This post is also available in: Macedonian French German English

Небиднина: лирско-филозофска метафора*

Зоран Константиновић

Зоран Константиновић (1920-2007), српски теоретичар књижевности

Зоран Константиновић

Ацо Шопов песник је посебно погодан да у оквирима светске књижевности репрезентује македонску лирику. Његова поезија је исто толико изворно везана за македонско тле колико је у својим уметничким стремљењима доказ за чињеницу да је духовни живот Македонаца у изненаћујуће кратком времену успео да овлада свим савременим струјањима. Прихватимо ли тезу коју је поставио Георги Старделов да се Шопово песничко стваралаштво може поделити на три фазе — на борбену и патриотску фазу прожету апокалиптичном атмосфером умирања и истицањем етичке величине целог народа, на фазу интимне лирике, која отпоћиње збирком Стихови за маката и радоста, објављеном 1952, и на фазу за коју Старделов сматра да је у њој „трагање за собом доминантна песничка опсесија“, а које је видно изражено најпре у збирци Ветрот носи убаво време, 1958, да би врхунац достигло у Небиднини, 1963, — за страног слависту ово ће бити подесна основа да покаже како је ситуација националног угњeтaвaња присилила песника, превасходно окренутог интимним расположењима душе и изузетно суптилног, да запева најпре о темама везаним за опстанак његовог народа, да уместо тананих лирских тонова личне исповести бира звуке пламеног протеста.

Но како се Шопова лирика више удубљивала у песниково „трагање за собом“, за преводиоца и за сваког који са овом лириком жели да упозна свет, њено преношење на неки страни језик постаје све теже. Сваки покушај y oвом смислу изискује посебно размишљање о песниковој поруци и о томе како пренети лепоту ове поруке. Значи: како пренети поруку као синтезу гласовних, ритмичких, семантичких и асоцијативних квалитета а да при томе и смисао ове поруке остане сачуван у потпуности? е е опроблему уметничког транспоновања и ми ћемо амо на једну метафору из Шопове поезије, на „небиднину“.

Метафора налази своје објашњење у целој збирци којој је наслов, но она је и после ове збирке континуирано присутна у свим Шоповим остварењима од циклуса Гледач во пепелта, 1970, до песама везаних за доживљавање Африке. Значи, њен смисао не би требало тражити искључиво у песмама које сачињавају збирку Небиднину: „Раѓање на зборот“, десет „Молитви на моето тело“, на које се надовезује „Последна молитва на моето тело“ и још неколико песама, међу њима и песма „Небиднина“.

Ипак, ова песма садржи најнепосреднију песничку визију ове метафоре. На два места она се описно дефинише:

Патував долго, патував цела вечност
од тебе до мојата небиднина ..
кој ни ја досуди таа небиднина
да бидам стебло, да бидеш песна.

Првонаведени стихови налазе се на почетку песме, они чине завршетак првог одломка и са њима се песма и завршава. У другом од два наведена контекста, небиднина се помиње само у четвртом одломку песме, који у целини гласи:

Стебло што самееш на ридот,
мако во ровка земја,
кој ти ги даде моите очи
што зреат во сонот на твоите лисја.
Погледу зелен, зелено вишнење,
кој не осуди на исто бдеење.
Стебло што самееш на ридот,
мако во ровка земја,
од каде твоите длабини во мене,
од каде ти во мојата крв.
Кој ги избриша со рака лесна
сите далечини,
сите близини,
кој ни ја досуди таа небиднина
да бидам стебло, да бидеш песна.

На посебан значај овог четвртог одломка за разумевање целокупне Шопове поезије већ је указао Старделов. Он каже: „Његова (Шопова) својеврсна лирска медитација добија најпластичнији и најаутентичнији облик у малој поеми названој „Непостојање“ [Небиднина]. У њеној четвртој глави песник се коинцидира са стаблом, са његовим самотним животом у простору и времену, а стабло коинцидира са самим собом, па гледајући у њему своје очи, „које зру у сну његовог лишћа“, закључује: Ко нас осуди, на исто бдење? Ова узајамна самоотуђеност песника и стабла означава поезију Аца Шопова — и његов песнички доживљај уопште, и песнички доживљај небића — као доживљавање самоотуђености које израста у сазнање да смо у процесу нашег опредмећивања у свету на извору осећања да у ствари нисмо као што мислимо да јесмо или да смо најчешће оно што уствари нисмо. Ова самоотуђеност песника — у речи или у камену, у крви или у телу, у победи или у величанственом поразу, у тишини или у магли — открива најизворније и осећај и сазнање да је процес песничког самоотуђења у поетском свету Аца Шопова у ствари процес самоналажења, као што је, обратно, процес самоналажења у свету поезије процес самоотуђења. Јер, одакле иначе она огромна снага стаблу, крви, магли, камену, тврђави, да делују као наша друга природа, да имају такву сугестивну људску димензију? Песнички самоотуђени у овим предметима и пределима, који симболички, али ништа мање и стварно осмишљавају човека, осећамо да отуђени и персонифицирани предмети и предели на тај начин израстају у осећања и сазнања о суштини нашег трајања.“1

Запажамо као прво да је „небиднина” у овом тексту на српско-хрватског исказана као „непостојање“. У Речнику на македонскиот јазик ову реч не налазимо. Најближи и из истог поља речи јесте израз „небидница“, који је протумачен у двојаком значењу: као проклето чељаде и као нешто неостварљиво, фантастично, немогуће. Душко Наневски свом поговору Небиднини даје наслов: „Лирика на црната небиднина“, те је „трагично чувство на небиднината“ за њега уједно и „димензија на нашето постоење“, у коме су управо садржани „небиднински визии и таженки“2. У једном француском тексту за небиднину налазимо адекват „non-existence“3 , па је, у складу с овим, у тексту на енглеском језику одабрана реч „nonexistence“4 , премда изостављање раздвојне црте даје одређену нијансу значењу. Занимљиво је да се руски преводилац одлучио за „вымысел“5, што Толковый словарь русского языка тумачи као „фантазия, что-н. созданное воображением“, као „выдумка, что-н. несуществующее в действительности“.

У прилог поставке да „небиднина“ значи нешто више неголи „непостојање“ или „non-existence“ односно „nonexistence“ могли бисмо поново да наведемо нека размишљања Старделова. У предговору избору препева лирике Аца Шопова на стране језике речено је да у питању је метафора која треба да покрије све тајне света и сву интелектуалну и емотивтивну структуру човекову6. Ипак, она се не исцрпљује искључиво егзистенцијалистичким схватањем света, поготову не западноевропском варијантом овог схватања, већ ова метафора садржи и одређен словенски призвук уносећи меланколију и казујући тугу, жал, македонски, јужнословенски. Но макар била меланколична по расположењу које изазива, она ипак није наивно романтичарска нити декларативно социјална, већ у себи садржи и одређен моменат активности. С једне стране, значи, метафора је општа, с друге стране она је везано за поднебље. Она је општа јер је општељудска. На једном месту Шопов каже: „Човекот е огромен, океанот мал.“ Човек је значи она суштина којој нема краја, који је бескрајан у бескрајности. Човек је она вечна крвава, драматично конвулзивна тајна свега онога што постоји, смисла који све обухваћа, који све осмишљава. Отуда одмах и противречност: човек не само што је један од највећих градитеља и неимара у историји света, већ је увек изнова и његов рушитељ, главни носилац универзалног зла и узрочник светског бола. Ово у толикој мери да Шопов осећа потребу да људе опомене: „Треба да бидеме подобри, треба да бидеме подобри!“

„Небиднина”, према томе, као метафора у себи садржи и ону противречност везану за човеково постојање да стално проширује видике племенитог, лепог и истинитог, а да се при томе уједно све више и удаљава од ових видика. Цивилизован човек изгубио је и стално губи од својих изворних вредности. Ово нам говори да ни вредности нису сталне, уопште да ништа није стално на овом свету. Човекову прометејску активност уоквирује и, коначно, надјачава ситуација његове егзистенцијалне трагике. Можда је овакав садржај небиднине највише близак ставу француског писца и филозофа Камија: у бесмислености постојања човек доказује себе бунтом. Прометеј је у суштини бунтовник. Декартово гесло: Cogito ergo sum, сада измењено гласи: Буним се, значи да постојим. Права историја човечанства била би, значи, историја његових буна и револуција. Но у крајњој линији човек својим постојањем не остварује никакав смисао, већ у најбољем случају, бунтом доказује да постоји. Уколико небиднина ово жели да изрази, најбољу адеквацију је дао преводилац на руски језик одлучивши се за рач вымысел, верујући да је у питању искључиво фатназија која је све саздала у недостатку постојања стварности. Но да ли небиднина заиста жели да изрази овакво непостојање?

И Старделов такође осећа да је у Шоповој лирици понешто гетеовског. А Гете је савладао бунтовног Прометеја у себи да би у Фаусту открио како је ипак неки смисао у човековом постојању. Оно што је човек створио, човеково дело, остаје да траје за увек. Па и Шопова небиднина ставља до знања да је она управо онај терет који човек носи са собом, да га сви путеви поново враћају до овог терета, са небиднином до небиднине, али у исто време ова метафора ипак открива да човек није само нешто пролазно на овом свету, већ се опредмећује у споменицима које оставља за собом, у остварењима која га надживљују и у којима се доказује као човек. Ако је велики немачки писац Томас Ман, сав осенчен Шопенхауеровом филозофијом песимизма, овакав безизлазан, поглед на свет успео да превлада говорећи нека је овај свет и нестваран, нека је производ искључиво моје уобразиље и воље, но ипак у овај свет уткао сам све што сам осећао, што сам волео и што сам патио, и то управо онако како сам осећао, како сам волео и како сам патио, па зато овај свет за мене и постоји, а оно зло у њему, сав песимизам ваља савладати иронијом, којом ћу се уздиhи изнад света и свагдашњице, — и Шопов егзистенцијалистичку безнадежност свога доба превазилази доказати у борби за реч, макар и знао да никада неће обликовати реч која ће бити у стању да казује све што је својствено људском бићу… Песникова небиднина и јесте у томе што је он, песник, оно „стебло“ — „стебло што самееш на ридот“ — немоћно да буде и песма. Ова порука да се човек бори за реч велика је хуманистичка порука Шопова, па је и у тој поруци један од садржаја небиднине.

Међутим, овим још нису исказане све димензије ове метафоре. Шопова небиднина жели да каже уз све ово како у оном простору који испуњава човечанство светли искра која је у стању да разбукта пожаре и која људском постојању даје садржај утолико што човека испуњава нечим што је трајније од њега. Овај садржај је љубав и у Шоповом поетском искуству љубав концидира са небиднином. Љубав је у овој поезији онај једино могући начин да се човек духовно обнови и да потраје као суштина бескрајности. Целокупна Шопова поезија на начин изразито поетски потврђуе да између љубави и небиднине нема разлике, јер, како сам песник каже, „Тука се раѓаат сите и тука се гасат сами”.

А с друге стране, од општег ова метафора иде и ка специфичном. У небиднини као да је изражена и једна генерацијска траума, осећање оних годишта која су остала прикраћена у својој младости и која су са закашњењем захватила у животне радости. Ова генерација можда и осећа да је са многим од својих идеала прептрела пораз, али се не може оспорити да је ипак успела да одржи своју етичку равнотежу у време када је изузетно динамичан развој наметао и велика искушења.

Па зато када сумирамо, небиднина — реч које нема у речнику — казује нешто општељудско и у исто време нешто што је специфично наше, југословенско, и посебно македонско. Она говори о најплеменитијим људским стремљењима, а не сакрива колико је македонском народу у његовој судбинској прикраћености било тешко да открива праву реч када су му бранили да развије стабло свога језика.

Но сада се поставља питање како ову реч, ову метафору толико сложену превести на неки други језик.

Најбољи препеви у светској књижевности никада нису били дословни преводи. У најконгенијалном препеву за који знамо, у преносу Гетеових стихова „Путникове ноћне песме“ који нам је дао Љермонтов, метафоре су потпуно измењене а ипак је остварен утисак који је у својој целовитости једнак Гетеовој песми.

Ни небиднина није, на страном језику, непостојање, није „non-existence“, „nonexistence“, „вымысел“ или „Nicht-Sein“ односно „Nicht-Bestehen“, већ управо оним напором да пронађе реч за постојање уједно и доказује ово постојање, и то постојање колико у егзистенцијалној распоредности толико и у потреби националног самопотврђивања. Небиднина је распореност и мука, али она је и свест о постојању у оваквој распорености. Узео бих управо онај четврти фрагменат и покушао бих га пренети на немачки језик. Покушај би гласио:

Knorriger Stamm, einsam am Hügel,
Qual in zerfurchter Erde,
Wer gab dir meine Augen,
die im Traum deiner Blätter reifen,
Blick ins Grüne, grüne Unendlichkeit,
die uns zum gemeinsamen Wachsein verurteilt.
Knorriger Stamm, einsam am Hügel,
Qual in zerfurchter Erde,
Woher deine Tiefen in mir,
Woher Du in meinem Blut.
Wer löschte mit glücklicher Hand
all die Weiten,
all die Nähen,
Wer sprach dies Urteil zur Qual der Gespaltenheit:
Ich sei knorriger Stamm, du — mein Lied.

_______________
1. Георги Старделов, Поетско искуство Аце Шопова. Ацо Шопов, Песме. Избор Старделов. Превод и препев Сретең Перовић, Београд 1974, стр. 251—266.

2. Старделов, ц. д., стр. 260—261.

3. Душко Наневски, Лирика на црната небиднина. Ацо Шопов, Небиднина. Скопје, 1970, стр. 49.

4. Georgi Stardelov, Le poète Aco Šopov. Ацо Шопов. Избор и предговор Георги Старделов, Струга, 1976, стр. 9.

5. Miodrag Drugovac, The poetry of Aco Sopov, Macedonian Review, 1975, 3, стр. 286.

6. J. Левитанский, Из сборника Вымысел, А. Романенко, Ацо Шопов, Ветер приносит погожие дни, стр. 55.

7. Георги Старделов, Поетот Ацо Шопов. Ацо Шопов. Избор и предговор Георги Старделов, Струга, 1976, стр. 4.
_______________
* Оригинални наслов чланка: „Небиднина : прилог проблему уметничког транспоновања једне лирско-филозофске метафоре”. — Прилози МАНУ : Одделение за лингвистика и литературна наука, 1977, ІІ, 1-2, стр. 109-114.
_______________

Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима

У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових