This post is also available in: Macedonian

Тишина Аце Шопова у македонској поезији*

Мирољуб М. Стојановић (1941-2916), МАНУ, 2003

Мирољуб М. Стојановић

Узимајући у одбрану поезију Аце Шопова од критичара који су његово напуштање соцреалистичке поетике, највероватније са жељом да буду у милости званичној књижевној критици и њеном патријарху, свели на интимичење, сам њен патријарх Димитар Митрев је, чини нам се, изрекао неколико значајних и супротних судова о њој, које ћемо овде навести: „…мотивите се завојуваат како негови длабоко интимни преокупации. Шопов е далеку од еквилибристиката на рутинeрcтвото, далеку – и од онаа емотивност што е повеќе симбол на чувство, отколку – чувство. …Како што е верно дека сретнуваме лирици кои премногу се занимаваат со себеси (…) и ги занимаваат другие само со себе (…) верно е тоа што нашето познанство знае и за такви кои не се занимаваат со ништо и пак се досадни. Не треба да се бара во една поезија она што го нема во неа или она што го има кај другите, а она што е најдобро во неа, најнејзиното“¹.

Касније, у свом тексту Поетското искуство на Ацо Шопов², у промишљеној ревалоризацији аргумената дотадашње критичке мисли о поезији Аце Шопова, Георги Старделов, за разлику од Митрева, који се више ослањао на своју интуицију него на аргументацију, утврђује следеће симплификације: свођење те поезије само на исповедно транспоновање песникове интиме, на дескрипцију емоционалног. Ако није таква, она је немоћна. Чим прекорачи своју интиму, Шопов је немоћан, и естетички и мисаоно стерилан. При томе, асоцирајући Шопенову и Тороову изреку (Боље је да си потпуно непознат, него да те сматрају оним што ниси, односно лакше је открити неки нови свет…, него дубље сагледати свет за који мислимо да ја познајемо) он констатује да је критика била проницљивија у тумачењу поезије Матеје Матевског, Ганета Тодоровског и Анта Поповског. Критичка мисао, вели Старделов, остала је тамо где је била упркос објављеној књизи стихова Аце Шопова Слеј се со тишината (1955).

А у поменутој збирци објављена је и песма „Во тишина” која је одмах оцењена као кaтaрза говора и као „еден прекрасен лирски медалјон, најкраткиот, но и најубавиот општочовечки лирски миг во нашата лирика“³. Иако је они критичари с којима је имплицитну полемику водио професор Митрев у већ цитираној студији, а Старделов приступио превредновању њихових ставова, имајући у виду чињеницу да су утицали на успостављање хијерархије вредности тога времена, нису приметили, „Во тишина“ је временом постала једна од култних песама свеколике македонске поезије. Шта више, њен мотив постаје опсесија већег броја песника.

Пишући о поезији А. Шопова, тачније о његовој стваралачкој потрази за песмом и њеним настанком уопште, писац ових редова је на самом почетку свога читања посегао за једним, на први поглед контрадикторним, исказним стереотипом разговорног језика: „Чујеш ли како је овде тиxо?“⁴ Учинило му се, наиме, да овако формулисано питање крије у себи поетички став, односно да се њиме на неочекивани начин остварује интенција семантизације самог појма тишина. Враћајући се, пак, песми „Во тишина“ утврдили смо да и она појму тишина даје својство магнетног поља које привлачи, већи број садржинских и значењских елемената и могућности, односно омогућава семантизацију и кроз њен антипод, кроз нешто што ће постати чујно.

Али да ослушнемо песму:

Ако носиш нешто неизречено,
нешто што те притиска и пече,
закопај го во длабока тишина –
тишината сама ќе го рече.

Шта, у ствари, садржи ова песма уобличена у само један (недоследно) римовани катрен?

Пре свега једну хипотезу („Ако имаш нешто неизречено“). Ово што је неизречено има неочекивано својство, односно извесну интенцију вршења притиска на свог носиоца, чиме се и одухотворава и персонификује („нешто што те притиска и пече“). Први и други стих ове песме-катрена, у ствари, представљају једну хипотезу, која тежи својој реализацији, али се не може самореализовати. Да би се остварила потребно јој је посредовање самог носиоца („закопај го во длабока тишина“). Тек тада у односу тога нечега што притиска и пече и тишине, без непосредног учешћа самог носиоца, спонтано долази до самореализације: „тишината сама ќе го рече“.

Шта чини структуру песме? Пре свега постојање нечега. Појам нешто, по себи, потпуно је неодређен и може се идентификовати у безброј феномена и поседовати најразличитија својства, али песник јој даје само два: то нешто притиска и пече. Да није тога притиска и тог печења, не би било ни услова за тражење начина за ослобађање од њих. Супротно очекивању, излаз се не тражи у насилном тражењу речи за идентификацију тога нечега, ни у галами, ни у сентименталном пренемагању, ни у патетици – већ у тишини. Тако нешто, које има назначена својства, и тишина, дубока тишина постају феномени из чијег се односа јавља трећи – тело песме, којим се артикулише тајна, оно што је нејасно, слућено, несазнато, па тиме и неизрециво.

Пред нама више није само Шопов лиричар, већ мислилац који сaжeтo (у четири стиха) и у великој мери рационално саопштава сазнање о настанку песме: песма, конотирају ови стихови, не настаје из намере, из жеље песника да је напише, не ни из идеолошке или филозофске премисе, ни из поетичке рецептуре, већ из слутње, из нечега што је нејасно, што се опире препознавању, из муке која, тежећи својој реализацији, притиска изнутра према споља. Све то, будући да још увек не препознаје облик у коме би се идентификовало, генерише драму стварања од које се у основи, у овој песми жели побећи.

С друге стране, песма је испевана у облику апострофе – обраћа се своме читаоцу, у чему асоцирамо наносе манира народног стваралаштва, и саопштава му сазнање о начину откривања тајне, растајњивања света, како би рекао Гане Тодоровски. И још један елемент, упркос разлици у именовању феномена, може упутити на Шоповљево познавање фолклорних облика. То је укопавање тајне, какво сусрећему у приповетци У цара Трајана козје уши, у којој се, такође спонтано, свету на знање даје истина о њој Са поетичког становишта гледано, ови би се елементи могли сврстати у ред оних који повећавају прегнантност структуре, којој, свакако, битно доприноси и реторски облик саопштавања садр Жинског слоја. Песма, наиме почиње питањем („Ако имаш нешто неизречено“) на које се одговор даје тек у последњем стиху.

Тишина у песништву Јаневског

Супротно њему, за Јаневског се не може рећи да је стваралац који искључиво у усамљеничкој тишини своје имагинације пише поезију. На једној страни страсно је трагао за тишином и у њој за песмом, а на другој имао наглашену потребу да буде виђен, уважен, утицајан, чак веома утицајан – да буде први. У великој мери он је то и био. Понекад по сваку цену. То, наравно, не умањује вредност његових песничких резултата о чијем једном делу ће овде бити речи.

Тишини је целу једну песму, безмало под Шоповљевим на словом, посветио и он (Тишина), и она га с већим бројем других песника прикључује групи, која је трагала за условима појаве песме и одгонетали смисао певања (у македонској поезији пре свега Конески, Матевски, Тодоровски), прикључио га бројним ствараоцима у књижевности који су у ноћним мукама најпре грозничаво тражили реч, а потом бринули о животу тек рођене, неуређене речи и хтели да је ставе у поредак стиха из кога ће исијавати лепоту и значења изнад своје дословности⁵.

Основни услов за појаву такве песме је тишина, којој је посветио једну целу и читав низ фрагмената других песама. Тишина за Јаневског, међутим, није само одсуство звука, већ и одсуство кретања, које би могло произвести шумове и звукове. Ако има звука, он не припада актуелном стваралачком тренутку, он је или будућност:

Кога булките ќе се истргнат од својот корен
и ќе појдат
една по една
кон својот залез
не следи ги

Кога ќе падне ветрот на твојот прозор
со три писоци танки
И плач на незрел жерав

или се налази у песничком субјекту и, као такав, објективно је непостојећи:

затвори го во себе дождот.
Нека ѕвони во твоите жили,

али такође субјективно, интенционално веома моћан и психолошки продуктиван. Према томе, ако нам песнички субјект сугерише ћутање зато што су Булке мрзеле говор, омогућује нам акумулирање читавог низа чулних сензација, које у емотивној сфери могу изазвати драму, јер нас на сваком кораку вреба по једна јесен смешна, гола и бела; пустош; три танка писка и плач нестасалог ждрала.

Ако се зна да је ждрал симбол невиности без заштите, весник пролећа и добра, по коме су и коњи угледних јунака народне поезије добијали имена, онда је јасно зашто се у песми »Тишина« јављају чак три писка и плач младог ждрала. Плач сам по себи сугерише суморно расположење појавом неправде или каквог другог зла, а плач некога ко је симбол младости, невиности, добра и усамљеничке незаштићености то још више појачава. Високи тон у тишини туге пустошне ноћи („три писоци тенки“) сугерише и продорност, страву чак. Из овога се може закључити да расположења, која се овде сугеришу, не нарушавају ни тишину тренутка ни ћутање. Напротив, за њихову појаву у будућности, тишина, драма усамљености је примарни услов. Из те драме испевана је и »Молитва«.

Молитва се остварује у самоћи гласно или, чешће, немо и упућена је Богу или неком свецу с потврђеним божанским својствима с циљем да се изазове њихово милосрђе и тим посредовањем оствари нека, у реалистичким околностима, неостварива жеља, жеља чијем се остварењу околности супротстављају. У овој песми, очигледно, ради се о молитви усамљеног песничког субјекта изговореној дубоко у себи. Тај субјект зове у нему игру другу претпостављено усамљену особу. Остваривањем игре превазишла би се самоћа, али не и тишина, па се стиче утисак да се тело песме усеца у безваздушни простор, у коме тежина не игра уобичајену улогу. Тако се омогућава лебдење оствариво у води, на дну мора. У таквом простору могуће је остварити покрете, понекад и покрете који изазивају бол. Песнички субјект је спреман и да ужива и да трпи, спреман је и на хедонизам и на мазохизам. Та патња и та наслада изазивају мисао, али не и реч. На једној страни имамо позив на покрет:

Забуцај ги забите до корен
во стеблото на мојот р’бет.
И држи се.
Одам.

Забуцај ги прстите до лактот
во модрите пени на мојата коса.
И држи се.
Пливам.

Не оставај ме сам. Немој.
Не самувај со мене. Денес.

а на другој ћутање и мир:

Бел е сртот што нѐ чека.

Зелено е дното што нѐ мами,
дното на едно море.

И не мисли дека сме мали
зашто е една трева над нас.
И не мисли дека сме чеда
на една земја
зашто ни е гнездото еден камен.

Ово самовање, овај мир, па и ова бесна, нема игра, ово ходање, пливање, ово савладавање гребена, морског дна и митског подземља, пакла, као да се догађа у нереалном простору, с оне стране свести, у сну или чак и после смрти. У вези с тим, а у настојању да потпуније назначимо поетичке елементе у текстовима Јаневског, неће бити на одмет један поглед на увод у »Ковчег«, у коме Јаневски пише о далекој прошлости у којој је могао бити жив: »Не знам во кој век и ден, во кожата на некој друг сме ја доживеале и сме ја слушнале приказната за…« Ту он посредно признаје да је реинкарниран, да говори из позиције свог другог живота, да исповеда нешто што искаче из актуелног времена, о нечему што је просечном човеку с просечном перцепцијом недоступно.

За разлику од Андрића, који у Проклетој авлиjи врши попис фра-Петрове оставштине евидентирајући конкретне ствари, садржај ковчега од бадемовог дрвета је ништа, које аутор настоји да види, домисли и исприча. У поезији то ништа за Јаневског је ћутање, реч под језиком, тишина, усиjана магма неиздиференци раних осећања и мисли, апстракција. Процес је обрнут – код Андрића се чињеницама омогућава да лебде, овде се лебдењу пружа могућност да се конкретизује.

У том смислу може се поставити и питање: да ли је тишина овде реалистички простор и, ако није, каква је њена интенција?

У тишини су могућа чуда и разне чаролије. Тако почетни дистих песме »Уши«, на пример, пева о једној парадоксалној ситуа цији у којој »Лево не чује о чему ћуши десно. Десно се упиње тишином да заглуши лево«. Други део дистиха недвосмислено сугерише мисао о томе да тишина и ћутање нису тако безнадежно неми, да се и од тишине заиста може оглувети. Тиме се Јаневски приближава идеји о немуштом језику познатом из народне приповетке, а његову појаву у песми »Језик«, везује за онострано и заумно:

Кога главата ќе ти се стркала
под дното на животот
и устата ќе се отвори
за нечија воздишка
јазикот умно се подава
да ги излиже раните на земјата.

Само у тишини језик може да се врати својим коренима и да аутентично и сугестивно на прави начин поћути о мудрости егзистенције. Тако, сугерише песма, и поред разних језика бројних народа, којима су као појасом обавијени континенти, постоји и један општи језик, надіезик, који је свуда исти. То је језик ћутања, језик психолошке паузе који понекад несносно бубња у ушима, језик у коме је усковитлана магма сазнања суштине.

Тишина у песништву Конеског

Блаже Конески је песник који се у много чему разликује и од Шопова и од Јаневског. Основна разлика је у томе што у његовим стиховима није тако видљива она конвулзија духа, оно страствено, помамно трагање, експлицитност признања немоћи духа пред песмом иако је тишина, на нешто другачији начин, једна од доминати и његове поезије.

У овој прилици почећемо безмало с краја, од претпоследње његове збирке⁶ у којој је објављена и песма „На моите песни“, која представља неку врсту песничког, али и песниковог епитафа:

Ретко ќе доаѓа некој по вас.
Ќе бидете и сосем заборавени.
Како патник на починка
што разгрнувајќи го бршленот
открива гробна плоча,
така некој случаен намерник
под лисјата на вашите зборови
ќе насети скриена смисла.
Тогаш сведочете за мене!

Пред овом песмом читалац заиста стоји као пред епитафом: у тишини пред њеним смислом, али и пред маглином, нејасном идејом пред којима је, такође у тишини, стајао и сам Конески у Трактату о зачетку песме. У вези с њом може се поставити и питање о преегзистенцији песме – да ли она постоји и пре него што је написана и где се крије, ако већ није видљива и чујна? Да би се песма оваплотила, поручује писац, неопходан је пробљесак свести, укрштање две (да ли супротне?) мисли, удар огњила у камен. При томе није сасвим сигурно да ће се произвести очекивани ефекат, јер првобитна идеја показује знаке својеглавости – њено уобличавање, озвучавање и мелодизовање не производе увек жељену ватру у труду.

Према томе, безмало је ирелевантно инспиративно поље или првобитна намера, а остварени нециљани ефекат, чак и кад није довољно уређен, ако у њему има снаге и мисли, у једном тренутку може домислити и самог песника:

Ги пуштив реките да течат
дека се матни дека мислат гласно,
и може негде некому да речат
што не сум знаел да изразам јасно.

Ето како је Конески, одјазио своје реке, своје понорнице, своје зло из предосећања, своју „Стерну”, коју је у циклусу о Марку Краљевићу тако упорно и истрајно, са зебњом од катастрофе потопа, затрпавао. У тишини нове егзистенције она може проговорити и о ономе о чему песник није размишљао, може рећи и оно што је он само слутио, држао у подсвести, што никада није очврсло у јасну мисао која се подаје језичком исказу.

Почели смо латентним говором тишине Шоповљеве песме „Во тишина“, за коју професор Митрев рече да је „прекрасан медаљон, најкраћи, али и најлепти општељудски лирски тренутак у нашој лирици“. Ма колико лиричност ових стихова била проблематична, будући да разликујемо лирски тренутак у расположењу ствараоца од лирског ефекта овог медаљона, неспорно је да је Шоповљево сазнање о семиотичкој и семантичкој поливалентности тишине наишло на општу песничку рецепцију. Ми смо се, из многих, а највише из генерацијских разлога, бавили само функцијом тишине у поезији ова три (тако слична, а тако различита) песника.
__________________________________
¹ Димитар Митрев: “Поезија на трајни вредности ”, Современост, бр. 4, Скопје, 1956.
² Георги Старделов: “Поетското искуство на Ацо Шопов”, Современост, бр. 9-10, Скопје, 1967.
³ Димитар Митрев, исто.
⁴ Мирољуб М. Стојановић: Песник тражи песму, in Liber amicorum, Зборник радова у почаст академику Радомиру В. Ивановићу, Филозофски факултет-Змај, Нови Сад, 2001, стр. 241-255. Исто и у књизи Песник тражи песму, Заједница независних издавача Југославије, Београд, 2002, стр. 135-165.
⁵ У своме тексту Славко Јаневски (Maѓeпсан мегдан, Култура, Скопје, 1979, стр. 364) Гане Тодоровски помиње Мајаковског, Вапцарова, Назима Хикмета, Јаниса Рипоса.
Небесна река, Македонска книга, Скопје, 1991.
______________________________

* Текст је објављен у Животот и делото на Ацо Шопов.- Скопје: МАНУ, 2005
_____________________
Студије Мирољуба М. Стојановић о стваралаштву А. Шопова

Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику

О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима

У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових