This post is also available in: Macedonian Croatian Bosnian

Над опусом Аце Шопова*

Изет Муратспахић, босанскохерцеговачки писац и теоретичар књижевности

Изет Муратспахић, босанскохерцеговачки писац и теоретичар књижевности

Изет Муратспахић

Риједак је пјесник чији је стваралачки рад у тако нераскидивој вези са еволуцијом поезије његовог народа као што је то случај са Ацом Шоповим. Његова лирика је непосредни судиoник и усмјеривач македонској послијератној поезији у њеном револуционарном походу ка осавремењивању поетског израза и премошћењу јазова прошлости.

Друштвено-историјске прилике у којима је живио македонски народ оставиле су тешке ожиљке у развитку македонске књижевности и онемогућиле нормалан континуитет. Реперкусије ропске прошлости рефлектираће се на велико закашњење ове литературе за књижевно-естетским токовима осталих наших књижевности. Тако ће се пред македонским ствараоцима непосредно послије ослобођења, када је Македонија слободна и има властити кодифицирани књижевни језик, поставити тежак и одговоран задатак културног и књижевног градитељства и убрзанијег развојног процеса, како би се макар дјеломично надокнадило изгубљено у прошлости и некако „ухватио корак“ са осталим литературама. Изостанак континуитета у прошлости морала је послијератна македонска литература надокнадити тзв. „скоковитим“ развитком. Данас, можемо то слободно тврдити, она је успјела стати раме уз раме са осталим нашим књижевностима и премостити дубоке јазове прошлости.

Историјску улогу у овом подухвату одиграла је прва послијератна књижевна генерација која је изнијела на плећима културну, лингвистичку и књижевну револуцију, а поред тога обављала и многе друштвено-политичке дужности. Поред Блаже Конеског, Славка Јаневског и Гоге Ивановског, значајно мјесто припада Аци Шопову. Он је збирком Пјесме (1944), постао утемељивачем македонске сувремене поезије, а све до почетка осме деценије својим стиховима трасирао је развојне путеве македонског пјесништва. Његове књиге пјесама појављивале су се у преломним тренуцима еволуитивног пута македонске лирике, доносећи увијек есенцијалне новине и вршећи значајне измјене у процесу осавремењивања пjесничког језика и хитријем напретку према модерној поетској структури.

Животни пут Аце Шопова је пут пјесника и ратника, изузетног друштвеног и културног радника који је еминентни репрезент прве послијератне македонске књижевне генерације, и који је континуирано присутан у свим њеним развојним фазама до најскоријег времена. За четири деценије активног стваралачког рада, колико је отприлике трајало његово дружење с поезијом, објавио је дванаест збирки пјесама, неколико избора поезије, те превео на македонски језик Шекспира, Ростана, Крилова, Багрицког, Крлежу, Змаја, Жупанчића и друге познате књижевнике. За разлику од других македонских писаца који су своје стваралачке потенцијале кушали у више књижевних жанрова, Шопов је остао вјеран стиху и тајнама његових изражајно-естетских могућности, остваривши импозантан поетски опус.

Коначност Шоповог опуса пружа могућности приступа релевантном валоризирању његових књижевно-естетских домета и проницању у тајновите кутке значења сваког стиха, у склопу појединих пјесама и циклуса, и у контекстурама његовог укупног стваралаштва. (Јер, сведок није у потпуности окончан рад једног ствараоца не може се поуздано говорити о значајкама његовог дјела, нити доносити генерални закључци. Нова остварења надограђују се на ранија и заједно са њиме чине нове цјелине, често мијењајући кутове гледања и проширујући спектар видика на тоталитет оствареног књижевног корпуса. Пјеснички опус Аце Шопова је завршен и омогућава поуздане анализе његових књижевно-естетских домета и доношење релевантних закључака о оствареним умјетничким вриједностима, креативним особеностима унутар пjесничких структура и осебујности језичког израза.)

Чињеница је да пјесништво Аце Шопова „својим битним токовима, метафорично слиједи и рељефно симболизује историјску судбину македонског народа“¹ и да снагом властите експресије и интензитетом ритма увјерљиво преноси пишчев доживљај свијета, његову поетску судбину и интимне преокупације. Жеља да упозна свијет омогућила му је боље упознавање домовине, а откривајући домовину спознао је и открио свијет, те је први донио „трагично осећање небиднине као димензије македонског вековног постојања.“²

У његовој поезији константно је присутна Македонија са свим тренуцима своје бурне прошлости: ропством, патњама, борбом, неоствареним идеалима, стремљењима и вјековном небиднином. Сваки дрхтај напаћеног македонског народа као да је ухваћен у мрежу пјесничког ритма и бори се да избије из окова стиха. Осуда на стољетна печалбарења и лутања по бијелом свијету за властитом егзистенцијом натапају медитерански меку душу Македонца исконском тугом. Међутим, печалбарење у Шоповој пјесми постаје симболички поливалентно. Није то више пука потрага за материјалним одржањем већ прераста у небиднину кретања према неистраженом које привлачи тајанствима своје непознатости. Зато ће пјесник бити загледан у океан „као да прелистава судбину народа свог“ и стапајући се с масом, а маса с њим, апострофирати вјековну тежњу човјека да се ослободи свих ограда.

Његова пјесма апсорбује „и митологију и традиције, и модерна искуства и авангардна открића, у одмерени ритам и звук свог стиха“³, напајајући се са свјежих извора народног искуства и животне филозофије. Њена битна карактеристика је хетерогеност, настала управо из пишчеве непомирљивости са једним стањем и његово константно трагање за новим стазама властитог поетског стваралаштва. Зато се мора имати у виду многозначност ове поезије „и тумачење њене симболике не дозвољава да се ова поезија своди на једно и именује уобичајеним стилом: као еротска или рефлексивна, интимна или родољубива, филозофска или чиста лирика, јер, у модерној симбиози, садржи све ове димензије као своја обележја.“⁴

Стога се с правом може говорити о Аци Шопову као о родољубивом, рефлексивном, еротском или неком другом пјеснику без страха од грешке, али и без илузије да ће се и апроксимативно исцрпити семантичка разуђеност и количина информације коју садржи његова пјесма. Свјестан бескрајних могућности језика као средства свог умјетничког изражавања, као и перманентног задатка да га богати и освјежава новим лексичким јединицама, Шопов спроводи селективност у коришћењу језичког материјала и избјегава редунданције, нарочито у својим најбољим збиркама (Небиднина, Гатач у пепео, Пјесма црне жене). Чак и онда кад прибјегава понављању одређених стихова, ријечи или строфа, он то чини свјесно и намјерно, стварајући ритмичке цјелине, или појачавајући валентност поруци, да би пјесма добила на симболичности.

Стихови револуционарног колективистичког заноса

Већ 1944. године огласио се Ацо Шопов збирком стихова, започевши тако први сувремено македонско пјесништво на тек кодифицираном македонском књижевном језику. Његове пјесме значиле су првијенце слободне македонске поетске ријечи, а у њима су били сједињени елементи богате народне традиције, индивидуалне поетске вокације и револуционарног заноса.

Од ових првих стихова из 1944. године, па до посљедњих из збирке Дрво на бријегу испјеваних у тренуцима пјесникове болести и тјелесног клонућа, евидентно је присуство искреног родољубља и патриотске привржености.

„Послијератни раст Македоније и њеног човјека“ – како истиче Сретен Перовић – „у мукотрпно дочеканој, стрпљиво кроз вијекове сањаној и у најинтимнијим дубинама брањеној и одбрањеној слободи посредно је добио есенцијални израз и особено значење у поезији једног од њених наjаутентичнијих и истовремено најуниверзалнијих стваралаца.“⁵

Међутим, нигдје та поезија није у толикој мјери испуњена и натопљена патриотизмом и револуционарним усхићењем као у прве четири збирке (Пјесме, Пруга младости, На Грамосу, Нашим рукама), те оне представљају и прву развојну фазу на еволуитивном поетском путу Аце Шопова. У сваком стиху ових пјесама бруји титански пркос младости која је први пут на позорници слободе и ништа је не може зауставити у њеном револуционарном походу. Узаврела крв кипи као у котлу, у борби „ураган страшан се диже“, а у просторима први пут слободне домовине за трен ничу нова здања и ври градитељски ентузијазам. Све је у знаку револуционарног колективистичког заноса, извојеване побједе и радних акција, те ови стихови пркоса и револта носе значајке народног пјевања, а у складу су са развојним токовима наше послијератне револуционарне ангажиране лирике.

У овим пјесмама Аце Шопова присутна је „Револуција са три своја доминантна аспекта: борбом, љубављу и смрћу“, а „борба је песнички транспонирана кроз две доминантне теме“: „ужас рата и апокалиптичну атмосферу уништења“ и „етичку величину целог народа“⁶ остварену у тој борби.

Поред доминације родољубивог заноса и колективистичких обиљежја која приближавају цјелокупно поетско стваралаштво тих година (Шопова, Конеског, Јаневског) назиру се ипак елементи Шопове индивидуалности и аутентичне пјесничке вокације. То ће доћи до изражаја у бољим пјесмама из овог периода, а прије свега, у његовој најбољој пјесми са тематиком из НОБ-е, а то је често помињана пјесма „Очи“.

У овој драматичној пјесми Шопов наглашава љубав човјека према човјеку у тренуцима личне трагедије коју он овдје диже до опћечовјечанске разине. Та љубав усмјерена је према дјевојци, борцу, другу, чије очи у посљедњим моментима „искре гњевно“ док је другови „уморни и гладни“ не остављају.

На рукама те свиту носисмо три дана,
срчани ти поглед бол и туга смлави,
и свака капља из твојих ми рана
капаше у срце као жар крвави.

Драма којом је испуњен простор лирског ткива ове пјесме, подјарена пламеном дјевојачких очију, преноси се и на читаоца и укључује га у вртлоге поетског свијета. Те очи које су просипале „осветни пламен“ свијетлећи под „вјећама густим“, а које „бол и туга смлави“ покренуће малобројне уморне борце да „освету свету у жуч точе“ и да „с њиховим пламеном и заклетвом светом“ у бој улазе препорођени.

Све је твоја слика вихором опила –
ко јелене брзе и лаке ко птица,
А твоје очи искриле су гњевно
уз њихова знојна, распаљена лица…

У низу лапидарно сажетих слика искрсава визија херојске борбе и отпора, љубави и хуманизма, а укупност поетског доживљаја ову пјесму сврстава међу најљепше пјесме о нашој револуцији. Међутим, пјесма „Очи“ је најбољи примјер ове прве фазе Шопове лирике. Већина осталих пјесама представља ангажирану борбено-активистичку лирику коју карактерише колективистички занос, борбени романтизам и родољубље.

Додуше, родољубље није присутно само у овим пјесмама. Оно натапа лирско ткиво свих Шопових стихова. Цјелокупан његов пјеснички опус симболично говори о македонском народу, његовим небиднинама, борбама и надама. Кроз њих зрачи пјесникова велика љубав и приврженост својој отаџбини и свом народу. Тако ће у збирци Небиднина у више пјесама потенцирати своју везу са домовином и инспиративну опсједнутост њоме.

Земљо, ти земља већ нијеси,
ти си грумен наде,
црна од муке, од снова зелена,
ти завитлано си у свемир око.

Колико је јака та веза са родном земљом и колико су снажна њена испиративна врела најбоље свједоче стихови пјесме „Небиднина“:

Хљебом твоје љепоте се храних,
пијах из грла пјесме твоје.

И у збирци Пјесма црне жене, испјеване у далеком Сенегалу, Шопов призива своју Македонију, упличући у просторе лирског ткива вјековне катаклизме и страдања свог народа, његове стољетне патње и надања. У директном обраћању домовини, у нијемом и присном разговору“, у пјесми „Споменем ли те“ пјесник ће зборит:

Домовино, недопјевана пјесмо, пјесмо неспокојна,
иста кроз вијекове, кроз буљуке,
за дједове као и за унуке –
крв ће и нас да спаси!

У посљедњој збирци пјесама Дрво на бријегу, испјеваној у часовима болести, чуће се у пјесми „Оздрављење болесника“ глас поете:

Млад сам а стара је моја душа,
љубав моја недозвана остари је –
љубав Македонија.

Може се без резерве закључити да у првим Шоповим пјесмама доминира колективистички занос и патриотизам, комплементарно нашим опћим књижевним токовима по слије рата, али се нит родољубља може пратити и кроз цјелокупно његово поетско стваралаштво.

Лирика интимно-исповједног тона

Књигом Стихови о муци и радости, објављеној 1952. године, Шопов је изазвао жустра реагирања јер се у њој, у јеку ангажиране поезије окренуо интимно-исповједној пјесми као изразу унутарњег стања свог бића. Доминација интимно-исповједног тона у збирци Стихови о муци и радости и једном дијелу збирке Слиј се с тишином (1955), што представља другу фазу у еволуцији Шоповог пjесништва, не значи да у другим његовим пјесмама нема интимно-лирских излива. Напротив, зачетке интимног исповиједања налазимо и у првој фази пјесниковог стваралаштва, а он је и у каснијим пјесмама „наставио да пјева о рату у себи“⁷ мијенама и вртлозима унутар душе и проблемима живота и смрти. У својој другој фази Шопов није остварио значајније индивидуално-стваралачке домете, нити израженију аутентичност поетског израза. Ово је ипак била „само једна прелазна фаза“ на његовом књижевном путу која је била значајна не само за његову лирику већ и за еволуцију цјелокупне македонске поезије.

Јесењиновски меланхоличан, тужан и сјетан, Шопов у ткива ових стихова утапа унутрашње вртлоге властитих емоција и терете душевне ојађености. Револуционарни ентузијазам његових првих пјесама замјењује тихи резигнирани тон болом захваћене душе које грца у тузи и непролазној сјети. Све је у знаку интимне исповијести, разњежених порука срца и сентименталног штимунга. Стога из сржи ове лирике избијају елементи из којих се добија утисак да је ова лирика „саздана на основама ро мантичарске традиције“⁸.

„Овако конципирана“, како истиче Георги Старделов, „интимно-исповедна лирика Шопова, у чијим молским штимунзима влада резигнација, бол, туга, умор и растанак, родила се пред сазнањем да смо пред несрећом немоћни и да несрећу човек никада неће моћи избећи, јер је она усидрена у његовом бићу и јер не постоји ни један људски напор који једнога дана неће пропасти, ако већ сваки живот завршава смрћу.“⁹

У овим пјесмама често сусрећемо ријечи које обиљежавају растанак, тугу, бол и смрт (мртва јесен, мртво огњиште, мртве зјенице итд.). Личне пјесникове трауме и трагичан растанак са сином, унијели су резигнацију у његову душу, а настали стихови излив су личне унесрећености и аутобиографског исповиједања.

Мишљах, ето, хоћеш да ми кажеш
„Врати ми се, дођи кући, мио!
Знам да сину срце тебе вуче,
ти одавно са њим ниси био.“

Пјесников лет кроз облаке био је илузија, јер „стварност је сурова и тешка“ и доноси не само радости него и тешке поразе. Зато ће, суочен са исконским тајнама живота и смрти, често немилосрдним према људској судби ни, резигнирано затужити: „Ја сам само стар, уморан путник.“

Мада заокупљен микрокосмосом и властитом душевном ојађеношћу, пјесник у неким стиховима изражава и однос са спољњим свијетом – свијетом збиље и макрокосмоса, те понекад заискри судар двају непомирљивих свјетова и донесе спознају

О, тако сам голем и тако сам мали
и свиреп и човјечан сада!
— — — — — — — — — — — — —
И вјечно сам такав: час голем, час мали
(„Пјесма”)

Исто тако ће, касније, загледан у океан, у збирци Пјесма црне жене (1976), ту антиномију изразити стиховима:

Човјек мраморно стоји ко туге окоштале.
Океан је огроман, а човјек мален.

А на крају пјесме:

А човјек упорно стоји и гледа у тaлaсе океана.
Човјек је огроман, а океан мали.

Ови лични емотивни изливи пјесника, који струје кроз све поре збирке Стихови о муци и радости, присутни су, као што је већ споменуто, и у једном дијелу сљедеће збирке Слиј се с тишином (1955), мада у њој има и неколико пјесама са сасвим новим призвуком. Радикални заокрет Шопова према интимним сферама није му донио остварења израженијих књижевних вриједности. Ипак, пјесме из ове фазе представљају својеврсну прекрeтницу и не могу им се оспорити књижевноисторијска заслуга у развитку поетског стваралаштва Аце Шопова у еволуцији македонске послијератне лирике.

Магична моћ ријечи и небиднине

Већ у неким пјесмама збирке Слиј се с тишином („Тражим свој глас“, „На језеру“, „Лов на језеру“, „Љепота“, „Ах, та љепота“) Ацо Шопов напушта интровертни тон, интимну исповијест и свијет тишине, најавивши нове стазе у свом стваралачком поетском походу. Он постепено оставља меланхолично разњежено исповиједање натопљено резигнацијом и окреће се више према пробле мима људског фатума и битка, усмјеравајући поглед на збиљу и универзум. Тако ће већ у пјесми са симболичним насловом „Тражим свој глас“ директно указати на неопходност аутентичних стваралачких трагања и освајања, употребљавајући неке нове пјесничке елементе.

Моје очи нису моје очи
(моје очи, очи за даљине).
Моја ријеч је тврда вилица времена
што по њивама клија зубима сјемена.

Тај израз, „тврда вилица времена“, основно средство поетског изражавања, постаће предметом најупорнијих и најистрајнијих пјесникових трагања, а њено рађање јед ним од главних интереса пјесникових у збирци Небиднина (1963). Заједно са збирком Гатач у пепео (1970) ова збирка представља трећу фазу у еволуцији Шопове поезије. У овим пјесмама Шопов ће остварити далеко већу комплексност поетских мотива, интелектуалну ширину и мисаону продубљеност, те ће се јасно оцртати његова творачка индивидуалност. Метафором „небиднина“ он је „кроз спонтани стих донио оно што су многи тражили, трагично осећање небиднине као димензије македонског вековног постојања.“¹⁰

Уводна пјесма, претходница „Молитвама“, под осебyjним насловом „Рађање ријечи“, акцентира драматичност струја и вртлога у пјесниковој нутрини, затеченог у стваралачком немиру трагања за новом ријечју. „Иако је тражење нове речи одувек било опсесија песничког немира“ – како с правом истиче Наневски – „у овој песми има нечег што се јавља први пут код овог песника, један продор до пакла стварања, који допире до ватре речи“.¹¹

Веома живо и сликовито презентирајући тежину освајања сваког педња пјесниковог пута у тражењу тајанстава значења нове ријечи, пјесник алудира на тежи ну стваралачког процеса, али и на потребу перманентног богаћења властитог језика.

Чвор на чвору.
На камену камен.
Камена шума
смрзлина.

Идентифицирајући тежину откривања нове ријечи са пробијањем кроз камене тврђаве и смрзлине, пјесник је спреман жртвовати себе за ријеч што се „од тмине удваја“.

Раку своју с уклетошћу копам.
Отвори ме
проклетијо,
ти тврђаво камена,
да изгорим у угљен ријечи,
да се истопим.

Зазивање ствараоца у себи да пронађе нову ријеч претвориће се у „Молитву за једну обичну али још непронађену ријеч“ у којој тијело моли за „ријеч што личи на обично дрво“, „налик угљенисаним длановима што/ прародитељски су голи“, ријеч од које, „ако се криком не каже –/несвјесно крв почиње да боли“. То је „ријеч истинита“ – „ријеч рађања, лелекања“. Асоцијације одмах лете према чувеном „Сердару“ Григора Прличева који почиње стиховима: „Плач и лелек чује се у Реци,/ Галичнику, селу многострадном“. Вјековна ропства и страдања македонског народа, његове стољетне небиднине, преточене су у ту једну ријеч – лелеку. Шопов је амалгамирао исконске небиднине свог народа и онај симболични „каракамен“ са властитим животним искуством и вјековним питањем битка.

Он је пронашао нову ријеч чији семантички слој носи изузетно богатство и не може се свести под једну ознаку. То је ријеч – небиднина. Залуд су је многи преводили и само сиромашили богатство њеног значења и разуђену метафорику. Она подразумијева трагику македонског вјековног битисања, страдања и неизмјерних патњи, али и борбу никад сломљеног македонског духа и наду у боље сјутра. А магична ријеч, којој Шопов придаје ванземаљске, наднаравне димензије, такођер је пронађена и, као што је то већ више пута речено, зове се – љубав. Ако се и за једну тему може рећи да доминира у његовом поетском опусу, онда је то љубав. Од првих пјесама, испјеваних за вријеме рата и непосредно по његовом завршетку, па до посљедње збирке Дрво на бријегу, љубав је присутна као константна пјесникова инспирација. Она се код Шопова јавља у различитим облицима. У пјесми „Љубав“ из 1944. године пјесник се жени обраћа као другарици, којој не шаље љубавне пјесме, већ јој „пјесма о буни збори“, али у њој пјесникова „крв гори“.

Хиљаде срца ћеш да упалиш,
хиљаде бораца у бој да креће.

У збирци Вјетар носи лијепо вријеме има једна пјесма насловљена именом „Љубав“, али је она „недоступна за туђе бденије“ и пјесник пред њом „наг стоји као надахнуће“.

Апотеозу љубави Шопов ће најувјерљивије изложити у „Молитвама мога тијела“, гдје је она предочена у једној фолозофској поетизацији.

„Иако, на пример“, – како истиче Старделов – „на први поглед изгледа да једанаест молитава откривају хедонистичку страну љубави или њену пренаглашену чулност, ипак у њима првенствено доминира њена метафизичка суштина, она њена тајанствена димензија због које је никад нећемо сазнати до краја, а према којој смо увек и заувек окренути као према осећању које је покретач свих наших и чулних и духовних моћи.“¹²

Ко ће замислити ту непознату љубав –
пред овим буђењем,
пред овим успављивањем –
то чудо у чуду,
то цвиљење.

Не само у овој „Осмој молитви мога тијела“, из које су ови стихови, него у свим „Молитвама“ струји непролазна и никад докучива тајна љубави. Међутим, не треба губити из вида чињеницу да поезија Аце Шопова носи у себи мноштво порука и симбола, те пред њом стојимо увијек као пред новим непознаницама. Зато је, чини се, у праву Миодраг Друговац кад каже: „Та несигурност, та непостојаност првог утиска, тај зов стиха да га увек изнова денеш у своје мисли и с њим започињеш нова странствовања путем одгонетања с циљем коме се сама одгонетка одупире – то је, укратко, једна од прворазредних вредности већине песама у антологијској збирци Небиднина.“¹³

Без сумње, пјесник је опсједнут, не само љубављу као доминантном темом, него и вјековним питањима људског фатума, живота и смрти, човјековим односом према збиљи и неизбјежном загонетком битка. Зато ће своја пјесничка путовања схватити као ход „до небиднине“, кроз пожаре, рушевине, згаришта, „по жеги, по суши, по тами“, хранећи се љепотом своје домовине уз глуво „лелекање“ небиднине. На том путу, док га прогони крв стварајући ожиљке пратиће га и пјесма као вјерни сапутник и сапатник.

Твоје године и моје године —
наше године.
Путујеш корак по корак,
муку по муку
низ моје године.
Ја идем корак по корак,
муку по муку
низ твоје године
нема краја и нема мимохода.

У овим пјесмама из збирке Небиднина, као и у збирци Гатач у пепео, Шопов изузетно снажно и аутентично, надахнуто и увјерљиво, пјева о себи и свијету, човјеку и његовој судбини, животу и вјековном усуду свог народа. Конвулзивну драму човјека, беспомоћног у нијемом протицању времена, с питањем: „Човјек сам. А што је човјек?“, између двије празнине, болно изражавају стихови пјесме „Тужаљка с оне стране живота“.

О земљо, земљи врати ме,
човјек сам, човјек да страдам,
да камен нађем жив се уградим
неког моста у неки лук.

Оно што посебно импонира у збирци Гатач у пепео јест естетска уједначеност свих пјесама које „представљају једну проширену метафору о исконском судару човјека са његовом егзистенцијом.“¹⁴

Афрички мотиви

Ацо Шопов је пјесник који никада није признавао утабане стазе у својим пјесничким путовањима, нити је волио ограде и границе кретањима поетске мисли. Његова пјесма увијек је тражила нова уточишта, нове изворе са којих се напајала животворнијим соковима и бљештала новим сјајем. Он је више газио по шибљу и честару, тражећи свјежије рухо свом стиху, него што је ишао широким друмовима и прокрченим стазама испробаних и провјерених пјесничких концепата. Зато је његово име једно од најсвјетлијих у послијератној македонској књижевности, а његова лирика драгуљ у корпусу македонског пјесништва.

Службујући у далеком Сенегалу, послије антологијских збирки Небиднина и Гатач у пепео, Шопов је у свијет своје пјесме унио ново поднебље, нове људе и предјеле, закорачивши тако у нову – четврту фазу стваралаштва. Расцвјетани фланбоајани, вјечни ивернажи, заносне пјесме сињарки, моћни звуци там-тама и древно афричко дрво баобаб, у чијем су шупљем стаблу мртваце усправно сахрањивали, чине свијет ових пјесама.

„У тој усправности“, – истиче Сретен Перовић – „непомирљивости са стањем које нас окружује, у тој непокорности ропској структури живота, у том шупљем авјечно живом и непобједивом стаблу – нашао је наш пјесник своју домовину, своју Македонију, муку властитoга народа, оно што је значењски наложио магичној ријечи ,небиднина“¹⁵.

Исто сунце, иста љубав и иста мука везује све људе, па и два мала непозната града, „Један испод Исара, други на Океану“, Штип и Жоал, збратимљена су једном љубављу. Зато ће пјесник у изузетно складно компонираној пјесми „УШтипу и Жоалу“ јасно подвући њихову судбинску везаност.

Два мала града готово безимена
а оба истом љубављу збратимљена.

Нераскидиви контакт са прошлошћу и вјековним небиднинама најсликовитије је предочен у пјесми „Загледан у океан“, гдје један човјек „прелистава судбину народа свог“. Из неслућених океанских дубина израњају преци, дозвани његовим гласом, „носећи на рукама своју тешку и недоречену судбину / своју ненаписану историју“.

Човјек на обали поиграва од радости,
грли се са свима, са свима се љуби
и неопажено ишчезава, међу њима се губи.
Човјек се слива с огромном масом,
огромна маса с човјеком.

Уносећи ново поднебље и нове лексеме у своју пјесму, Шопов проширује не само тематско подручје своје поезије, него и њену симболику. Свијет пјесме испуњавају нове небиднине, нове легенде. Још жешће у далеким афричким просторима распламти се у пјеснику љубав према домовини, „недопјеваној пјесми, пјесми неспокојној“. Тек сада пјесник ће открити да га је ту довео „прародитељски нагон“ и његова „исконска страст“:

Ту ме доведе мој прародитељски нагон
и његов непогрешив шапат да све је исто
иако скривено је у разним шумама и биљкама
без обзира како се зову: баобаб, дуб или бреза.

У заносној пјесми плавооких сињарки, чији се глас „довикује с јауком океана/ и са сахарским пјешчаним олујама“, открива се љепота. Она „осмишљава пловност ријека“, „припитомљава воде океана“ и до пјесника „као здравље“ струји. Зато ће он у пјесми „Молитва за сињарку – моју суђеницу“ открити да су кључеви његовог живота у рукама љепоте:

Требало је да прође пола вијека
да схватим да си ми здравље, да знаш лијека
за све моје бољке неизљечиве,
за пјесме, за ријечи недоречене и неисказиве.

Пјесников дух није мировао ни у тренуцима болести, те је 1980. године изашла његова посљедња збирка, под насло вом Дрво на бријегу. Она је сиромашнија за мисаону свјежину и креативну разуђеност ранијих збирки, али ни у њој није изостао Шопов поетски свијет небиднине и вјековне борбе тијела и крви.

Тијело је непокретно, а крв не мирује,
по окамењеним венама удара крв.

Није то више тијело пјесника, већ је то „измучено тијело свијета од сивих снова и црних болова“ кроз које удара крв „по венама на све стране/ дуби старе и отвара нове ране“. У том чудесном пировању крви, оне тешке, „ненасите и исконски жедне“ небиднинске крви, пјесник види вјечиту загонетку исхода „невиђене борбе“ између камена и крви.

Мада је снага умакла, пјесника изненађује и слабост му тијела надвисује нада која расте. Зато се обраћа својој вјечитој љубави, „од најчистије росе искованом имену“:

Изведи ову птицу кроз постеље и пожаре,
Тону кроз кревете у пожаре од којих зеленило бије
и једно чудесно дрво разлистава и расте
и живот из небиднине пије.

Није случајан наслов ове збирке Дрво на бријегу, јер се пјесник још у Небиднини идентифицирао са стаблом на брду.

Стабло што самујеш на брду,
муко у трошној земљи,
ко ти даде очи моје
што зру у сну твога лишћа.
— — — — — — — — — —
ко нас осуди на исто бдијење.
— — — — — — — — — —
ко нам тај привид досуди
да будем стабло, да будеш пјесма.
(„Небиднина“)

У „Клошарској пјесми поете“, испјеваној у болници Салпетријер у Паризу, пјесник жели да му се „отворе дамари“ и да се у загрљају љубави „распрсне као црни балон смијеха“, те да жртвује живот у том граду:

За живот стабла што ће
небиднина да га спаси.

Тијело гори, „врела се магла из њега точи“ и „завијање таласа уз тијело прераста/ у окамењени мир“, да би се чуо глас поете:

Тешко сам вам оболио, смрт ме куша,
подземна ме придављује вила – змија,
Млад сам а стара је моја душа,
љубав моја недозвана остари је –
љубав Македонија.

То је пјесниково оздрављење. Његове пјесме, његов глас – то је здравље по свијету просуто. Болест је немоћна и топи се као снијег јер „Македонијом теку струје здравља и свјежине“.

Пјесникова љубав према домовини и овдје је у првом плану, баш као и у цијелом његовом пјесништву у којем је у танане нити стиха уткивао историјску судбину свог народа, спокоjан што бујају свјеже снаге слободе и хуманизма. Његова стваралачка енергија, изузетна моћ опсервације и снага пјесничке експресије, допринијели су да настане богат и разноврстан пјеснички опус, који плијени лирском топлином и раскоши порука.

_____________________________
¹ Сретен Перовић: „Интимни свијет Аце Шопова“, поговор избору стихова А. Шопова Дуго долажење огња, Рад, Београд, 1977, стр. 93.
² Душко Наневски:„Песник црне небиднине“ у књизи Македонска песничка школа, Веселин Маслеша, Сарајево, 1979, стр. 179.
³ Исто, стр. 185.
Исто, стр. 192.
⁵ Сретен Перовић, нав. дјело, стр. 93.
⁶ Георги Старделов: „Поетско искуство Аце Шопова“, поговор избору Песме=Песни А. Шопова, Народна књига, Београд, 1976, стр. 251-253.
⁷ Сретен Перовић, нав. дјело, стр. 97.
⁸ Георги Старделов, нав. дјело, стр. 256.
Исто, стр. 256.
¹⁰ Душко Наневски, нав. дјело, стр. 179.
¹¹ Исто, стр. 179.
¹² Георги Старделов, нав. дјело, стр. 264.
¹³ Миодраг Друговац: „Ацо Шопов“ у књизи Македонска књижевна критика и есеј, Матица српска, Нови Сад, 1978, стр. 359.
¹⁴ Милан Ђурчинов: „Рефлексивна зрелост интиме“, у књизи Критичка свједочанства (1953-1973), Култура, Скопје, 1976, стр. 145. (на македонском)
¹⁵ Сретен Перовић, нав. дјело, стр. 102.

_______________________
* Предговор књиге Пјесме. Превео и препјевао Сретен Перовић; изабрао и приредио Изет Муратспахиќ. —  Сарајево: Веселин Маслеша, 1984. стр 5-22.
________________________

Прочитајте друге студије и критике о стваралаштву Аце Шопова

У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових разговора и чланака.