким тврдинама речи, у језику, рађа и потврђује као у свом исходишном медијуму. Peкао бих, не само у новијим песмама А. Шопова, од којих су многе објављене у књизи Paђање речи и у овом избору (н. пр. „Грозомор“, „Дуго долажење ватре” и др.), него и у песмама из збирке Небиднина (н. пр. уводна песма „Рађање речи”, „Има доле једна крв”, „Песма и године” и др.), песник отвара тај нови процес своје поетике, процес деатомизирања речи, њиховог свођења на суштину, бит, откривања неслућених и још непознатих простора језика. Та димензија његове поетике прелази границе македонских песничких искустава и националних вредности.
Некад су песници певали песму; данас песма пева песника, у тој њеној песми, у песми песме, препознаје песник своју судбину а реч свој корен. У ствари, песник и реч траже један другога, а то је већ процес колико дуг и пун искушења, толико у бити револуционаран. Кад се песник и реч најзад сусретну, они постану једно или се сасвим разиђу, заувек. Јер, мудрост је у томе тражити и наћи праву реч; и обратно: сусрести правог песника. То је пут трновит; то је процес пун магле тајанства. Ту бусоле поетика и радари знања, и кад помажу, никад не помажу довољно. Јер хаос Непознатог једино оплемењује сложена, суптилна осећајност. Душа.
Такав је „Грозомор” Аце Шопова. Вишесмислена, али са кохезијом смисаоних јединица у себи, од којих свака има своју семантичко-гносеолошку структуру, ова песма фосфоресцира низ себисвојствених катарактичких стања песника и његове речи, оне чежњом засићене речи, за којом се још трага, која се дубоко наслућује интуицијом језика, флуидом његове телеолошке неминовности. Она, та реч, значи шта значи; а увек значи више од тога (Андре Жид). Бдење је са провалама облака у себи, понорница са ушћем у бескрају, усталасан имагинарни зденац на пропланку, ћук птице у пролеће, лик жене, корак детета, огроман камен, ожиљак, земља отрова смртоносно укусних, дивљи ујед у крви, пепео сна, сан и пепео… Грозомор!
Песма је дакле лирска инвокација те увек и свуда тражене и очекиване речи. Али, она је и повод да се означе границе њеног сопственог прабића. Другим речима, ако је она ватра, са небодерним пламеном уврх себе као бића у трајању, као дела, њену онтолошку суштину занима сопствена порођајна искра – онај њен први услов настанка и постојања у свету говора који је некад био хаос. И она кључа у себи док не искључа истину о своме пореклу. У свом естетском принципу она садржи бескрајну, недокучиву жудњу за стварањем путем проналажења себе из честица не Аполоновог сјаја него Хефестове ватре – стваралачке, грозничаве, стравичне, а ипак лепе и сасвим људске. Она сва тетура од пијанства неког тајног злата у себи, иако су јој облици прозодије познати, иако се њене пронађене речи некако свакичас саплићу и преплићу и као да истрчавају једна из друге, претапајући се и увек изнова постајући онај; како је то магистрално записао Растко Петровић, „најужи отвор на огромном левку” у коме се плету нити једне нове хармоније. И једне нове стварности, живота, судбине.
Ту се рађају сами и сви се гасе у нешо.
Огроман камен. Ожиљак: Немушти разговор.
Прољеће му је мајка и маћеха зла и вјешта,
пепео сна, сан пепела. Грозомор.
Пију га суше, црне га кише циједе,
дан мраком га гомила, пласт уз пласт,
а над његовом кором у кичми се разреде
кошчате сјенке – дивље месо и страст.
Тежи се овде извесном имагинативном рударењу без мере, једном у ствари, неспокојном себеразвлачењу све до оних заумних честица у стању привидне анархије, али без које је немогућ било какав пут ка хармонији и каузалном устројству њене естетске суштине. Тражи се, дакле, истинска реч, тражи се предак песме, њена искра, њен услов, међутим то није све што се тражи, јер кад би се само то тражило песма би у краjњем исходу ствари изгубила свој примарни смисао и једино би, евентуално, била предмет других, друкчијих, лингвистичких и њима сродних вредности у процесу самоистраживања. Бавећи се проблемом свог порекла, песма „Грозомор“ (а то би се могло рећи са мање или више одступања и за неке друге песме из овог, најновијег тематског циклуса), истовремено иницира проблем своје уметничке судбине као постојеће стварности, као резултата оних честица чији каузалитет овог пута опредмећује својим трајањем. Она је метафора тога трајања на чијем је једном полу прошлост, а на другом полу њена данашња, хармонизована, еманцитована стварност. Јер, она је из хаоса постала – облик. Она је из његовог бесмисла (или бар привидног бесмисла) постала смисао. У ствари, рећи ћемо, хаотични бесмисао дијалектички је отворио процес сопствене еманципације, процес осмишљавања себе и онај дубоко понорни рад чула коначно извео из анонимности, при чему се рад остварио као дело. У томе се делу присутност продужене Хефестове руке са наковња – послужимо ли се овом још од Маркса прослућеном симболиком – вреднује високом оценом дијалектичке закономерности, отварајући „вентиле“ и за нека друга, друкчија, критичка наслућивања („Небиднина”, „Дуго долажење ватре“ и др.). Тако је између акције речи (акције језика) и акције песми (акција уметничког дела) постављен мост сталне, ничим нарушене, комуникације у оба смера, с тим што тек из једне такве стваралачке комуникације происходи читаочев естетски доживљај дела. У томе је, дакле, естетска поента и те комуникације и читаочеве перцепције аутентичног лука вредности песме.
Но, све док је процес дела отворен, непрестано нас позивајући на дијалог са њиме, размишљања о њему морају бити непотпуна. У тој чињеници садржана је наша радост, јер то је израз спознаје о делу које себе стално обнавља све новијим искуствима, увек за главу виших од претходних. Доказ: нове песме А. Шопова у избору Златан круг времена – као један надасве објективан чинилац нашег увида о његовом делу, док онај други, такође чинилац првостепеног значења, чинилац песниковог субјекта, није тешко уочити у стваралачком незадовољству, у тражењу и изналажењу нових искустава, јер: „Тек што се један круг затворио, нови треба отворити.”
___________________
¹ Ацо Шопов: Златен круг на времето (Златан круг времена), избор, изд. Мисла, Скопље, 1969.
² Тај „таман хумор“ касније ће, по свему судећи, еволуирати према сатиричној поезији. Тако, током 1968. године А. Шопов ће објавити и збирку сатиричних песама Јус-универзум.
³ Према периодизацији Георги Старделова, чије мншљене ценим, трећа фаза стваралаштва А. Шопова започиње збирком Ветар носи лепо време (в. књигу Избор, 1968, у Предговору).
⁴ Ови и неки други цитирани стихови су у препеву Сретена Перовића (избор на српскохрватском језику Предвечерје, изд. Графички завод, Титоград, 1966).
⁵ Мој препев.
⁶ А.Шопов: „Песма треба да пробуди речи“, Књижевне новине, Београд, 1 март 1969, бр. 348, стр. 9.
___________________
* Студија је на оригиналном македонском језику објављена као предговор књизи Аце Шопова Златен круг на времето, 1969. године. На српскохрватском је објављена у часопису Telegram, br. 338, Zagreb, 1966, у часопису Стварање, бр. 9, 1969 (под насловом „Стално на успону”), и у књизи Biographia Litteraria, критике и огледи, Крушевац, Багдала, 1970.
___________________
Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима
У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових